Danas je crni ponedjeljak u Švedskoj. I pored 200 godina mira, bez rata, kontinuiteta demokratije, političke pragmatičnosti koja je ipak svim građanima obećavala najosnovnija ljudska prava, uspjela se kao crv, ponovo ubaciti ideja o nacionalnoj – da ne kažem rasnoj – čistoći, o nemješanju s drugim prljavcima, o kvaziproblematizaciji imigrantske situacije, o islamu kao nečemu dijametralno suprotstavljenom kršćanstvu
Prvi dodir sa realnošću imali smo na aerodromu Pjongjang kada su nam konfiskovali mobilne telefone. Bio je to pravi dokaz državne kontrole, neposredan i šokantan.
S faktičkim rušenjem Svjetskog trgovačkog centra 11. septembra srušile su se i dvije središnje zgrade zapadnjačke civilizacije: postojeća religiozna (imaginarna) i postojeća filozofska (simbolička) zgrada.
U volji za izbavljenjem, kako religioznim tako i revolucionarnim, leži stremljenje za oslobađanjem iz lanaca bivstvujućeg kao takvog i u cjelini. Riječ je o metafizičkom pokušaju razbijanja bivstvovanja, pokušaju koji je vođen željom za osvetom, resantimanu prema bivstvovanju, koje je kao takvo neodvojivo od ništine. Razbijanje bivstvovanja trebalo bi nas iz simfonije radosti (bivstvovanja) i užasa (ništine) uzdići u područje čiste radosti, u pokrajinu blaženosti kao radosti s onu stranu bivstvovanja: radosti pod svjetlom (ideje) Dobra, Dobra koje je, zbog svoje metafizičnosti, iznad čovjeka i njegove prirode smrtnog bića.
Pre sedamdeset godina, 1940, u jednom naučno-popularnom časopisu objavljen je omanji članak koji je pokrenuo jednu od najpoznatijih intelektualnih rasprava 20. veka. U tekstu na prvi pogled nema ničega što bi objasnilo njegovu kasniju slavu. Ni u naslovu, „Nauka i lingvistika“, ni u samom časopisu, „M. I. T. revija za tehnologiju“, za većinu ljudi nije bilo ničega glamuroznog. A ni autor, inženjer hemije zaposlen u osiguravajućem društvu i honorarni predavač antropologije na Jejlu, nije izgledao kao kandidat za mesto u hramu svetskih superstarova. Ali je upravo Bendžamin Li Vorf (Benjamin Lee Whorf) lansirao privlačnu ideju o jeziku koji vlada umom i njegovo zavodljivo štivo navelo je celu jednu generaciju da poveruje da maternji jezik određuje šta smo sposobni da mislimo.
Članovi mongolske neonacističke grupe „Bela svastika” („Tsagaan Khas”) dižu svoju desnu ruku ka crnim bunkerima i blistaju u pozdravu svojoj naciji: „Živela pobeda”! Slave Hitlerovu vernost etničkoj čistoći.
Bilo je lepo dok je trajalo, premda se na svim silnim prilozima o odlasku američkih trupa iz Iraka ipak sasvim lepo vidi da su vojnici jako radosni što napuštaju tu zemlju i da ne pokazuju ni trunku griže savesti što je ostavljaju u praktično jednakom haosu u kom su je i zatekli. Zaboravimo trenutno na sâm rat i sve njegove žrtve, u sedam poratnih godina u Iraku je poginulo na hiljade američkih vojnika kao i na desetine hiljada iračkih civila, tom državom danas vladaju haos, siromaštvo, nesreća, zemlja je zauvek zagađena osiromašenim uranijumom, iračka vlada je nefunkcionalna, dok na terenu divljaju svakojaki pobunjenici a bombaši-samoubice neprestano odnose ljudske živote, raznoseći se po pijacama, trgovima, državnim institucijama
Pročitajte 11-i dio putopisa našeg saradnika Siniše Vlaisavljevića koji je uz tehničku pomoć telefona, a uz svesrdnu pomoć svoje mašte i želje za putovanjima, zabilježio ovaj jedinstven i intiman doživljaj svog proputovanja kroz Ekvador, Boliviju, Čile i Argentinu
Petnaest godina je prošlo od kada sam prvi put posetio bivši nemački koncentracioni logor Bergen-Belzen. U tom su zloglasnom mestu umrle i zajedno sahranjene Ana Frank i njena starija sestra Margo. Povod je bio obeležavanje pedesetogodišnjice oslobođenja logora. Sećam se, bio je to tada jedan veliki memorijalni kompleks uređen kao groblje, a pre tri godine su na tom istom mestu izgrađeni još muzej i istraživački centar. Odlučio sam da se ponovo tuda uputim.