Gdje je nestao dobar odgoj? Vjerojatno je to pitanje koje vam prirodno dođe oko četrdesetog rođendana i iznenadi vas, niste potpuno spremni na njega kad ga prvi put čujete u glavi. Opirete mu se da ne biste zvučali kao jedan od onih mrzovoljnih konzervativnih starih ljudi koje ste davno, u mladosti, prezirali. Ali, ne mogu sebi pomoći.
U ponedeljak, poslednjeg dana novembra tekuće i po mnogo čemu ključne 2009. godine koja se, evo, lagano i u srazmerno dobrom duhu bliži svom kraju, na sastanku ministara unutrašnjih poslova i pravosuđa zemalja članica Evropske unije, usvojena je dopuna Regulative 539/2001 kojom se građani Srbije, Makedonije, i Crne Gore „izuzimaju od obaveze vađenja vize".
"Na osnovu uredbe Republičke radio-difuzne agencije zbog smrti patrijarha Pavla u danima žalosti biće trajno ili povremeno isključeni svi radio kanali i sledeći TV kanali: Zone Club, Vizant, Fox life, BBC Prime, VH 1, OBN, Melos, MTV Adria, DSF, TV E, Canale 5, RT CG, Fashion TV, RAI Uno, MTV Hits, VH1 Clasic, Enter, HRT 1 i 2".
Nevolja je ovde, međutim, u tome što Biljanu Plavšić nije osudio nadležni domaći sud ("u ime (srpskog) naroda"), već sud koji većina građana Srbije “ne priznaje”. Zato su efekti osude na društvo izostali. Presuda se ne izriče samo da bi se kaznio učinilac, već da bi se vaspostavila narušena pravda u jednom društvu.
Da li je uopšte uputno porediti naizgled tako oprečne stvari kao što su dva nacionalizma koja su u prošlosti najčešće bila na dijametralno suprotnim stranama? Jeste, i to najviše zbog ovog naizgled. Komparacija je pogotovo korisna u kontekstu sušte edukacije. Naime, srpski nacionalizam je često bio učenik njemačkog, a sankcije s kojima su se i jedan i drugi suočavali ponekad su dostizale bolan nivo sličnosti, doduše isto tako i neopravdano etiketiranje koje je slijedilo nakon toga.
Šta će osvanuti na adresi na kojoj se sada nalazi tzv. srpska demokratija, ako ruski režim ovde instalira svoju verziju države i ekonomije - države kao plemenske zajednice zasnovane na krvnom srodstvu i ekonomije zasnovane na pljački, a potom pokušaju da se tajkunima i oligarsima uzme nešto novca. Pa ako daju daju, ako ne onda ništa.
Šta povezuje usvojene izmene Zakona o javnom informisanju, trijumfalistička nacionalistička terevenka prilikom otvaranja škole „Srbija“ u samom (epi)centru ratne i ratno-zločinačke politike u BiH 90-tih i najsvežija političko-kalkulantska klackalica oko statusa Vojvodine?
Bit će da vam nije drago što se to opet spominje, ali češki je filmski režiser, oskarovac, hedonist i po vlastitome priznanju - notorna lijenčina, te usput i genij, Jiri Menzel dobio batine usred Dubrovnika, dok je protivno svojoj stvarnoj naravi - radio. Sjećate se sigurno toga: snimao je dokumentarni film u kojemu je samome sebi i svima koji će njegov film gledati - a takvih je sigurno bukadar, kako Čeha i Slovaka tako i drugih Europljana, nastojao objasniti zbog čega tako i toliko voli Dubrovnik i Hrvatsku.