Mislila sam da je važno pokazati Srbiji da se demokratija pravi i manjinskim mišljenjem i da je pre svega pitanje moralnog integriteta i intelekta, a onda sam prosto ispala glupa u društvu. Što je OK. Shvatila sam da to u Srbiji ne postoji, da je sve pitanje nekog tala s nekim, da je ono što i najprogresivnije snage zovu realpolitikom ustvari obična korupcija i da sam budala što sam mislila da to ne mora tako. U međuvremenu je Beograd izabrao čoveka što tera Rome iz grada, po cenu da mu se zbog toga sruši nerenovirani most, što seče divno drveće da bi zasadio lepše i starije, što ne voli homoseksualce i nije ga sramota da to i kaže, i što Beograd ne vodi apsolutno nikuda. To je takođe demokratija, živeti s posledicama svog izbora, a vidim i da to nikom ništa ne smeta
Intervju sa Biljanom Srbljanović, dramskom spisateljicom
Negativno selektirani ljudi na funkcijama koje im ne pripadaju bave se sami sobom i usmjereni su u rad na daljnjim negativnim selekcijma, jer je i njihov ključ (šifra) za odabir bio takav, te oni prepoznaju taj ključ kao jedino mjerilo funkcioniranja hrvatskog društva.
Petnaest godina nakon “Bljeska” malobrojna srpska populacija u Okučanima i dalje čeka da netko nadležan napokon pokrene postupak ekshumacije posmrtnih ostataka iz zajedničkih grobnica na tom području.
U Srbiji je političko stanje redovno: svi piju, a poneko i plaća. Obično plate oni koji su popili najmanje. Naravno, politička elita nikada nije u toj kategoriji.
U rat, početkom devedesetih, gurnule su nas šovinističke ideje, ofarbane nacionalnim bojama. Sitne duše su krupnim rečima potpirivale netrpeljivost i mržnju, lansiranjem laži otimale i ono malo pameti i razuma, (para)religijskim ekstremizmom isticale “različitost” i “uzvišenost” (svako svoje) religije (a što je podrazumevalo, naravno, i nacije). Rat je sobom odneo sve što je vredelo. Došlo je vreme bede. Materijalne, moralne, ljudske. Pogaženi su sistemi vrednosti, a svakome se, odjednom, na čelu utisnulo isto. Nacija
Gdje me nađe?! Baš kada je puklo ovo s posjetom Ive Josipovića Bosni i Hercegovini, ponovno sam prelistavao “Stenograme o podjeli Bosne”, knjižurinu od preko hiljadu stranica koju su prije pet godina zajednički izdali “Feral” i sarajevski “Dani”. Što je u knjizi? Ne znam što nije.
Šestorica navijača Partizana, koji su optuženi zbog ugrožavanja sigurnosti Brankice Stanković, autorke emisije „Insajder“ na TV B92 na fudbalskoj utakmici Partizan-Šahtjor prošlog decembra, juče su pušteni iz pritvora nakon što je sudsko veće na glavnom pretresu odbacilo optužnicu, oslobodilo ih odgovornosti i novinarku uputilo na privatnu krivičnu tužbu.
Da nije sekretara Predsedništva Srbije koji je u naglom prosvetljenju prišao Srpskoj naprednoj stranci ne bih ni znao da još uvek imamo Predsedništvo, čuo sam da poneko pomene zgradu Predsedništva, ali to sam shvatao kao ostatak prošlog: ni sad ne znam ko su članovi Predsedništva, kako se biraju i kako provode radno vreme, i kako će oni sad bez sekretara o kome nam je Vučić poverio da kao pravnik nema premca u našem govornom području; svepostižući potpredsednik DSS-a Nenad Popović postao je i zvanično prijatelj Rusije, Dinkić je postao prijatelj Maje Gojković, i dok druzhba svestranog Popovića sa Rusijom potiče od iskona, soiuz nerushimiy između G17 i bivše radikalke nov je, ali je od početka postavljen na zdrave noge: G17 se raspita ko je u regionu najjači i već overenoj sili samo pridoda svoju enormnu stručnost.
Sloboda štampe u Srbiji ugrožena je iz tri pravca. Prvi je ulazak medijskih multinacionalnih korporacija koje ne zanima novinarstvo - pa samim tim ni sloboda štampe - nego „infotainment“, „proizvodnja sadržaja“ (Viktor Ivančić) od kojih se očekuje da bolje prodaju novine i da privuku oglašivače.