Šta će osvanuti na adresi na kojoj se sada nalazi tzv. srpska demokratija, ako ruski režim ovde instalira svoju verziju države i ekonomije - države kao plemenske zajednice zasnovane na krvnom srodstvu i ekonomije zasnovane na pljački, a potom pokušaju da se tajkunima i oligarsima uzme nešto novca. Pa ako daju daju, ako ne onda ništa.
Šta povezuje usvojene izmene Zakona o javnom informisanju, trijumfalistička nacionalistička terevenka prilikom otvaranja škole „Srbija“ u samom (epi)centru ratne i ratno-zločinačke politike u BiH 90-tih i najsvežija političko-kalkulantska klackalica oko statusa Vojvodine?
Bit će da vam nije drago što se to opet spominje, ali češki je filmski režiser, oskarovac, hedonist i po vlastitome priznanju - notorna lijenčina, te usput i genij, Jiri Menzel dobio batine usred Dubrovnika, dok je protivno svojoj stvarnoj naravi - radio. Sjećate se sigurno toga: snimao je dokumentarni film u kojemu je samome sebi i svima koji će njegov film gledati - a takvih je sigurno bukadar, kako Čeha i Slovaka tako i drugih Europljana, nastojao objasniti zbog čega tako i toliko voli Dubrovnik i Hrvatsku.
Pre svega mislim da se ovde Srpska radikalna stranka pogrešno percipira kao proizvod tranzicije i da se gubi iz vida da je to veoma autentična pojava u srpskoj modernoj istoriji. To je prva politička stranka koja se u Srbiji stvara 1881. godine, to je stranka koja već ima svoju desetogodišnju istoriju pre nego što se formalno organizuje.
Novi zakon o informisanju tek skinut sa vatre, upravo mi je dospeo u tanjir! Kakve sam sreće oprljiće mi jezik ako ne budem srkala, a srkanje mi je zabranjeno još u ranom detinjstvu kad me mama učila pristojnom ponašanju za stolom. Ne smem ni hleb da udrobim, a još manje da jedem kašikom ono što se jede viljuškom. Usput mi treba i nož da pridržim zalogaj, ali ga nema na stolu. Uskraćen mi je iz bezbednosnih razloga kao u svakoj robijašnici. Pošto je jelo definisano kao specijalitet trenutne vlasti, u njemu nema ni truna hranljivosti, bajato je i sadrži opasne toksine. Da bi delovalo jestivo, neko je u njega ljuljnuo nezdravu, menzašku zapršku koje sam se u novinarstvu najela za čitav život. Znam kako deluje na stomak i kako lako može da napravi čir.
U celoj ovoj politički komplikovanoj i ljudski tragičnoj situaciji, oni koji bi morali biti odgovorni i oni koji bi morali tražiti tu odgovornost, uporno ponavljaju samo jednu jedinu stvar – šta će se dogoditi sa slikom zemlje u „inostranstvu”? Da li će to narušiti naš „ugled” i šta se po tom pitanju može učiniti? Ukratko i srpski – „šta će svet da kaže”?
Devojke i mladići iz različitih udruženja koja brane prava homoseksualnih osoba u Srbiji, verovatno nisu ni slutili kakve će sve reakcije u našoj javnosti da izazove zakazivanje Povorke Ponosa.
Toliko voljeti, cijeniti i veličati čovjeka za kojeg znaš da je ratni zločinac, ubojica i egoist – dokaz je jednog ozbiljnog kolektivnog poremećaja svijesti. Većina je Balkanaca je od njega oboljela i teško da će ozdraviti. Kad se god nekog ovakvog kao što je Glavaš opravdano osudi, reakcije su sve suptilnije i podmuklije, što je dokaz da je balkanska mržnja trajno stanje.