Nevolja je ovde, međutim, u tome što Biljanu Plavšić nije osudio nadležni domaći sud ("u ime (srpskog) naroda"), već sud koji većina građana Srbije “ne priznaje”. Zato su efekti osude na društvo izostali. Presuda se ne izriče samo da bi se kaznio učinilac, već da bi se vaspostavila narušena pravda u jednom društvu.
Da li je uopšte uputno porediti naizgled tako oprečne stvari kao što su dva nacionalizma koja su u prošlosti najčešće bila na dijametralno suprotnim stranama? Jeste, i to najviše zbog ovog naizgled. Komparacija je pogotovo korisna u kontekstu sušte edukacije. Naime, srpski nacionalizam je često bio učenik njemačkog, a sankcije s kojima su se i jedan i drugi suočavali ponekad su dostizale bolan nivo sličnosti, doduše isto tako i neopravdano etiketiranje koje je slijedilo nakon toga.
Šta će osvanuti na adresi na kojoj se sada nalazi tzv. srpska demokratija, ako ruski režim ovde instalira svoju verziju države i ekonomije - države kao plemenske zajednice zasnovane na krvnom srodstvu i ekonomije zasnovane na pljački, a potom pokušaju da se tajkunima i oligarsima uzme nešto novca. Pa ako daju daju, ako ne onda ništa.
Šta povezuje usvojene izmene Zakona o javnom informisanju, trijumfalistička nacionalistička terevenka prilikom otvaranja škole „Srbija“ u samom (epi)centru ratne i ratno-zločinačke politike u BiH 90-tih i najsvežija političko-kalkulantska klackalica oko statusa Vojvodine?
Bit će da vam nije drago što se to opet spominje, ali češki je filmski režiser, oskarovac, hedonist i po vlastitome priznanju - notorna lijenčina, te usput i genij, Jiri Menzel dobio batine usred Dubrovnika, dok je protivno svojoj stvarnoj naravi - radio. Sjećate se sigurno toga: snimao je dokumentarni film u kojemu je samome sebi i svima koji će njegov film gledati - a takvih je sigurno bukadar, kako Čeha i Slovaka tako i drugih Europljana, nastojao objasniti zbog čega tako i toliko voli Dubrovnik i Hrvatsku.
Pre svega mislim da se ovde Srpska radikalna stranka pogrešno percipira kao proizvod tranzicije i da se gubi iz vida da je to veoma autentična pojava u srpskoj modernoj istoriji. To je prva politička stranka koja se u Srbiji stvara 1881. godine, to je stranka koja već ima svoju desetogodišnju istoriju pre nego što se formalno organizuje.
Novi zakon o informisanju tek skinut sa vatre, upravo mi je dospeo u tanjir! Kakve sam sreće oprljiće mi jezik ako ne budem srkala, a srkanje mi je zabranjeno još u ranom detinjstvu kad me mama učila pristojnom ponašanju za stolom. Ne smem ni hleb da udrobim, a još manje da jedem kašikom ono što se jede viljuškom. Usput mi treba i nož da pridržim zalogaj, ali ga nema na stolu. Uskraćen mi je iz bezbednosnih razloga kao u svakoj robijašnici. Pošto je jelo definisano kao specijalitet trenutne vlasti, u njemu nema ni truna hranljivosti, bajato je i sadrži opasne toksine. Da bi delovalo jestivo, neko je u njega ljuljnuo nezdravu, menzašku zapršku koje sam se u novinarstvu najela za čitav život. Znam kako deluje na stomak i kako lako može da napravi čir.
U celoj ovoj politički komplikovanoj i ljudski tragičnoj situaciji, oni koji bi morali biti odgovorni i oni koji bi morali tražiti tu odgovornost, uporno ponavljaju samo jednu jedinu stvar – šta će se dogoditi sa slikom zemlje u „inostranstvu”? Da li će to narušiti naš „ugled” i šta se po tom pitanju može učiniti? Ukratko i srpski – „šta će svet da kaže”?