Nema nikakvog smisla, svjesna sam, ne mogu sa sigurnošću ni prihvatiti ovu misao, ali ostajem, ne mogu se udaljiti od svojih korjena. Svaki čovjek u svakom trenutku mora da posjeduje viziju prošlog, sadašnjeg i budućeg ličnog identiteta. Bez posjedovanja tog identiteta, čovjek bi bio kao formirani oklop koji ima svoj naziv, ali ne i svoju svrhu, odnosno nema sliku o samom sebi.
Pričao mi je ćaća ima nekolika mjeseca, znam da je bilo nakon središnjeg Dnevnika, ne sjećam se datuma, samo znam da se do vremenske prognoze govorilo o štrajkovima, nezaposlenosti i prirodnim katastrofama, pa može biti onda svaki dan unazad godinu, dvije, pet...
Kad je Deni krenuo u prvi razred, bili smo ponosni. To je velika stvar u životu svakog roditelja. Naročito kada je dijete lijepo i pametno. Naravno – i kada je zdravo. A onda, stižu prve petice. Sretni mamica i tajo rastu kao dijete – sa svakom peticom postaju važniji. I trude se, kao i mali Deni, ta tako potraje. Trajalo je...
Можда је могуће... Али, гдје и како? Овдје?! Ту? Тешко је. Јако. Ја не знам! Не знам гдје је мој простор, шта је мој простор и да ли, уопште, постоји било каква, моја, веза са простором. Којим и каквим простором? Простором као мјестом за које се неко везује и које дефинише неко биће, блискост и припадност... Или?
Došao sam Ovdje, a valja mi ići Odavde. No, zar i nisam došao Ovdje da bih samo jednom pošao? Ali, zašto sam došao Ovdje? Hm? Šta je ono On rekao? Ah, da! I kad je Gospodar tvoj iz kičmi Ademovih sinova izveo potomstvo njihovo i zatražio od njih da posvjedoče protiv sebe: Zar Ja nisam Gospodar vaš? – oni su odgovarali: Jesi, mi svjedočimo - i to zato da na sudnjem danu ne reknete: Mi o ovome ništa nismo znali Tako sam ja Tamo posvjedočio protiv samog sebe.
Iako je ponedjeljak, danas ne radim. U Holandiji se, naime, slavi takozvani 'drugi dan Uskrsa', koji naravno uvijek pada na ponedjeljak, i tako svake godine narod, naročito radni, uživa u slobodnom 'uskršnjem' ponedjeljku.
A doći će i Septembar ! Već 400 godina ne pričam sam sa sobom i nedostajem si jako. Bilo je to juče, kad sam shvatio da nikad neću ozdrviti, kad sam shvatio da moram sebe pronaći, da se moram susresti sa samoslikom i završiti dramatizaciu ove predstave, jer neće biti nikog kome ću nedostajati, uzalud šizofrenija, dijabetizam i alkoholizam, poslije mene sve počinje, osim mene. Šta će mi samopoštovanje i sećanje? Bio jednom jedan not so working-class junak?