Kolumne

I znate šta? Koliko god to bolesno, protivprirodno i protivzakonito bilo, ima nekog izopačenog smisla.

Čak i sami sudionici na terenu tj. naši igrači, dođu u nedoumicu, da li da pjevaju ono što pjevaju navijači ili samo da stave ruku na srce i nešto onako mumljaju?

Kada bi kafa imala samosvijest i mogla da govori, prva stvar koji bi izgovorila bila bi: odričem se produžene sa šlagom - za ime boga, ne zovite ''to'' kafom!

Svakako, morala bi ući u udžbenike kaznenog prava, u lekciju “ratni zločin”: u pravnoj terminologiji kolokvijalno bi se to zvalo “Glavašev šah-mat”

Sve ovo ispisujem teškom gorčinom građanskog i ljudskog stida koji me pritišće i melje poput mlinskog kamena. I nije me stid što se stidim.

Medijska slika super žene je „pakovanje 3 u 1“, ona je istovremeno idealna majka, supruga i profesionalka. Najmanje.

Nedavno mi je netko postavio pitanje koje trenutke u životu pamtim kao trenutke apsolutne sreće.

Prigovor francuskom stanovištu je jasan i, iz ugla građansko-libertarijanske isključivosti kojom se mi Amerikanci makar formalno dičimo – dosledan: ako možete da vređate muslimane i njihove svetinje, zašto je zabranjeno vređati Jevreje i njihove svetinje?

„U najboljem slučaju vidim sebe kao glumca Stivena Sigala koji se suočava sa gomilom plaćenih ubica govoreći im da je on samo jedan mali običan kuvar. Budući da ga oni ne slušaju, priča se nepovoljno završava po njih. Ali Sigal i dalje ostaje samo mali kuvar.“