Kolumne

U ovoj fazi, miris bilo kakve druge hrane mi je u stomaku pravio grčeve od gladi; prošla sam pored picerije i skoro zaplakala.

Ono što je najstrašnije u “Mein Kampfu” nije u sadržaju, nego u bezsadržajnosti, nemuštosti i jadu ove knjige.

Volim je od Novog Grada do Trebinja. Volim je na preskok. Jer, napriliku, volim Novi Grad, pošto je to Republika, pa ne volim Sanski Most, pošto je to Federacija, pa volim Prijedor-Republika, pogađaš, pa ništa Ključ-Federacija, pa sve tako par-nepar, dok ne doćeram do Popovog polja.

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)

Šta nas održava zdravim i srećnim kako prolazimo kroz život? Ukoliko biste ulagali danas u najbolju verziju sebe u budućnosti, gde biste uložili svoje vreme i energiju?

Kada opraštamo oslobađamo drugoga od svog zameranja, ali i sebe od „nezavršenog posla” iz prošlosti.

Kada sam saznala da sam trudna, najprije sam rekla svom mužu. Druga stvar koju sam napravila – zakazala sam susret sa socijalnom radnicom koju sam posjećivala kao studentica, zato što sam bila u rizičnoj skupini za oboljevanje od postporođajne depresije i anksioznog poremećaja.

Žao mi je svih onih intelektualaca koji gledaju na jedno oko, koji primaju počasti a prave se da im nije do njih.

Mladi u Bosni i Hercegovini boluju od sindroma „Begove čorbe“. Sve bi da imaju, ali rijetko ko od mladih želi da se pomjeri sa mjesta i da nešto uradi, za sebe ili društvo u kojem živi – kaže u intervjuu za agenciju Patria mladi profesor filozofije iz Sarajeva, Adem Olovčić.