Najsmešnije od svega, kada je za Đokoviće rekao „ciganija“, ni sam Dodik nije mislio ništa loše. U stvari, jeste, mislio je, sve najgore, ali to što je za Dodika „teško“, to što on naziva „ciganijom“, zapravo je sve dobro. Tako je, to hoću da kažem, kod Dodika je sve naopako; kao kod Vučića, uostalom.
Svake izbore, u Bosni, obilježe izborne krađe, glasovi umrlih i poništeni listići. Sve to narod proprati ponekim prigodnim vicem, pošalicom i poluizmišljenom anegdotom.
Politička artikulacija etnonacionalističke vladavine je etnopolitika sa čitavom šumom svojih „omjera“, „kvota“, „reciprociteta“ koja čini ovu državu „djelimično slobodnom djelimičnom zemljom djelimične demokratije“.
Otvoreno pismo Instituta za budućnost života u kome se zahteva pola godine pauze u razvoju veštačke inteligencije potpisale su hiljade uticajnih ličnosti, uključujući i jednog Ilona Maska…
Da bi preživio, čovjek mora zadovoljiti svoje tjelesne potrebe i njegovi ga instinkti motivišu da djeluje u korist svog opstanka. Kada bi njegovi instinkti određivali najveći dio njegovog ponašanja, on ne bi imao posebnih problema u životu i bio bi “zadovoljna krava”, pod uslovom da dobija obilnu hranu. Ali čovjeka ne usrećuje samo zadovoljenje njegovih organskih nagona, niti ono garantuje njegovo zdravlje. Njegov problem nije u tome da prvo zadovolji svoje fizičke potrebe, a tada, kao vrstu luksuza, razvija svoje strasti ukorijenjene u karakteru. Ove druge su prisutne od samog početka njegove egzistencije i često imaju čak veću snagu od njegovih organskih nagona.
Znamo za mučenice, svetiteljke, monahinje, spisateljke, pesnikinje, vezilje, vladarke i kneginje, carice, a iz epike i za žene ratnice – deliju devojku.
„…mi Hrvati imamo glagoljicu, mi Hrvati imamo krapinskog pračovika, mi Hrvati imamo najlipšu himnu, onda imamo krstijonicu kneza Trpimira, onda imamo prdijonicu kneza Prdimira…“