Kada je, 2005. godine, na desetu godišnjicu genocida u Srebrenici, "Inicijativa mladih za ljudska prava" postavila bilborde podsećanja na ovaj zločin, reakcija javnosti i medija je bila histerična.
Ranije sam mislio da u životu moraš da budeš igrač da bi uspeo. Mislio sam da se ponekad mora kalkulisati, trpeti, prećutati, zažmureti. Skidao sam pirsing pre ulaska u kancelariju, pokrivao tetovaže na intervjuima za posao, ćutao kad su šefovi bacali telefone o pod u trenucima besa, umesto onih ruku koje volim držao sam svoje stisnute u džepovima. Ukratko – grešio.
Ja i moj dida smo sidili na muliću i bacili smo tunje u more. Moja tunja je bila malo manja od didine. Plus sam ja za ešku nadijo komadić salama i speštanog kruva. Dida je za ešku nadijo meso iz pizdice i lupara.
Za mene je indoktrinacija ključna riječ u obrazovanju danas, ne samo u Bosni i Hercegovini. Glavni cilj je odgojiti dijete koje će osjećati ljubav za svoj kolektiv i za teritoriju koju je taj kolektiv prisvojio, koje će kad odraste biti spremno da se žrtvuje za taj kolektiv
Svatko ima puno pravo popizditi na seksizam u reklami za obuću ili Hrvatsku lutriju, svatko ima pravo popizditi zbog „vrijeđanja i ponižavanja žena i njihovog ljudskog dostojanstva“ u reklamama, baš svatko na svijetu osim svećenika, biskupa i vigilanata poput Batarelovih katoličkih ćudoredara...