,,Grupa monaha, pristalica episkopa Artemija, predvođeni crnorečkim kaluđerima, na kapiji manastira Gračanica fizički su nasrnuli juče na monahe koji podržavaju odluku Sinoda SPC-a o razrješenju vladike Artemija i imenovanju vladike Atanasija za administratora Eparhije raško-prizrenske.“
S posla sam svratio na kafu u obližnji kafić koji se u skladu s vremenom naziva Amerika. Uz kafu sam dobio kesicu šećera, a na njoj poznato lice; bacio sam pogled na gomilicu sličnih kesica u ćasi na stolu, kad, tamo sve iste. S obzirom na naziv kafića, na kesici bi recimo trebalo da bude lik Džordža Dablju Buša ili nekog drugog Džona Vejna, Majkl Džordan ili bar Bijons.
Poznata je priča o legendarnoj četvorici braće Karić predvođenih najprodornijim među njima, izvesnim Bogoljubom. Ta porodica talentovanih muzičara s Kosova je tokom veselih devedesetih godina napornim i nadasve poštenim radom stekla silna blaga.
Četiri pune godine je ove i ovakve vlasti. Još uvek se vade na sve prethodne, spominju svetske tokove koji su se urotili protiv njih, a četvrte godine od pompezno najavljenog referenduma imamo nešto što će koštati do bola, ništa novo nećemo saznati, osim da će nas leđa boleti i nakon obavljenog referenduma, kad se batina okrene na drugu stranu.
Svirao ja u jednom klubu koji neka ostane anoniman (nema ga više), moji sinovci iz Čente, blizanci okrenuti od malih nogu bluzu, pitaju bi li oni mogli tamo da sviraju jedan sat, promotivno što bi se reklo, imaju i pevačicu, iz Idvora, odlično, kažem, ama ih nisam video otkako su bili deca i ne znam kako sviraju te prepredeno upitam poslodavku bi li se obradovala besplatnom nastupu jednog banatskog bluz trija koji je trenutno baš slobodan, kako da ne, svima beše dosta moga zuluma i moga gitariste, uglavnom, dođu moji krvni srodnici u klub, počnu da sviraju gitare, devojka zapeva, publika zapljeska, a čiči se ote: „Ovo su moji sinovci!“
Sjećate li se Pave Dadića? Za većinu onih koji čitaju ovaj tekst, odgovor je, pretpostavljam, negativan. Strastveni čitaoci novina, fudbalski fanatici i oni kojima je bliska poetika "Dorinog dnevnika" Đermana Senjanovića, sjetit će se, međutim, ovog nekadašnjeg nogometaša zeničkog Čelika koji je onomad dogurao i do bh. fudbalske reprezentacije. Igrao je Pavo Dadić na utakmici BiH - Hrvatska, a urbana legenda kaže da je u tim uvršten na insistiranje Alije Izetbegovića, e da bi Tuđman vidio da u bh. reprezenataciji ima i Hrvata. Dokazivanje multietničnosti preko fudbalske reprezentacije je, naravno, potpuno pogrešno.
"Ubi nas prejaka reč", stajat će jednog dana plural čuvenog Miljkovićevog stiha na velikoj ploči u Memorijalnom centru Potočari, spomeniku nad masovnom grobnicom osam hiljada ubijenih Srebreničana oko kojega će se vrzmati školska djeca iz Banjaluke ili Zvornika, sa učiteljicama srpskog koje će im strogim glasom govoriti o finoj razlici između strašne, rogobatne tuđice "genocid" i tople, domaće riječi "zločin".
- Ta Brankica ima leđa. U ovim našim krajevima, a i drugde, ne možeš to da radiš bez leđa. Ja bih sad trebao biti naivan i verovati kako ona nema leđa. Ma, daj. Nervozno je mutio ionako umućenu kafu, a meni se prevrtala soba išarana rekvizitima koji treba da me ubede da kafić u kojem sedimo nije obična soba gluposti, neiskrenosti, mlitavog građanstva koje je zapravo malograđanstvo, ali lukavi građani opet prave skupocene stolove, saksije, lustere i oblače smrdljivu kafe sobu u taj luksuz i ekstravaganciju, tvrdeći da to više nije sirotinjska malograđanština sa vazama iz kineske prodavnice već ukusno namešteni ugostiteljski objekti. Nisam osetio nikakvo ugostiteljstvo. On je nastavljao: