Nekome tko o policijskom poslu zna samo iz američkih serija, u kojima nervozni agenti iz derutnih njujorških policijskih stanica upadaju u mračne brooklynske tattoo-salone – odakle se sljedećih pola sata čuju samo glasne psovke i mukli jauci – cijela ova stvar s Tomislavom Karamarkom može izgledati malo, pa recimo tako, nekonvencionalno.
Zamislite da sleti vanzemaljac na našu malu plavu planetu, nauči par jezika ili uključi universal translator, i krene u misiju istraživanja i pokušaja razumevanja naše civilizacije. „Ok, vaši naučnici su za poslednjih sto godina shvatili i objasnili nuklearnu fisiju, teoriju relativiteta, i proces evolucije kroz prirodnu selekciju, skoro dešifrovali ljudski genom i napravili ogromne pomake na polju informacione tehnologije?“, pita zbunjeni Alien.
Kada smo bili maleni i bezbrižni, igrali se pece, klikera, puhe, trule kobile i jurili po zelenim livadama za loptom, poslije svojih nestašluka s drugarima otišli bi u kutak svoje sobe uzeli omiljene dječije novine Politikin Zabavnik i odmarali se uz predivan sadržaj koji nam je taj časopis pružao. I djeci je potrebno nekada da puste mozak na pašu, iako ozbiljnijih briga nemaju (barem ne ona djeca čije su porodice iole normalne).
Na kraju, ostaje pitanje: zašto se toliko čekalo? Svi golemi historijski nesporazumi, bijes neprosvijećena puka, neugodna pitanja i ugodni neodgovori, sve se moglo izbjeći da su nam odmah, dakle na vrijeme, rekli ono što je kardinal Josip Bozanić konačno rekao nekidan, na posvećenju oltara Crkve hrvatskih mučenika na Udbini.
Godine 1995, kad je moja prva knjiga „U potpalublju" dobila Ninovu nagradu za roman godine i postala instant bestseler, i dalje sam, kao i ranije, radio kao turistički vodič u jednoj beogradskoj turističkoj agenciji.
Možda vam se čini da sam ja u ovom naslovu nešto pobrkala, spojila nespojivo, pomešala „frogz i grendmadrz“? Prvo, nisam to povezala ja nego ministar policije Ivica Dačić. Drugo, nisu to neke nebuloze. Naprotiv! To je suština srpske politike. I to već dva veka.
Bliže se izbori, cenjeni publikume, vreme je za uključivanje političkih mikrotalasnih peći u kojima se podgrevaju tradicionalni predizborni bućkuriši. Da vam pravo kažem, meni je nekako dosadila ova takozvana demokratija. Ja sam, inače, veoma sklon da po nebrojeno puta slušam neku pesmu koja mi se sviđa ili da u više navrata gledam omiljeni mi film. Ali postoji i tu neka granica. Pre ili kasnije dođe do zasićenja. Ne mere više, pa to ti je.
Vašar taštine ili Hajde da se volimo 50 – mogući su nazivi rođendanske proslave nad kojom se, demonstrirajući hronično sljepilo na stvarnost, zgražaju posmrtni ostatci onoga što je nekada bilo društvo u kojem bi dernek u organizaciji Emira Hadžihafizbegovića, možda, zabilježio „prvi Yu tabliod As“, dok bi Damira Nikšića pri pokušaju „okupacije“ Umjetničke galerije BiH, odvelo pravo kod uglednog sarajevskog psihijatra i profesora na Akademiji scenskih umjetnosti Bore Đukanovića. Ne, naravno, da mu prošire znanje, već da mu daju terapiju.