Kad je krajem januara Hilari Klinton, šefica američke diplomatije, govorila u Parizu na temu »evropska bezbednost u budućnosti«, onda je to bilo očigledno pažljivo izabrano i mesto i vreme. Govorila je studentima Vojne akademije, na samom početku kalendarske godine, o programu saradnje između Evropske unije (EU) i Amerike na stvarima bezbednosti podjednako važnim za Evropu i Ameriku.
Prvi put je, kažu, uvek najteže. Posle se navikneš. Recimo, prvi put gledati svoj grad – ili barem onaj najintimnije svoj između nekoliko gradova koje razložno nazivaš svojim – očima stranca ili, hajde de, ljubazno primljenog gosta. Recimo, prespavati prvi put u hotelu u gradu u kojem si imao dom, jedini koji ćeš ikada steći, jer sve ostalo su tek stanovi. Posle nekako oguglaš, srodiš se s perspektivom čudnoga gosta, onoga koji je nekako domaćiji od mnogih domaćina.
Šta fali reči „bratstvo“? Ništa! Lepa reč. A šta fali reči „jedinstvo“. Takođe ništa. Reć kao reč. Ali ako između te dve reči stavimo veznik „i“ i kao rezultat dobijemo „bratstvo i jedinstvo“ zapahnuće nas ustajala ideološka memla i suočićemo se sa paradoksom da, postavljene jedna pored druge, obe reči gube smisao i pretvaraju se u mrtvu parolu.
Nakon Jadranke Kosor i Boruta Pahora, i Ivo Josipović i Boris Tadić održali su prve pokazne vježbe iz nečega što se već može nazvati – izletničkom diplomacijom. Ukazavši se potpuno nenajavljeno u Opatiji na “susretu bez kravata”, uz dobro režirano čavrljanje pred kamerama o sportu i turizmu, htjeli su očito pripremiti svoje dvije zemlje na novo razdoblje odnosa u ex-ju regiji, kada i slastan ručak ili posjet nekoj izložbi mogu biti dovoljno dobar razlog da se sastanu.
Samo dan nakon što je parlamentarna većina izboksovala Deklaraciju o Srebrenici, mediji u Beogradu se bave „suštinskom dilemom“. Ne pitanjem zašto „javni servis“ nije, recimo, pre nego što će se Srbija izjasniti jel bilo uopšte zločina u Srebrenici, prikazao dokumentarni film o stradanju osam hiljade Bošnjaka, podsetila ovaj narod šta se to tih nekoliko stravičnih dana jula 95. dešavalo u Potočarima, kako je „heroj“ Mladić slavodobitno saopštio da srpskom narodu, posle pet vekova, vraća od Turaka „oslobođenu“ Srebrenicu.
"Skupština Srbije najoštrije osuđuje zločin nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice u julu 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde. Izražava se saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija."
Pokret muškog otpora je nezaustavljivo krenuo. Da muškarci podižu glavu diljem naše domovine, uvjerilo me je pismo redovitog čitatelja ove poučne kolumne, Korčulanina Ivana M., zvanog Šmajser, u kojem me izvještava da je u našem popularnom turističkom odredištu nedavno osvanuo znakoviti grafit: «Pravi muškarac nije onaj koji se ujutro brije, već onaj koji u to vrijeme čisti dlake iz zuba.» Šmajser me zamolio da napišem još jedan tekst o pravom muškarcu, svjestan da se radi o vrsti u izumiranju, koja stoga zaslužuje da je se detaljno opiše.
Desetine, i još dvije, mrtvih. Američki nobelovac osuđuje, svijet se zgraža. Jer, on je pozvan da sudi, zna se da je za mir. Pobogu, za to je dobio i Nobelovu nagradu. A u Moskvi se, mislim, već priprema lov na Čečene. Sudi im televizija, radio, Internet, svi. Nobelovac je osudio, Putin i Medvedev također. Malo će ko pozvati na mir i razum, svi bi oko za oko – dok sljepilo ne obuzme sve i mrtvi se počnu brojati desetinama hiljada. Čečenske bradonje će licitirali brojem nedužnih a zatvorenih, uzvikivati njihova imena i rafalati zrakom, uzvikivati da je Bog jedan.