“Meni je žao što većina Srba, prije svega, ne vidi da smo mi s ovim drugim Dodikom praktično taoci Miloševićeve i Šešeljeve propale politike, politike Ratka Mladića i Radovana Karadžića,” kaže Vuletić u razgovoru za BUKA magazin.
Kako gledate na situaciju koja se dešava uporedo s suđenjem Miloradu Dodiku i kakvi su pogledi iz Srbije?
Što se tiče Milorada Dodika i ovog suđenja, ovo je možda krajnja faza njegovog političkog djelovanja i mislim da je to zaista tragična situacija. Podsjetiću, Republika Srpska i Federacija Bosne i Hercegovine nisu se udružile pa napravile Bosnu i Hercegovinu, nego su kroz izlazak iz rata i pregovore o Daytonu ta dva entiteta ostala u Bosni i Hercegovini i razdvojila se samo na određeni način, ali Bosna i Hercegovina je jedinstvena i nedjeljiva država u tom smislu. Kad pogledamo i komentiramo ovaj sudski proces ne možemo, a da ne napravimo malo dalju analizu početaka Dodikovog političkog rada. On je prvi put došao na vlast u Republici Srpskoj s jednim sasvim drugim narativom, drugačijim političkim stavom, sa stavom da je Republika Srpska nastala u Daytonu, a nije nastala na neki drugačiji način i da Republika Srpska mora da živi unutar Bosne i Hercegovine, da su napravljeni masovni ratni zločini, da su Ratko Mladić i Radovan Karadžić optuženici za najteža krivična djela i ratne zločine, da je u Srebrenici proveden genocid. To su bili politički stavovi Milorada Dodika s početka njegove prave političke karijere prvih pet ili šest godina, da bi on kasnije došao u ovu fazu, negirajući svu politiku koju je i sam zastupao i vodeći praktično politiku Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Naslanjajući se na srpsku politiku koja nikada nije imala snage da osudi Miloševićevu i Šešeljevu politiku iz devedesetih godina Milorad Dodik uvidio je da je to lakši način opstanka na vlasti u što dužem periodu. Sada smo došli do te tačke gdje se njemu sudi za ovu njegovu drugu političku fazu, kada sve čini i pokušava da destabilizuje Bosnu i Hercegovinu čiji je i član predsjedništva bio. Nebitna je sada tu u suštini formalna funkcija jer gdje god je on bio tu je bila suštinska vlast i politička moć iz Republike Srpske. Meni je žao što se to događa, meni je žao što većina Srba, prije svega, ne vidi da smo mi s ovim drugim Dodikom praktično taoci Miloševićeve i Šešeljeve propale politike, politike Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Mi nismo taoci onog Dodika koga su na vlast doveli američki transporteri, već ovog drugog Dodika. Žao mi je što se to događa u čitavom narodu praktično kroz sudski proces protiv Milorada Dodika. Kako će se završiti taj proces i epilog tog procesa, videćemo. No, kako god da se završi ja ne vidim neku veliku sreću za srpski narod.
Da li je ta nesreća za srpski narod u suštini poveznica Dodika i Vučića?
Da, apsolutno jeste. Evo, mi smo imali prilike i sinoć u emisiji kod Marića na Hepiju da vidimo Milorada Dodika, Aleksandra Vučića i Milana Kneževića iz Crne Gore. U jednom momentu su na glas maštali o Velikoj Srbiji Milan Knežević i Milorad Dodik, dok se Vučić onako smiješio zadovoljno i prećutao je da i on doda neki komentar na to njihovo mišljenje da je najnormalnija stvar da se pripoje i da bude jedna država Republika Srpska, Crna Gora, Srbija. Oni još uvijek maštaju o Velikoj Srbiji a on izlazi na suđenje zbog nekih stvari za koje je formalno optužen, ali u suštini je on optužen zbog te politike koju tako i na takav način vodi. To nije perspektivna politika ni za Srbe ni za bilo koje društvo. To što su se oni svi obradovali dolasku Donalda Trumpa na vlast u Americi pa traže i vide neku svoju šansu za neke globalne promjene koje će dati novu nacionalističku energiju toj politici i Dodika i Vučića, Kneževića i Mandića u Crnoj Gori, mislim da je jako pogrešno. Mislim da će to u nekom većem roku da nam se dodatno obije o glavu. Vi ste vidjeli kako se Vučić izvinjava srpskoj javnosti, pre svega Srbima izvinjava se Rusima eto, pogrešno smo glasali u jedinim nacijama za rezoluciju Europske unije i Ukrajine koja osuđuje agresiju i otimanje dela teritorije u Ukrajini. Vidite, paradoks je za jedinu dobru stvar koja se desila predsjednik države rekao da je to bila naša greška. Kad bih mogao, sad bih je ispravio – tako je rekao. Mi dobru stvar i dobar potez napravimo samo kad napravimo grešku, s tim što ja ne mislim da je to greška. To je bila namera i nastavak politike “Dobro jutro čaršijo na sve četiri strane”. Nemoguće je, apsolutno je nemoguće da se desi glasanje u Ujedinjenim nacijama za tako važnu rezoluciju u ovom trenutku na trogodišnjicu početka agresije, a da Vučić u tome nije direktno učestvovao. Prosto mi je neverovatno da je pristao na tu vrstu blamaže da on sebe okrivljuje kao eto, nije imao vremena dovoljno da se bavi time, da promišlja on, pa su neki njegovi saradnici pogrešili glasajući za, a trebalo je da budemo uzdržani. Kakav je to uopšte moralni stav biti uzdržan na konstataciju jedne surove istine gde je napadnuta Ukrajina od strane Rusije. Pre toga smo glasali više puta u UN i sva sreća da je to bilo na neki način kojim usuđujemo agresiju i podržavamo teritorijni integritet Rusije. Šta se to promenilo u ovih par godina pa da sada odustajemo i između ostalog od sopstvenog stava? Ta vrsta nekoegzistentnosti će nas, mislim, u budućnosti puno koštati.
Da li mislite da je moguća i realna podrška Kremlja politikama Aleksandra Vučića i Milorada Dodika? Kako bi ona izgledala na terenu?
Mislim da Rusija nema dovoljno te snage da pobedi Ukrajinu u oružanom sukobu onako kako su zamišljali da mogu. Da imaju te snage i da imaju tu moć oni bi to već uradili i ne bi se mrcvarili sve tri godine. Stotine hiljada ruskih vojnika je poginulo i mislim da je nekoliko miliona Rusa pobeglo od tog rata ili nekako gleda da se izmakne iz tog prostora. Ne vidim ja mnogo veliki kapacitet i snagu u toj ruskoj politici ili u oružanoj snazi ni blizu onoliko koliko ih glas prati. Kremlj šansu vidi u ovom istorijskom sunovratu Amerike i američkog društva sa izborom Donalda Trumpa za predsednika i njegovom administracijomće. To će biti trajna mrlja u američkoj istoriji i velika bruka i sramota da Trump radi ovo što sada radi sa Ukrajinom. Načini na koje je Trump ohrabrio Putina predstavljaju praktično veštačka pluća Putinu da završi za zelenim stolom ono što nije mogao da završi na bojnom polju. To jeste sasvim posebna tema, ali sam siguran da će u istoriji to da bude najveća bruka SAD do sada. Imajući sve to u vidu posljednja šansa koja je pritekla Putinu u pomoć ovo u vezi sa Ukrajinom je Donald Trump i on to otvoreno čini, kao i njegova administracija. Ipak, nisam siguran da će Evropska unija tek tako sa strane to da posmatra i već vidimo ozbiljne šumove na tim relacijama. To se najbolje videlo juče u UN kada je Evropska rezolucija glatko prošla plenum, a američka rezolucija je izmenjena inicijativama i amandmanima evropske politike. Neki cinici kažu da je američka administracija pritisla slučajno pogrešno dugme pa je za sopstvenu rezoluciju glasala uzdržano. Tu se vidi neozbiljnost američke politike u ovom trenutku, neozbiljnost administracije Donalda Trumpa i sekretara Rubija u kog je deo društva i deo neke međunarodne političke zajednice polagao malo više nade, imajući u vidu šta je govorio do pre samo pola godine ili godinu danu
Na čemu se temelji odnos Milorada Dodika i Aleksandra Vučića?
Pa on se temelji na interesu koji je svima vidljiv i ogoljen. Vučić preko Dodika dokazuje kako i dalje kontroliše i predsednik je svih Srba i to nije daleko od istine. Milorad Dodik ne bi apsolutno mogao niti smeo da se ponaša ovako da nema tu vrstu podrške iz Beograda. Sa druge strane, Dodik je strašilo koje koristi Vučić u komunikaciji sa zapadom i to isto čini i sa Milanom Kneževićeva i Andrijom Mandićem, mada su oni daleko od Milorada Dodika u ovom trenutku što se tiče takvih akcija. Ne vidim tu neku veliku razliku. Prosto, Milorad Dodik je instrument srpske politike. Dodik je imao takav odnos i sa Vojislavom Koštunicom kad je bio predsednik. Sa Koštunicom je potpisan prvi sporazum o specijalnim i paralelnim vezama koje jesu u skladu sa Dejtonom. Kasnije je Dodik nastavio da održava takve odnose sa Tadićevom vladom i Milorad Dodik je uvek imao svoj prostor, svoju dinamiku delovanja. Kad je bio s Koštunicom to je bio jedan malo tiši način, kad je bio s Tadićem još malo tiši, a sa Vučićem je to raskalašeno ponašanje i manifestacija radikalske politike. Milorad Dodik zna gde je njegovo mesto i tako se i ponaša u odnosu na srpsku politiku, a ovo što je sada sa Vučićem nije nikakav ekskluzivitet. Podsetiću da je Milorad Dodik govorio na završnoj konvenciji, mitingu Borisa Tadića 2012. na predsedničkim izborima koje je on izgubio. Postavlja se pitanje zašto tad nije govorio na mitingu Tomislava Nikolića ukoliko je toliko vezan za jednu od tih ličnosti koje su danas na vlasti. Ne, on je vezan sudbinski kao Republika Srpska za politiku Beograda, a politika Beograda je nemoćna da prizna i konstatuje suštinsku nezavisnost BiH, gde bi svima laknulo i gde bi prosto i građani Republike Srpske gledali da nađu svoju sreću unutar zajedničke države, gde ima mnogo više perspektive nego u sukobima sa Federacijom, tražeći šansu da nekako dođu do Srbije.
Kakav je odnos Vučića prema ljudima iz Republike Srpske?
Pre svega, rekao bih manipulativan.
Mislim da je Vučić već dovoljno dugo na vlasti i dovoljno dugo u politici da zna da upravlja tim što čini Dodik, to što čini Vulin, to što čini taj famozni srpski svet. Tačno je da Vučić to nikada nije izgovorio, ali podstrekuje i dozvoljava i pretpostavljam planira i akcije i aktivnosti Vulina i njegova obraćanja, dakle čoveka koji je na neki način ideolog ove vlade. Njihov sistem je u suštini držati Srbe u Crnoj Gori, Kosovu i u Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj na nekoj stalnoj tihoj vatri, da oni veruju da samo što se nisu promenile svetske okolnosti, pa ćemo mi da zakružimo ono što nismo uspeli devedestih godina. Prema mom mišljenju, to je duboko nemoralan odnos prema sopstvenim građanima. Oni vole da kažu prema sopstvenom narodu, a ja hoću da kažem prema čitavom regionu i građanima zapadnog Balkana.
Kako vidite oslobađanje tih zarobljenih društava?
Nažalost, srpska politika je zarobila ceo ovaj deo Balkana još devedestih godina. Dok se ne bude desila suštinska promena politička u Srbiji neće se osloboditi ni Bosna i Hercegovina, ni Kosovo ni Crna Gora do kraja, niti će početi da vode samostalno svoju politiku i da biraju svoj put razvoja. Duboko sam ubeđen da je za sve nas, za sve države u okruženju i za Srbiju najbolje što pre učlaniti se u Europsku uniju, što pre učlaniti se u NATO pakt. Ako sad u ovim okolnostima Trampizma uopšte preživi NATO pakt. Ukoliko ne preživi, onda treba potražiti saradnju u bezbednosti sa Briselom i EU. To je jedina politika koja uklanja sve granice koje postoje između Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Kosova i Srbije. Uklanjanje tih granica je valjda san i Srba, pa bi to bila i perspektiva za sva društva, da nemamo ovakve tenzije i ovakve probleme kakve imamo i kakve živimo već 30 godina.