Jelisaveta Blagojević redovna je profesorica Fakulteta za medije i komunikacije. Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a doktorirala 2006. godine na Univerzitetu u Novom Sadu, Asocijacija centara za interdisciplinarne studije i multidisciplinarne studije i istraživanja.
Gostujuća je predavačica na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, predavačica u Centru za ženske studije i istraživanja roda u Beogradu, gostujuća predavačica na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gostujuća predavačica na Institutu Studiorum Humanitatis (ISH) u Ljubljani. Objavila je brojne radove iz oblasti filozofije, političke filozofije i rodnih i queer studija. Direktorica je Centra za istraživanje kultura, politika i identiteta (IPAK.Centar) u Beogradu i direktorica je Međunarodne Letnje škole za seksualnost, kulture i politike.
U Banjaluci je profesorica Blagojević boravila tokom konferencije “Misliti bez ograda”, koja je posvećena Hani Arent, pa smo iskoristili tu priliku da sa njom razgovaramo o filozofiji, mišljenji, Hani Arent, protestima studenata u Srbiji i drugim temama.
Profesorce Blagović, vaš filozofski put prilično je interdisciplinaran, od istorije filozofije, preko političke filozofije, do rodnih i kvir studija, kojima se danas bavite. Ono što me zanima jeste, kako ste se odlučili da se bavite baš rodnim i kvir studijama? To je ipak jedna oblast filozofije koja nije toliko dominantna u klasičnim filozofskim studijama.
Tokom studija filozofije primjetila sam odsustvo nekih tema. To odsustvo tema bilo je sve ono što sam kasnije pronašla u studijama roda i u kvir studijama. Dakle, teme koje se tiču, pre svega, koncepta manjinskog. Šta to znači? Ne mislim pritom na manjine u nekom klasičnom, dnevnopolitičkom smislu, nego na pitanje: šta znači biti manjinski? Šta znači dolaziti iz pozicije koja nije dominantna, koja ne pripada dominantnim vrednostima i diskursima? U bavljenju tim pozicijama našla sam neke neophodne odgovore na važna pitanja koja postavlja savremena politička filozofija. Dakle, šanse za bolje razumevanje sveta u kojem živimo, kao i načina na koji o njemu mislimo, leže, između ostalog, u boljem razumevanju šta znači biti manjinski.
Kad govorimo o manjinskom, možemo li reći da je manjinsko sve ono što nije tradicionalno i patrijarhalno?
Tako je. Sve ono što nije deo onoga što je društvom propisano kao norma, kao prihvatljivo, pa onda i govor o tome. Mislim da je važno pomeriti fokus sa pojednostavljenog razumevanja manjinskih grupa, koje prebrojavamo i uvek znamo na koga mislimo, ka promišljanju manjinskog kao stava — kao pozicije koja je deo svakoga od nas u odnosu na poredak.
Učestvujete na konferenciji Misliti bez ograda, koja je posvećena godišnjici Hane Arent. Šta danas, po Vašem mišljenju, znači misliti bez ograda?
To je bilo jedno od važnih pitanja konferencije i postavljeno je na mnogo različitih načina. Misliti bez ograda, po Hani Arent, znači misliti bez institucionalne podrške, ili da povežem s prethodnim pitanjem, ja bih rekla da je mišljenje bez oslonca manjinsko mišljenje. Dakle, mišljenje koje luta, koje nije prepoznato i priznato u društvu kao deo dominantnih diskursa. Fraza “misliti bez ograda” kod Arent zapravo izaziva sam koncept mišljenja u zapadnoevropskoj kulturi.
Ako ona govori o tome da je “nemisliti” jednako banalnosti zla, ja postavljam pitanje: a šta ako je u kulturi u kojoj živimo, i u istoriji filozofije o kojoj govorimo, mišljenje upravo ono što proizvodi banalnost zla? Živimo u krizi pojmova, uverenja, ideologija, institucija; u ozbiljnoj fašizaciji svakodnevnog života, koja nam se prišunjala kroz liberalne institucije koje su obećavale i zagovarale nešto sasvim drugo. Zato se ponovo postavlja pitanje — šta je mišljenje? Koji je to način mišljenja koji nas otvara za svet i budućnost, a ne zatvara u različite društvene grupe i ideologije koje zapravo ništa ne menjaju?
Pomenuli ste “banalnost zla”, pojam koji se najviše vezuje za Hanu Arent. Kako se taj pojam odnosi na današnje vrijeme, prije svega mislim na društvene mreže, ratove, globalne krize?
Hana Arent je jedna od političkih teoretičarki koja se danas ponovo snažno aktualizovala. Jedan od razloga za to je naše sve veće prisustvo u digitalnom prostoru. Na konferenciji sam pomenula da imamo novu generaciju, takozvanu “alfa generaciju”, koja je rođena u digitalnom svetu koja ne poznaje više analogno iskustvo. U tom smislu, naš zadatak prevođenja između svetova i pokušaj da razumemo gde idemo postaje sve važniji.
Banalnost zla u doba algoritama, u dobu sistema koji misle umesto nas, dok mi pristajemo u ime “optimizacije” i “efikasnosti” postaje novi izazov Arentine misli. Da li digitalni svet, zapravo, proizvodi novi model Ajhmana činovnika koji, poput korisnika društvenih mreža, postupa prema algoritmu koji odlučuje umesto njega?
Koristila sam i ideje teoretičarke Katerine Kolozove, koja upotrebljava pojam automaton onoga koji deluje mehanički, bez promišljanja. Ajhman ne misli, već samo “radi svoj posao”. Taj pojam pokazuje automatsku strukturu modernog subjekta: digitalno nam, dakle, ne otkriva novu pretnju, nego osvetljava činjenicu da je moderni subjekt oduvek imao automatsku strukturu. Digitalno vreme, najsnažnije do sada, otvara pitanje: da li je sama struktura modernog subjekta takva da ne može da prevaziđe banalnost zla?
Pročitala sam da ste ranije rekli da su studenti u Srbiji održali lekciju demokratije. Godinu dana posle protesta, kako danas gledate na sve ono što se dešava?
Pojavila se nova politička generacija u Srbiji koja je učinila neverovatno mnogo za društvo, bez obzira na status vlasti koja, po mom mišljenju, odbrojava svoje dane. Studenti su ponovo proizveli društvo, zajednicu, svojim marševima i susretima s ljudima na mestima koja su bila zaboravljena. Oni su svojim telima povezali, “prokrvili” srpsko društvo. To je tekovina s kojom možemo da radimo. Nadam se da će problemi koji su se pojavili uspeti da se kanališu u političke procese koji su nam neophodni.
Koliko je važno da univerzitetski profesori, kao deo elite, javno reaguju u trenutku mogućih promena?
Svaki ozbiljan univerzitetski rad mora da podrazumeva i neku vrstu društvenog angažmana, inače ostaje izolovan, a to posebno važi za one koji se bave filozofijom i društvenim teorijama.
Vratimo se sada na kvir studije. U Vašim radovima često ističete da kvir nije samo pitanje identiteta, već način mišljenja i otpora. Kako danas vidite političku snagu kvir pozicije u regionu koji još uvek ne prepoznaje tu “drugost”?
Mnogo važnih stvari se desilo u oblasti kvir teorije i politike. Iako živimo u tradicionalnim, patrijarhalnim društvima, otpor tim vrednostima je snažan i dragocen, iako nije uvek prepoznat. U različitim sredinama regiona postoje ljudi koji ozbiljno, angažovano i hrabro posvećuju svoje živote tim temama.
Sam termin kvir zadržan je u originalu, ne prevodi se slučajno. Velike su polemike vođene oko toga. Predloženi prevod “nastrano” odgovara u pogledu uvredljivosti, jer je i sam pojam “kvir” prvobitno bio pogrdan, ali je upravo zato zadržan da bi se ta pogrdnost reafirmisala u mišljenju i jeziku. Ipak, “nastrano” ne prenosi u potpunosti tu snagu u svakodnevnom govoru, jer ukoliko želite nekoga da uvijedite nećete mu reći da je nastran.
Kvir, kao pojam i kao politika, predstavlja stalnu kritiku tradicionalnog koncepta identiteta. U vezi s tim, kao i s manjinskim pozicijama o kojima smo govorili, kvir naglašava procesualnost između identiteta , između različitih aspekata jedne osobe kao vrednu i teorijski i politički značajnu.
Za kraj, koliko je moguće danas živeti kvir svakodnevicu u društvu koje još nije prihvatilo drugačije rodne izraze? Da li je kvir danas egzistencijalni izbor ili čin slobode?
Uvek kada dolazite iz pozicije onoga što nije priznato i prepoznato, imate šansu da budete korektiv većinskog, dominantnog poretka. U tom smislu, kvir teorija i mišljenje imaju potencijal da budu kritički i subverzivni, mada to ne znači da to uvek i jesu. Važno je da prakse onih koji nisu deo dominantnog poretka, njihova iskustva, emocije, strategije borbe i preživljavanja ozbiljno uzmemo u obzir pri promišljanju savremenog trenutka, koji, nažalost, ne izgleda dobro. Distopijska budućnost koja nam se približava zahteva od nas da, kako bih rekla, mislimo nefašistički