Niko u istoriji muškog tenisa nije odigrao više međusobnih duela – sve je počelo na Rolan Garosu 2006. godine i onom Novakovom čuvenom izjavom posle poraza, a završilo se takođe na terenima Rolan Garosa, u drugom kolu Olimpijskih igara u Parizu osamnaest godina kasnije.
Preuzeto sa Sportklub
U međuvremenu je stala jedna čitava epoha tenisa, zlatna epoha čiji su protagonisti bili upravo Nole i Rafa, uz Rodžera Federera.
Na kraju, ostaće zapisano da je Đoković pobedio u 31, Nadal u 29 okršaja, a mnogi od njih ostaće zauvek u sećanju svih koji tenis vole.
Terali su jedan drugog da budu bolji – baš kada bi se činilo da je jedan nepovratno ušao drugom u glavu, onaj drugi bi se prilagodio, ponudio nešto novo, i tako su se rađali neki od najvećih mečeva u istoriji tenisa.
Teško je, preteško izabrati najbolji, ali probaćemo – neka to bude istorijsko finale Australijan opena 2012. godine, finale koje je trajalo pet sati i 53 minuta i posle kojeg su morali da im prinose stolice na ceremoniji, 5:7, 6:4, 6:2, 6:7 (5-7), 7:5.
Mogao je Novak da završi u četiri, nije to učinio, a onda je u petom Nadal vodio sa 4:2 i 30-15, i promašio lak bekhend koji će ga dugo proganjati. Đoković je pobedio, a fotografije sata koji je pokazivao trajanje meča našle su se u objektivima svakog fotografa koji je tog dana bio na radnom mestu na Rod Lejver areni.
Broj dva bio bi njihov sudar na Rolan Garosu godinu dana kasnije – skoro sve isto, samo uloge obrnute. U petom setu je bilo 2:0 i djus, Nole razmahan, kontroliše razmene, a onda Nadal izvlači nestvarnu bekhend paralelu i spasava taj gem.
Bilo je i ono Novakovo pecanje po kojem mnogi pamte taj duel, ali ono što više ostaje u sećanju jeste da je taj meč imao sve: kvalitet kao retko koji u istoriji, dramu na vrhuncu i po vrućini. Kao što je jedan kolega napisao: “Nadal i Đoković su dobar deo meča proveli odmahajući glavom i smejuljeći se na nemoguće udarce onog drugog”. Na kraju – 6:4, 3:6, 6:1, 6:7 (3-7), 9:7.
Broj tri – polufinale Vimbldona 2018. godine, finale pre finala jer je u finalu čekao iznureni Kevin Anderson. Trajalo je dva dana (prekid posle trećeg seta), Đoković nije osvojio slem od Rolan Garosa 2016, a Nadal nije osvojio Vimbldon od 2010.
Uh, kakvih je tu udaraca bilo, koliko puta su gledaocima padale brade, Novak je u završnici petog seta izvukao 15-40, da bi na kraju slavio posle zbirno pet sati i 15 minuta igre – 6:4, 3:6, 7:6 (13-11), 3:6, 10:8.
“Obično sam vrlo samokritičan, ali imao sam sjajne udarce, igrao sam agresivno, nemam za čime da žalim. Mislim da sam odigrao odličan meč. Svaka mu čast”.
Kada Nadal kaže ovako nešto posle poraza, sve vam je jasno.
Ostali mečevi ipak su ispod, ali samo zato što su u ovim mečevima pomerili granice fizičke izdržljivosti, mentalne snage i tenisa kao sporta.
Polufinale Madrida 2009. bilo je stvarno nešto posebno, Novak je propustio tri meč lopte i na kraju izgubio sa 3:6, 7:6 (7-5), 7:6 (11-9) za četiri sata i tri minuta igre. Tada nije dobio Rafu na šljaci, bio je to jedan od poraza koji je Novaka gurnuo u kanal iz kojeg će se kao feniks podići 2011. godine, kada je u dve nedelje dvaput dobio Nadala na šljaci, u Madridu i Rimu.
Na US openu su se tukli dobro, onaj set 2011. koji je Nadal dobio u finalu možda je imao najintenzivnije poene ikada u njihovom rivalstvu, ali je Novak bio mnogo bolji na nivou celog meča. U finalima 2010. i 2013. važilo je obrnuto – Đokovićevi naleti bili su impresivni, ali je Nadal bio konstantniji i bolji.
Novak je razneo Rafu u Dohi 2016. godine sa 6:1, 6:2, tada je Nadal izjavio da niko nikada nije protiv njega prikazao viši nivo tenisa, ali umeo je bogme i Rafa da nanese ubedljive poraze Novaku – na Rolan Garosu 2020. godine bilo je 6:0, 6:2, 7:5, što su mnogi dožveli kao revanš za čišćenje koje je Nadal doživeo u finalu Australije godinu dana ranije.
Bilo je svega, a sada je – kraj. Još jedna za vašu dušu, momci.