Ovu situaciju ste već mnogo puta čitali, osećali, razmatrali i debatovali. Prepoznajete je kad je vidite.
Godine preokreta u medijskom prostoru ostavile su traga globalno. Neuspeh medijskog tržišta, uzrokovan bezbrojnim kovitlacima poslednjih 30 godina, često uz aktivno učešće samih medija, doveo je do propasti ustaljenih poslovnih modela i, s njima, naše sposobnosti da ispunimo svoju svrhu – naš zadatak da pouzdano i pošteno informišemo naše sugrađane.
Nažalost, na horizontu nas čeka još više problema. Više pretnji ide prema nama, i svaka od njih, pojedinačno, mogla bi biti asteroid Chicxulub za našu klasu dinosaurusa. Zajedno, predstavljaju najveću pretnju s kojom smo se suočili u mnogim generacijama.
Neke, ali ne sve, od ovih pretnji su:
- Globalno oživljavanje i rastući autoritarizam;
- Transformacija “Big Tech-a” u lopovske barone;
- Dolazak saveza između “Big Tech-a” i autokrata;
- Nezaustavljivi marš generativne veštačke inteligencije kao poslovnog/medijskog alata i ratnog oružja; i
- Prava, distopijska kriza s klimom na našoj planeti, koja je sada i te kako prisutna.
Mi, mediji, imamo mnogo razloga za strah i malo razloga za nadu.
Kako kažem u mnogim razgovorima s kolegama iz medija – vrlo je teško osećati se pozitivno kad gledate pravo u cev puške – bilo finansijske, stvarne ili obe, što je stvarnost s kojom se mnogi naši prijatelji suočavaju svakodnevno.
Za ogromnu većinu lidera medija širom sveta, uspešna godina će biti ona u kojoj ne moramo otpuštati novinare, smanjivati operacije ili smanjivati naše ambicije i domet.
Teško je osećati nadu kada nam, generalno, veliki delovi čovečanstva ne veruju i često nas mrze. U većini zemalja, profesija čiji je posao da izveštava o istini danas se bori za vazduh poverenja i vere.
Dezertifikacija medijskog prostora izgleda kao globalna bolest – čak su mi se i kolege iz prosperitetnog, pismenog i pažljivog dela sveta zvanog Skandinavija žalile na vidljivi pad broja novinara, opadajući prosperitet industrije i smanjenu sposobnost isporuke.
Možemo svake noći plakati pre spavanja razmišljajući o ovim pitanjima – toliko toga treba uzeti u obzir.
Možda je trenutno najvažnije pitanje: Šta ćemo mi, mediji, učiniti za svoju budućnost? Kako možemo ponovo preuzeti uzde sopstvene budućnosti?
Ali pre nego što razgovaramo o tome šta treba učiniti, moramo se vratiti osnovama. Moramo razgovarati o našoj ulozi u društvu – šta mi zapravo radimo za njega.
Klasičan pristup „Četvrtog staleža“, u kojem su naše namere i metode oslobođene bilo kakve pristrasnosti, a naš posao se vidi kao isporuka savršenih i neutralnih informacija, uvek na vreme, zaista je prelepi ideal.
Walter Cronkite je okončao san Lyndona Johnsona o drugom mandatu kada je 1968. razotkrio stvarne neuspehe, zločine i besmislenost rata u Vijetnamu. To se dogodilo samo zbog nepokolebljivog poverenja koje je američka publika imala u njega i njegovo novinarstvo – Cronkite je bio viđen kao pouzdaniji od same vlade. Isto tako, Edward Murrow je uspeo da spasi američku dušu dok ju je razdirao Trumpov preteča, Joe McCarthy.
To poverenje je, naravno, bilo finansijski podržano od strane medijskih giganata koji su zarađivali toliko novca na svojim programima da su mogli priuštiti bogate izvore informacija koji nisu bili komercijalne prirode – jer su umesto toga bili rigorozni u svojim metodama.
Sa svoje strane, štampani medijski giganti su bukvalno štampali novac kroz male oglase i imali gotovo potpunu kontrolu nad prostorom za brendirano oglašavanje.
Ali, nažalost, čak i u najboljim vremenima, nije sve bilo savršeno u ovom „nebu“.
Čak i u tim zlatnim danima, pristrasnost se mogla manifestovati na različite načine, ponekad kroz pasivno-agresivne poteze poput ograničavanja izveštavanja o određenim temama.
Još važnije, ovaj klasičan pristup je bio zasnovan na funkcionisanju prva tri staleža i na posledičnom delovanju nakon medijskih izveštaja. Članak u nacionalnim novinama u mnogim zemljama mogao je okončati karijeru premijera ili promeniti agendu predsednika. Otkrivanja skandala bi sramotila javne ličnosti, podsticala brze istrage i menjala zakone – setite se uloge Harryja Evansa i njegovog tima u Sunday Times-u u razvoju modernog Ujedinjenog Kraljevstva.
Promene, razvoj i posledice su se dešavale jer je za svaki značajan proboj medija postojao neko u prva tri staleža ko je slušao i reagovao.
Ovo, kako bismo ga mogli nazvati, zlatno doba moglo se dogoditi samo zbog povezanosti staleža u društvu koji su inspirisali i donosili rezultate, ali danas je drugačije.
Mogli bi tvrditi da je glavno oružje medija precizna i tačna isporuka sramote – najsmrtonosnijeg oblika štete još od kada je ostrakizam izmišljen u staroj Grčkoj. Međutim, besramnost se oblikuje kao supermoć 21. veka.
Jednako opasan element u ovom modernom haosu je organizovani napad na samu istinu. Kao što je Nobelov laureat Maria Ressa napisala zajedno sa mnom povodom Svetskog dana medija ranije ove godine:
„… Istina sama po sebi se svakodnevno relativizuje; ono što je nekada bilo zajedničko razumevanje materijalne stvarnosti, danas se često zamenjuje interpretacijom bez osnova u činjenicama.U mnogim slučajevima, sam oblik reči ‘Istina’ nosi značenje ‘Laž’. Ovo nisu slučajni, nasumični napadi. Ovo su deo križarskog pohoda protiv našeg sistema vrednosti, našeg osnovnog razumevanja onoga što je dobro i loše. Bez našeg sistema vrednosti, ako ne možemo razlikovati ispravno od pogrešnog, nemamo ni civilizaciju…“
Naša moderna civilizacija, definisana informacijskom revolucijom, bila je praćena neuspehom da se prednosti ravnomerno raspodele. Unutar ovog tehnološkog raja, stvorili smo emotivni pakao za milijarde ljudi koji su ostali na marginama ili potpuno iza.
Kao rezultat, globalna kriza poverenja i vere u naše sopstvene društvene sisteme značajno je oslabila prva tri staleža u većini zemalja.
Sada, evo pitanja koje moramo postaviti sebi, kao mediji: Da li priroda našeg „četvrtog staleža“ mora da se promeni kada su prva tri staleža oslabljena, ponekad i fatalno?
U gotovo svakoj zemlji, tri staleža su pod pritiskom, i to na različitim nivoima. Da li treba da nastavimo da se ponašamo kao da smo još uvek u 1980-ima?
Danas, već pomenuta besramnost – ta moderna supermoć – omogućava metama naših istraživanja da se promovišu, pa čak i prikupljaju sredstva na osnovu negativne pažnje.
Mi, mediji, smo hakovani.
Generacija superbogatih rutinski raspolaže tolikim količinama novca da može kupiti države, policiju, pravosuđe i zakonodavce, dok istovremeno maltretira medijske organizacije koje ih istražuju. SLAPP tužbe postale su norma.
Mogu vam ispričati mnogo priča o takvim razvojnim događajima iz vremena kada sam bio glavni urednik Daily Maverick-a u Južnoj Africi – i doslovno, svaki moj kolega ima punu arhivu sličnih priča. Primeri gde naporan rad medija jednostavno ne vodi do konkretnih akcija – barem ne istom brzinom kao u prethodnim erama.
Ova neravnoteža moći, gde je meka moć sramote gotovo izgubljena, mora se uzeti u obzir prilikom diskusije o našoj ulozi u modernom društvu.
Ulaskom u eru dominacije velike tehnologije, sada naoružane veštačkom inteligencijom, moramo prihvatiti činjenicu da smo daleko od moćnih, uticajnih i profitabilnih organizacija kakve smo nekada bili. Umesto toga, postali smo sektor koji strahuje za svoju budućnost.
U ovom pretrpanom haosu moramo dodati i težinu sopstvenih slabosti, od kojih su neke neraskidivo povezane s organizovanim napadima na medije od strane mnogih aktera, državnih i privatnih.
Razorni uticaj ubrizgavanja propagande u stilu stare KGB strategije, ovog puta u formi „medijskih kuća“, ne može se preceniti. Ove kuće šire dezinformacije bez uzdržavanja, dok istovremeno narušavaju ugled pravih medijskih kuća. Državni akteri troše milijarde dolara na stvaranje i održavanje ovog univerzuma neistina.
Ipak, ne možemo poistovećivati aktivističke medije i fabrike lažnih vesti. Aktivistički mediji se oslanjaju na stvarne činjenice kako bi izgradili svoje interpretacije i narative, dok rad fabrika lažnih vesti nije zasnovan na stvarnosti. Njihova glavna svrha je da oslabe veze između tradicionalnih medijskih brendova i njihove publike
Suočeni sa ovim ogromnim haosom, postavlja se pitanje: Da li je klasični pristup Četvrtog staleža dovoljan za izazove našeg trenutka – trenutka koji preti našim društvima i zajednicama?
Čak i ako je to i dalje jedini način na koji možemo ispuniti svoj novinarski zadatak, ne bismo li barem trebali preispitati ovu novu stvarnost u kojoj se nalazimo?
Ne verujem da su „aktivistički mediji“ rešenje, iako bi na neki način mogli biti iskreniji pristup – gde novinari unapred priznaju svoju pristrasnost i obaveštavaju publiku koja deli njihovu perspektivu.
Čak smo i mi u Daily Maverick-u ponekad međusobno priznali da smo svi aktivisti za istinu.
Po svojoj prirodi, aktivistički mediji imaju ograničen domet jer, suštinski, „propovedaju već obraćenima“. Ovo nije recept za rast uticaja jer se brzo može pretvoriti u ekstremnu verziju sebe, gde se izveštavanje o stvarnosti žrtvuje na oltaru zadovoljavanja publike željne potvrde svojih stavova.
Verovatno je tačno da u našem medijskom univerzumu trebamo i klasične i aktivističke medije. Međutim, isto tako je istina da moramo proširiti naše horizonte.
Još uvek imamo vremena i prostora.
Možemo obnoviti svoj položaj i prilagoditi se modernim vremenima, a da ne izgubimo sve ono što je bilo dobro u konceptu Klasičnog Četvrtog staleža.
Ali u debati između aktivističkog i klasičnog pristupa, zaslepljeni smo i ne vidimo centralni stub koji smo trebali zauzeti od početka — liderstvo.
Na nama je da pružimo liderstvo tamo gde je potrebno, kada društva oko nas slabe, kada se sistemi vrednosti potkopavaju, kada se demokratije urušavaju iznutra.
Ne govorim ovo u vakuumu – tokom mračnih godina vladavine Jacoba Zume i „zarobljavanja države“ u Južnoj Africi, upravo su mediji i delovi civilnog društva izvukli zemlju iz krize. Bili smo neumorni u razotkrivanju predsednika Zume, njegovih najbližih saveznika, braće Gupta, lokalnih i međunarodnih konsultantskih firmi, banaka koje su pružale finansijske usluge i kompanija koje su, u najboljem slučaju, ćutale, a u najgorem, svesno učestvovale u industrijskom razmerama pljačke zemlje koja je trajala skoro deceniju. Vlada i parlament su bili zarobljeni, sudovi su bili hrabri, ali neefikasni jer su policija i tužioci služili Zuminoj kliki.
Mi, mediji, nismo razmišljali o našem radu u teorijskim okvirima – situacija je bila previše ozbiljna, opasna i hitna za takvo promišljanje. Ali s vremenskim odmakom, jasno mi je da smo učinili sve što smo mogli kako bismo Južnoj Africi ponudili izlaz iz krize.
Postoji mnogo načina na koje globalni mediji mogu pružiti liderstvo u ovim turbulentnim vremenima. Evo dva primera gde su ostali staleži zakazali, a mi nemamo izbora nego da delujemo:
Masovna kampanja za medijsku pismenost
Medijska pismenost je danas hitno potrebna. Internet je trebalo da nas učini pametnijima, pronicljivijima i pažljivijima, ali se pokazalo da smo možda ranjiviji na dezinformacije, prevare i osnovno nerazumevanje nego ikada pre. Populacije širom sveta bore se da razlikuju dobre od loših izvora medija, kvalitetno novinarstvo od lošeg ili čak razumeju razliku između izveštaja i mišljenja.
Ne možemo očekivati da, u današnjim polarizovanim prostorima, postoje druge organizacije koje su spremne i voljne da reše ovaj problem. Vlade? Nekolicina njih možda, ali većina vlada širom sveta vidi medije kao neizabranu konkurenciju. Nerealno je očekivati takvu akciju, posebno ne na nivou koji je potreban za rešavanje ključnih dilema.
Dakle, postavljam jednostavno pitanje: Šta mi, mediji, možemo da uradimo po tom pitanju? Odgovor je, iznenađujuće, mnogo.
Klimatska kriza:
Hoćemo li nastaviti da izveštavamo o klimatskoj apokalipsi koja dolazi, kao da je to samo još jedan događaj? Da li je to još uvek samo naš posao?
COP konferencije se održavaju u jednoj zemlji proizvođaču nafte za drugom. Tempo akcije ozbiljno zaostaje za gorućom stvarnošću naše klime, koja postaje sve ekstremnija. Čak i kada se suočimo s nepobitnim dokazima, političari beže od hitnih, skupih i politički rizičnih akcija.
Možemo nastaviti da radimo kako sada radimo i siguran sam da ćemo, kada dođe kraj sveta, ispuniti svoje izveštavačke dužnosti precizno, pravedno i nepristrasno.
Ali ideja je da se svet ne završi.
Ne možemo samo podići ruke u vazduh i reći da samo radimo svoj posao. U ovim vremenima vakuuma liderstva suočenog s izvesnom distopijom, mediji će morati da preuzmu vođstvo.
Ovo su samo dva od mnogih načina na koje možemo pružiti liderstvo kada je ono očajnički potrebno, a nigde ga nema. To će takođe pomoći u obnavljanju narušenog odnosa s našom publikom.
Mediji to mogu učiniti. Toliko snažno verujem u to da, nakon 40 godina u industriji novinskog izdavaštva i 15 godina u Daily Maverick-u, još uvek osećam potrebu da „stisnem gas do daske“ i postanem još ozbiljniji u vezi s našom budućnošću. Borba za opstanak medija je borba za našu civilizaciju.
Nedavno sam pokrenuo neprofitnu organizaciju nazvanu Projekat Kontinuum, s misijom da nas organizuje. Naš uvodni napor bio je deo obeležavanja Svetskog dana medija 2024. Naša početna kampanja „Izaberi istinu“ privukla je više od 800 izdavačkih kuća iz 103 zemlje. Među njima su bili giganti poput Reutersa i New York Timesa, kao i više od 60 izdavača iz Brazila.
I to je tek početak.
Da bismo bili efikasni, moramo ponovo razmotriti dva velika problema koja nas muče već godinama – aroganciju i cinizam – i shvatiti da, uprkos svakom našem instinktu, ne možemo mnogo postići sami.
Moramo se okupiti oko dobrih, značajnih projekata i videti kako možemo udružiti snage prema zajedničkim ciljevima. Lepota ovog napora je što ne zahteva promenu onoga što radimo u našim svakodnevnim realnostima i ne zaustavlja nas u jurnjavi za ekskluzivnim pričama i trci s rokovima.
Stotinama godina, mediji su oblikovali i osvežavali informativni ekosistem naše civilizacije. Bili smo daleko od savršenih čuvara, i Bog zna da smo prečesto zakazali u svojoj dužnosti. Ali ako prepustimo ovaj prostor društvenim mrežama, velikim tehnološkim kompanijama i totalitaristima, to bi bila katastrofa.
Rad na oporavku mora početi odmah. Put ka poverenju i veri biće dug, spor i težak.
Moja prijateljica Beadie je nedavno rekla:
„Ne postoji projekat koji je previše smeo ili previše lud u ovom trenutku.“
I apsolutno je u pravu.
Problem je zaista toliko veliki i preteći da ćemo svi morati naporno raditi.
Jednu stvar ne smemo zaboraviti: Zajedno smo jači, mnogo jači.
Branko Brkić, urednik i osnivač jedne od najvećih medijskih kuća u Južnoafričkoj Republici — Daily Maverick, sa više od 12 miliona jedinstvenih posetilaca svakog meseca. Svojim radom, razotkrivanjem korupcije u Južnoafričkoj Republici, primorali su bivšeg predsednika Džejkoba Zumu na ostavku, razotkrivajući njegovu blisku vezu sa porodicom Gupta u slučaju koji je poznat kao Guptaleaks, ali pored toga, bliska saradnja sa dobitnicima Pulicera, kao i novinarima i autorima svetskog kalibra, pa čak i sa jednom dobitnicom Nobelove nagrade, Branka Brkića smeštaju u sam vrh svetskih medija.