Bojana Tamindžija je koordinatorka programa za radna prava u Centru za politike emancipacije.
U razgovoru za BUKA magazin komentariše priču o povećanju minimalne plate, govori o inicijativama „plata za život“ i „penzija za život“, razmatra mogućnosti socijalnog dijaloga sa vlastima i mogućnosti bolje politike socijalnih izdataka države.
“Ako krenemo od toga da plata za život oslikava realne troškove života, ja ne vidim zašto bismo pravili razliku između minimalne plate i minimalne penzije. Najstariji slojevi stanovništva zaslužuju da žive dostojanstveno kad završe svoj radni vek” – kaže Tamindžija u razgovoru za BUKA magazin.
Kako ocjenjujete aktivnosti vlasti kada su u pitanju minimalne plate i paket podrške stanovništvu?
Sigurno je da su svi socijalni ustupci koje je Vlada napravila ove godine rezultat političkog pritiska studentskih blokada i protesta, šta god o njima mislili kao načinu političke borbe u trenutnom ekonomskom i političkom kontekstu u Srbiji, naročito u ovoj poslednjoj fazi. Međutim, ako pogledamo šta smo sve dobili, čini se da to nije malo. Pored vanrednog povećanja minimalne zarade, dobili smo besplatan javni prevoz u Beogradu i Nišu, dobili smo dosta povoljnije kreditiranje kupovine stanova za mlade, i dobili smo najavu o promeni zakona po kome će privatnim izvršiteljima biti onemogućeno oduzimanje jedinog doma radi naplate duga. Organizacije poput “Krova nad glavom” se za ovu elementarnu zaštitnu meru stanovništva zalažu godinama, na šta su sve institucije ostajale gluve, a sad vidimo da predsednik lično govori o pravu na jedini krov nad glavom. Ovo je dosta važno, jer u fokus javnosti stavlja pitanje svrsishodnosti odnosno štetnosti privatnih izvršitelja i otvara pitanja koja su šira od pravne zaštite od zaplene jedinog doma u kome porodica dužnika živi, a to je čemu služe privatni izvršitelji? Dalje, najavljena je i pomoć penzionerima sa najnižim primanjima, kao i pritisak na banke da omoguće povoljnije kreditiranje građana i privrede. Generalno, ja bih sve ove mere pozdravila, uz naglasak da je sve ovo daleko od dovoljnog. Minimalna zarada će i dalje ostati skoro tri puta niža od plate za život. Uz najavljeno vanredno oktobarsko i, uslovno rečeno, redovno januarsko povećanje, minimalna zarada će tek dostići trenutni prag rizika od siromaštva za tročlano domaćinstvo. Zaštita jedinog doma je najnužnija mera, ali treba ići dalje ka potpunom ukidanju instituta privatnih izvršitelja, penzije treba podići na nivo koji omogućava dostojanstvenu starost itd.
Je li moguće očekivati ozbiljne ekonomske analize ovih mjera koje ne bi bile spektakularna predstava vlasti? Ko ih može ponuditi? U kakvom su odnosu ova rješenja spram ekonomske moći države?
Ako želimo da država bude servis građana – što država na periferiji kapitalizma integrisana u globalno tržište nije i ne može biti, a poslednjih meseci jasno vidimo da to nisu ni države centra kad to kapitalu ne odgovara – onda je logično da podržavamo da što više novca iz budžeta ide na socijalna davanja. U periodu države blagostanja logično je bilo da pod pritiskom odozdo, kada se izborimo za više socijalnih ustupaka, oni idu na štetu poslodavaca ili kapitalista, a država je služila kao neka vrsta medijatora u klasnoj borbi. U globalizovanom svetu, država je neka vrsta lokalne ispostave u službi internacionalnog kapitala, pa se svaka stavka za koju se izborimo, žargonski rečeno, plaća našim parama. Svako novootvoreno radno mesto plaćeno je budžetskim subvencijama stranim kompanijama, i to ne zato što je to nečija volja, nego zato što je u većini slučajeva to jedini način da se ovde ljudi zaposle. Dalje, najavljeno povećanje minimalca neće “oštetiti” ni strane ni domaće poslodavce, jer država preuzima ogroman deo tereta povećanja na sebe, povoljnije kreditiranje stanova za mlade takođe subvencionira država, a ne strane banke itd. Da ne govorimo o tom da oko 2/3 budžetskih prihoda dolazi od PDV-a i akciza i da tako strukturisani budžetski prihodi koji najviše opterećuju najsiromašnije slojeve društva nisu dovoljni za servisiranje normalnog funkcionisanja gore navedenih “obaveza”, kolika god potrošnja bila, pa su tu krediti međunarodnih finansijskih institucija koje ponovo mi otplaćujemo, i tako u krug. Država ili vlast nema moć, a rekla bih ni želju ni ulogu da zaštitu građana povećanjem socijalnih davanja uradi nauštrb kapitala.
Koja bi bila konkretna plata za život, a koja penzija za život, kada se u obzir uzmu troškovi života?
Proračun plate za život se zasniva na proračunu realnih troškova života tri potrošačke jedinice, kako se to u statistici zove, ali to ne znači da je plata za život ukupan prihod domaćinstva, nego je to ono što bi kao minimalnu zaradu trebalo da prima svaki zaposleni na mesečnom nivou za redovno osmočasovno radno vreme za pet dana u sedmici, da bi porodica mogla da živi elementarno dostojanstveno. Ako krenemo od toga da plata za život oslikava realne troškove života, ja ne vidim zašto bi pravili razliku između minimalne plate i minimalne penzije. Najstariji slojevi stanovništva zaslužuju da žive dostojanstveno kad završe svoj radni vek.
Koje su promjene u drugim uslovima rada do kojih hitno mora doći?
Ono na šta se, pored niskih zarada, na osnovu naših istraživanja, radnice i radnici u automobilskoj i tekstilnoj industriji najviše žale su neplaćeni ili neadekvatno plaćeni prekovremeni sati, nedostatak ventilacije i klimatizacije i generalno loša bezbednost na radnom mestu, uskraćivanje prava na bolovanje itd. Međutim, sva ova radna prava se krše, direktno ili indirektno prirodom samog poslovnog modela u kome je proizvodnja organizovana kroz globalne lanace snabdevanja. Kompanija kupac je u poziciji da ucenjuje dobavljače i podugovarače da prihvataju nerealne rokove i niske cene porudžbina što se direktno odražava na uslove rada. Primer iz jedne od istraživanih fabrika u automobilskoj industriji u Srbiji kaže da se takt radne trake ubrza duplo ukoliko je to neophodno da bi se ispunio zadati rok kupca. Neće se porudžbina platiti više da bi se angažovali dodatne radnice i radnici, nego će postojeći u toku smene biti primorani da rade duplo brže, što je najčešći razlog zbog koga dolazi do povreda na radu. U tom smislu, da bismo poboljšali uslove rada na bolje treba da koristimo sve mehanizme koje imamo na raspolaganju da vršimo pritisak na multinacionalne korporacije. Tih mehanizama nema mnogo i nisu svemogući, ali imamo Nemački zakon o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja i Evropsku direktivu o dužnoj pažnji za održivo poslovanje. Oba akta, pojednostavljeno rečeno, obavezuju kompanije da poštuju radna prava i životnu sredinu duž svojih lanaca snabdevanja. Pored toga, radnička i sindikalna borba mora da izlazi izvan nacionalnih granica, da se udružuje regionalno i globalno.
Kako su potencijalni partneri u zagovaranju minimalnih prihoda za život i drugih uslova za dostojanstven rad odgovorili na ovu inicijativu dosad?
Sindikati, radnice i radnici i civilni sektor podržavaju inicijativu da se plata za život uvede u zakon u radu kao parametar za određivanje minimalne zarade. Našu deklaraciju o plati za život u Srbiji je potpisalo 5 sindikata, više od 20 nevladinih organizacija i nekoliko hiljada pojedinaca. Podržale su je i pojedine političke partije, a ja se nadam da će te podrške biti više u budućnosti. Kao i sa borbom za bolje uslove rada, jedna vrsta pritsika se vrši na lokalnu vlast, a drugu polgu pritiska treba usmeriti na korporacije i ponovo kroz regionalan savezništva. Naprimer, jedna od stavki iz Nemačkog zakona o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja kaže da ukoliko minimalna zarada nije adekvatno primanje u određenoj državi, kompanija kupac treba napraviti procenu adekvatnih primanja tamo gde se za njega proizvodi i prilagoditi tome zarade. Ovaj deo nije obavezujući, ali to je recimo stavka koju bismo mogli koristiti kao polugu pritiska udruženi regionalno.
Ko su ključni akteri s kojima se mora sjesti za sto i pod kojim uslovima je vlast spremna da obezbijedi učešće u tom dijalogu?
Pregovori o minimalnoj zaradi u Srbiji se odigravaju u okviru Socijalno ekonomskog saveta, gde pored predstavnika poslodavaca i sindikata imamo i predstavnike države, međutim ono što nemamo su predstavnici stranih kompanija, koji su ako gledamo po broju zaposlenih, najdominantniji poslodavac, makar u sektoru industrije. Pored toga, oni su taj poslodavac sa velikim P, koji određuje cenu rada i ovde i na drugim mestima na Planeti, ako imamo u vidu da 80% svetske trgovine kontrolišu multinacionalne korporacije. Manevarski prostor naše vlasti je tu mali, moć sindikata takođe, ali hipotetički, da je vlast dobronamerna, mogla bi da koristi Socijalno ekonomski savet, zajedno sa sindikatima i sa domaćim dobavljačima stranih kompanija, kao mesto gde bi pozivanjem na nemački zakon ili evropsku direktivu mogla tražiti bolje uslove i drugačiju raspodelu profita od multinacionalnih korporacija.