Zoran Panović za BUKU: Interesi srpskog nacionalizma ne odgovaraju interesima srpskog naroda

Zoran Panović
je diplomirao sociologiju politike na Filozofskom fakultetu Univerziteta u
Beogradu. Profesionalno radi kao novinar od 1997. godine. Bavi se temama iz
oblasti politike, (pop)kulture i društvene fenomenologije. Radi kao direktor
Demostata.

„Ono što je opasno u Srbiji to je propaganda koja
nekada apsolutno recidivira devedesete i pokušava tu politiku devedesetih
godina i poznih osamdesetih da predstavi ne kao totalno promašene i fatalne,
već kao neku vrstu globalne avangarde koja tada nije bila shvaćena pa će sada
doći do punog izražaja i dobiti punu satisfakciju sa Putinom, BRICS-om i sa
sličnim fenomenima“ – ističe Panović u razgovoru za BUKA magazin.

Šta donose masovni protesti “Srbija protiv nasilja”?

- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

Ti su
protesti počeli u jednom kontekstu, prouzrokovani s dve jezive tragedije, dva
masakra, I oni su bili prilično emotivno nabijeni ali su istovremeno pokazali
veliko nezadovoljstvo vlašću u Srbiji. To ne znači da je većinsko, ali da je veliko
– to da.

Ako sada
krenemo u političku analizu tih protesta, svi ti ljudi koji su bili na
protestima nisu svi za trenutnu opoziciju, ali su svi protiv Vučića. To otvara
prostor jednog najvećeg problema opozicije, a to je artikulacija
antivučićevskog nezadovoljstva koje realno u Srbiji nije većinsko ali u nekim
delovima Srbije, u Beogradu, ima velike šanse da bude većinsko.

S druge
strane se stvorila iluzija da je Vučić veoma slab, kada su neposredno nakon tih
tragedija desetine hiljada bile na ulicama. Kada su ti protesti trajali preko
leta i kada su oslabili prilično, sad vlast stvara iluziju da to automatski
znači nestanak, smanjivanje tog antivučićevskog raspoloženja, što nije tačno.
To ne znači da su ljudi koji sada više nisu na ulicama promenili mišljenje. Ono
što je neka vrsta rezimea, to je da je Vučić iz neke vrste defanzive prešao
ponovo u neku vrstu ofanzive, ponovo na opoziciju.

Da li istupi protiv nasilja akumulišu višegodišnje nezadovoljstvo
uzrokovano nasiljem kao anomalijom?

Pa da. U
Srbiji postoji mit o 6. oktobru koji bi sada bio to što nije bio 6. oktobar
posle 5. oktobra  2000. godine. Postoje
određene opsesije takozvanom nultom tačkom, da će se desiti dan kada će se sve
promeniti i sve krenuti ispočetka, što je naravno nemoguće. Socijalistička
partija Srbije je živi dokaz da u Srbiji nema nulte tačke. To pokazuju i ovi
protesti. Oni najviše podsećaju da je 5. oktobar bio neka vrsta akumulacije
nezadovoljstva, tako da svi protesti – iako ne završavaju nekim naročitim
uspehom – uvek prave kumulativni efekat koji ne treba ignorisati ni vlast ni
opozicija. Uvek u nekoj narednoj krizi taj se kumulativni efekat ispoljava, kao
što je i devedesetih… 5. oktobar nije bio ono što sada Vučićeva propaganda
pravi od toga, a to je obojena revolucija. Obojene revolucije postoje samo u
kontekstu postsovjetskog prostora i odnose se samo na Putinov režim.  5. oktobar je bio samo odocneli događaj
obaranja komunizma i događaja na istoku Evrope poznih osamdesetih godina. On je
bio prolongirani, uspešniji 9. mart.

Koje zahtjeve
aktuelna vladajuća većina ne želi ispuniti, afirmišući tako karnevalizaciju
demokratije?

Ove zahteve koje je isporučila opozicija. Zahtev
za smenu ministra policije i šefa BIA-e su nerealni, je bi Vučić time prizvao
neku vrstu slabosti. Kadrovski, takvih zahvata neće biti. Bilo bi nerealno to očekivati.
Ono što sigurno sumnjam je da će Vučić napraviti ustupke opoziciji u medijskoj
sferi. Sem eventualno, što je moguće, da postoje neki aranžmani sa Vučićem
projektovani u delovima opozicije – prave, formalne ili pseudo.

Koji su najveći
izazovi socijalnog aktiviteta u Srbiji?

Ovi protesti nemaju socijalnu komponentu u tom
smislu da su protesti gladnog naroda. To su protesti nekog osvešćenijeg dela
Srbije. Socijalna komponentna u Srbiji je takođe takva da Vučić lično vodi
računa o njoj. Za ovih deset i kusur godina njegove vlasti Vučić je uspeo da
promeni socijalnu sliku srpskog društva, u smislu da je napravio jednu sasvim
novu srednju klasu, ali je napravio i novu veliku nižu srednju klasu koja čini
socijalnu bazu njegove političke sklonosti. Naravno, napravio je jednu super elitu,
ali ona nije toliko brojčana. Vučić stalno nekim potezima pokušava da zadrži
lojalnost niže srednje klase, i delova srednje klase koja nije više ono što se
nekad govorilo za nju. Ta klasa ne pripada više opoziciji, pa ponekad ni
vlasti, ali ono kako je Vučić naziva cinično: to su ostaci bivšeg režima koji
sebe vole da zovu vlast.

Koje su ključne
razlike između režima koji je Srbija srušila 5. oktobrom i ovog današnjeg?

Kod Vučića ima jedna vrsta osvetničke note prema
5. oktobru i prema tom simboličkom događaju, jer on je posle tog 5. oktobra
otišao u opoziciju. Nije mu baš bilo prijatno. Vrlo je stoički izdržao 12
godina u opoziciji. I on i Nikolić su išli putem gubljenja izbora, budili se
ponedjeljkom, gledali sebe u ogledalo i govorili idemo dalje. I to je
razumljivo. Ta njegova frustracija 5. oktobrom je ta jedna vrsta osvetničkog
poriva. S druge strane, Vučić ne bi mogao da vodi mnoge poteze i uspešnija dela
svoje politike (pre svega reforme u privredi) ni da vodi određene
spoljnopolitičke poteze da u određenoj meri nije preuzeo politku tih vlada
posle 5. oktobra.

Što je vrlo interesantno, Vučić je preuzeo dobar
deo kadrova iz tih struktura vlasti od 5. oktobra do 2012. godine. Između
njegove vlasti i DOS-a postoje određeni koncentrični krugovi i zajednički skup,
tako da to baš nije bez kontinuiteta. Ne treba stvari gledati crno-belo. To je
sad politika između nekog recidiviranja koje je kod Vučića primetno u pokušaju
da se apsolutno rehabilituju devedesete i, s druge strane, potrebe da se takođe
neguje ta politika posle 5. oktobra bez koje on ne može da vodi privrednu i
spoljnu politiku. Bez nje on ne bi imao bezbednost vlasti.

Ono što je opasno u Srbiji to je propaganda koja
nekada apsolutno recidivira devedesete i pokušava tu politiku devedesetih
godina i poznih osamdesetih da predstavi ne kao totalno promašene i fatalne,
već kao neku vrstu globalne avangarde koja tada nije bila shvaćena pa će sada
doći do punog izražaja i dobiti punu satisfakciju sa Putinom, BRICS-om i sa
sličnim fenomenima. To je negovanje jedne opasne zablude, jer ono što je glavni
problem ovde u novijoj istoriji to je da interesi srpskog nacionalizma ne odgovaraju
interesima srpskog naroda. To je najveći raskorak.

Da li je moguće
decentralizovati taj politički sistem?

Mislim teško, sa ovakvom vlašću. Ovo je vlast
apsolutno jedinog čoveka koji je ubedljivo najpopularniji i najjača politička
ličnost. U njegovoj stranci nema niko da priđe njemu. S druge strane, opozicija
se nalazi u krizi liderstva. To je jedan sistem lične vlasti koji nije
diktatura, kao što se lupeta po Srbiji, ali ima jaku crtu autoritarnosti.
Mislim da se ovakav sistem ne može reformisati, decentralizovati. On može
praviti neke odvojene strateške i taktičke ustupke. Zato i odgovara i spoljnom
faktoru i dobrom delu stanovništva u Srbiji.

Kad kažete da
odgovara spoljnom faktoru, na koga mislite?

Mislim na kompletan spoljni faktor, i na Zapad i
na Istok. Mislim da se ovde Zapad opredelio za neku vrstu sintagme koju navodim
kako je čujem u obaveštenim krugovima a to znači „strateško strpljenje prema
Srbiji“. S druge strane, mislim da Istok ima dovoljno razumevanja za Vučića u
jednom snuždenom trenutku i jednu vrstu principijelnosti prema tome što on i
dalje ipak ne uvodi sankcije Rusiji. Ono što je bitno, Vučić je 2019. godine
rekao, povodom jedne špijunske afere u Srbije gde su bili inkorporirani Rusi,
vrlo jasno i otvoreno: Nikad više 1948. On će koliko god može ispoštovati to obećanje,
a s druge strane sa Zapadom postoje jake veze s tim što Zapad mnogo ne zanima
kakvo je stanje demokratije u Srbiji. Istovremeno, opozicija ne može da uveri
spoljni faktor da ima alternativni model stabilnosti koji bi zamenio Vučićev, a
to je suštinski bilo bitno i 2012. godine kada su naprednjaci kao reformisani
radikali uspeli da uvere spoljni faktor da oni imaju sistem stabilnosti i
reformi koji je efikasniji od bivšeg Tadićevog. Zato su i dobili podršku i bili
prihvaćeni kao partneri.

Je li antizapadna
retorika koja je dominantna odgovor na tu politiku „strateškog strpljenja“
Zapada ili je ona češće antiliberalna i antiglobalistička?

Sadrži sve od toga, ali to je jedna vrsta
anestezije javnog mnjenja. Ima tu i dosta podilaženja javnom mnenju, ali
istraživanje javnog mnenja pokazuju vrstu hipokrizije javnog mnenja. Često se
ovde navodi Rusija kao najbitnija spoljnopolitička zemlja, i razumljiv je
emotivni odnos prema Rusiji, ali kada stvari raščlanite na odnos prema parama,
lečenju, školovanju dece, Zapad tu mnogo dobija na težini. Građani znaju dobro
da li bi pre radili u Nemačkoj ili na Istoku, tako da tu postoji dosta
hipokrizije. Treba voditi računa kada se istražuje javno mnjenje.

Čega se
antiliberali, antiglobalisti, lideri hibridnih i autokratskih režima u regionu
boje? Imaju li nekakvu bojazan?

Sve je bilo jedno do rata u Ukrajini. Od rata u
Ukrajini, suštinski se menjaju stvari i ono što je problem ovde to je da mi
živimo u nekoj vrsti paralelnih dimenzija. Sve deluje kao da ide napred, a s
druge strane deluje kao da se ništa ne pomera. Kada pogledate ove samite poput
Bleda, Brdo-Briona, sve to deluje veoma koherentno i s razumevanjem, s jednom
novom politikom, regionalnom. S druge strane, kada dođu godišnjice teških
datuma poput Srebrenice, Oluje, Jasenovca i Bleiburga onda se vidi koliko je
region opterećen narativima iz bliske ili dalje prošlosti, koliko su ratne
traumatizacije i viktimizacija, sažaljevanja i samosažaljevanja, odsustva
empatije zaista bitne. Mi moramo da se naviknemo da živimo u tim paralelnim
dimenzijama, tako da možemo da očekujemo razne rasplete i na ovu i na onu
stranu, zavisno od dnevne konjukture.

Uvek citiram Roberta Kaplana, njegovu knjigu
„Balkanski duhovi“, kada je Kaplan rekao tačno da ovaj prostor ima tri opcije:
prva je nov i kvalitetniji odnos, skandinavizacija regiona, druga vrsta je
održavanje ovog limba, kombinovanog sa ratnim narativima i sa ovom
„normalizacijom“ i treća stvar je povratak u pakao prošlih vremena, što niko
normalan ne očekuje. Sve su te opcije na stolu, a mnogo toga zavisi od spoljnog
faktora.

Kad kažemo stabilokratski lideri i autokrate, tu
trebamo voditi računa. Ako kažemo da je Orban neka vrsta stabilokrate, to je
tačno, ali Mađarska je definitivno nepovratno integrisana u zapadne strukture u
NATO i Evropsku uniju i neće izaći iz tih struktura. Tako da tu ne treba baš
praviti neke paralele. Ovo što je ostalo, takozvani Zapadni Balkan, to je za
njih slučaj. Pokazalo se nažalost ono što se govorilo u zapadnim medijima kada
se kalkulisalo šta će biti sa Jugoslavijom posle Tita. To su bile pozne sedamdesete.
Vispreniji analitičari su onda govorili Zapadu da će se Jugoslavija raspasti,
da zapadne republike odoše Zapadu, a mi ostali ostajemo.

Šta sad imamo? Da li „Otvoreni Balkan“, da li je
limbo, da li je region – to Bog zna. Ali jednostavno, Balkan je ostao lebdeći
sa svim svojim demonima. Kad se pogleda 2003. samit Evropske unije u Solunu,
kada je Zapadni Balkan dobio evropsku perspektivu, ispalo je da je to bio samit
ekskluzivno za Hrvatsku. Tako se Hrvatska na neki način sklonila iz Zapadnog
Balkana, prisustvujući kao neko ko više nije iz ovog društva i samo pomalo
arogantno.

Vjerujete li u
integracije ostatka Zapadnog Balkana u Evropsku uniju?

Dovoljno sam mator da bih bio evroentuzijasta.
Verovao sam u integracije kada je Toto Cutugno pobedio u Zagrebu 1990. godine
sa pesmom o ujedinjenoj Evropi. Tad sam bio evrofanatik, imao sam 19 godina.
Sad sam veliki evroskeptik. I Toto Cutugno je nedavno umro. Nažalost, niko od
zvaničnika Srbije nije posvetio pažnju da tu simboličku smrt poveže sa
katastrofalnim izborima Srbije poznih osamdesetih i početka devedesetih od
kojih se nikad nećemo oporaviti.

Je li sudar ovdašnje
oligarhije s kapitalom Zapada razlog zbog kojeg lideri u regionu ne žele ići
putem integracija u EU?

Mislim da je taj kapital Zapadnog Balkana već imao
način da korespondira sa kapitalom Zapada. No, jednostavno Evropska unija ima
sasvim druge vrste pravila. Ne treba zaboraviti da je EU hiperkapitalistička
struktura u kojoj su sasvim drugačija pravila od onih koji vladaju na ovim
prostorima. Neko više uvođenje reda ne odgovara nekim strukturama ovde, jer
onda ipak deo suvereniteta ide iz zemalja na neki drugi nivo. Ali, za razliku
od bivše Jugoslavije, to je zajednica naroda koji su dobrovoljno prihvatili da
budu u njoj što je naravno mnogo bolji kvalitet.

NAJNOVIJE

Ostalo iz kategorije

Najčitanije