Foto: Medija Centar
Zoran Panović je diplomirao sociologiju politike na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Profesionalno radi kao novinar od 1997. godine. Bavi se temama iz oblasti politike, (pop)kulture i društvene fenomenologije. Radi kao direktor Demostata.
„Došlo je do raskola u opoziciji i do situacije u kojoj je Vučić napravio jednu veliku inkluzivnu koaliciju, u koju je uvukao i neke kontroverzne likove i ipak dobio veliki broj glasova. Vučić smatra da ne sme biti bačenih glasova, ali njegova velika inkluzivnost nije maksimum njegovog koalicionog kapaciteta, iako se čini da je dovedena do maksimuma. On može da ide dalje u koalicionom kapacitetu i među onima koji sebe smatraju kao opoziciju, jer tu Vučić ima konkretne akcije“ – kaže Panović u razgovoru za BUKA magazin.
Šta su donijeli prethodni lokalni izbori u Srbiji?
Vučić je uspeo da dobije legitimitet. Uprkos izbornoj patologiji koja je i dalje evidentna, teško je očekivati reakciju Evrope kakva je bila posle decembarskih izbora. Opozicija je posle prošlih izbora uspela da internacionalizuje političku krizu i čak je uspela da dobije jednu narativnu pobedu, a to je da čak i neke pristalice vlasti ubedi da se nešto muljalo na izborima u decembru. Sada to neće biti tako. Preliminarni izveštaj ODIHR-a je rekao da je obezbeđena neka vrsta mogućnosti izbora, da je bilo dovoljna aktera, ali da je dominacija jedne partije i fragmentacija opozicije učinila izbore nedovoljno konkurentnim, što zabrinjava. Priče o pritiscima na birače, pritiscima u javnom sektoru, nemogućnost da se glasa po svojoj savesti neće biti suštinski problem za ovu vlast, koja i dalje ostaje relevantan partner Zapadu. Sada opoziciji ostaje da se prestroji, iako je raskol izazvao velike animozitete, pa se očekuje neka vrsta borbe za liderstvo u opoziciji. Veoma teško će doći do pacifikacije, pravljenja novog savzeza tek tako. Iako Vučić voli česte izbore, moguće da će sledeći biti tek 2027. godine.
Je li se prethodni bojkot isplatio opoziciji i hoće li se isplatiti ovaj?
Sada smo imali parcijalni bojkot dve bitne partije: SSP-a i Novog DSS-a. On je dramatično smanjio izlaznost u Beogradu, a taj bojkot i raskol su izazvali letargiju i konfuziju kod birača. Bojkot je negativno uticao, jer je SNS u apsolutnim brojevima pao u broju glasova, ali kad pogledamo pad glasova zbog bojkota, Vučić može da formira gradsku većinu i bez famoznog doktora Nestorovića. S bojkotom tih partija kontrola izbora je bila smanjena, a jedini put da opozicija parira Vučiću u Beogradu bio je što šire ujedinjenje. To ujedinjenje značilo bi ujedinjenje koalicije „Srbija protiv nasilja“, plus Koalicija NADA, plus Savo Manojlović i Kreni-Promeni, plus još neke manje partije kao što su „Dveri“ Boška Obradovića i „Socijaldemokrate“ Borisa Tadića. Umesto toga, došlo je do raskola u opoziciji i do situacije u kojoj je Vučić napravio jednu veliku inkluzivnu koaliciju u koju je uvukao i neke kontroverzne likove i ipak dobio veliki broj glasova. Vučić smatra da ne sme biti bačenih glasova, ali njegova velika inkluzivnost nije maksimum njegovog koalicionog kapaciteta, iako se čini da je dovedena do maksimuma. On može da ide dalje u koalicionom kapacitetu i među onima koji sebe smatraju kao opoziciju, jer tu Vučić ima konkretne akcije.
Je li Svesrpski sabor način da Vučić bezbjedno izađe iz priče o krađi glasova i neregularnosti izbora, a da uz to dobije dobar publicitet kao nacionalni lider?
Vučić već dugo najavljuje Pokret za narod i državu. Premijer Vučević je na manje napadan način rekao da je sa formiranjem ove izborne liste već oformljen taj pokret. Najavljeni skup će biti manifestacija tog pokreta i jedan pokušaj da se Vučić legitimiše, ne samo kao predsednik države, već i kao nadpartijski vođa. Tu će biti, pretpostavljam, i Srbi iz regiona. Ono što je interesantno za Vučića kad je bio u Srpskoj radikalnoj stranci jeste da radikali nisu forsirali priču o sabornosti. Ta je priča bila više bitna za Srpski pokret obnove Vuka Draškovića, Demokratsku stranku Srbije Vojislava Koštunice, potom velikoj opozicionoj koaliciji DEPOS iz 1992. godine skupa sa crkvenim elementima i prestolonaslednikom Karađorđevićem. Sad Vučić pravi tu sabornost, gde će biti crkvenih elemenata. Da li će to zaličiti na klerikalizaciju, videćemo. Ni to nije bila odlika Srpske radikalne stranke iz koje je Vučić potekao, pa ni odlika Srpske napredne stranke iz 2012. godine. Ako se taj skup održi, on će poslužiti homogenizaciji biračkog tela i jačanju Vučićevog autoriteta i legimitizaciji kulta ličnosti.
S obzirom na navodno neutralne Vučićeve stavove i prema Zapadu i prema Istoku, šta može donijeti ta maksimalna homogenizacija?
Biće to homogenizacija njegovih pristalica ali neće biti homogenizacija u srpskom društvu. Srpsko društvo je podeljeno. Najefektivnija podela jeste za i protiv Vučića, ali ona ne oslikava podele u srpskom društvu. Podele ne idu baš po toj liniji. Evo primera: većina koja je za Vučića jeste za Putina, ali većina koja je protiv Vučića nije baš i protiv Putina. Mnogo znači taj spoljni faktor i kako ko doživaljava Rusiju, Ameriku, Evropsku uniju. Ima dosta zbunjenosti i hipokrizije u srpskom društvu. Geopolitičke stvari mnogo utiču. Vučić šalje kontroverzne poruke: on kaže pristalicama da ide ka EU putu iako taj put nije popularan, dok s druge strane kaže da je protiv Srbije „kolektivni Zapad“. Kad kažeš „kolektivni Zapad“, to je Putinova terminologija. Opet, smatra se da je taj „kolektivni Zapad“ onaj koji je izgurao Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, koja je nezgodno postavljena po poziciju srpskog faktora u regionu. Dakle, Vučićev alat je spektakularizacija spoljne politike. Tom spektakularizacijom Vučić jača unutrašnju politku, a često i kompenzuje nedostatke i deficite u unutrašnjoj politici. Njegova politika laviranja i balansiranja daje rezultate.
