„Mi smo samim početkom ruske agresije na
Ukrajinu, kada smo vidjeli koliko će za nas deprimirajuća biti i zvanična i
nezvanična reakcija srpskih političara i jednog velikog dela mase društva
odlučili da se zaista jasno zauzmemo za Ukrajinu i u tom smislu već početkom marta
mjeseca prošle godine smo raspisali poziv za prikupljanje humanitarne pomoći, u
saradnji s perinatalnim centrom u Harkivu. U saradnji sa našim prijateljem,
ukrajinskim piscem i prevodiocem Andrijem Ljupkom koji se zatekao u gradu na
samoj granici na tromeđi Ukrajine, Mađarske i Slovačke i postao je dosta važan
kao jedna vrsta distributivnog centra za pomoć koja je trebala da stiže iz
Zapadne Evrope, opredelili smo se za saradnju sa Gradskin perinatalnin centrom
u Harkovu jer se tih meseci našao na liniji vatre. Gledali smo deprimirajuće snimke
i fotografije zaposlenih u centru koji su inkubatore sa prevremeno rođenom
decom spuštali u podrume i davali sve od sebe da ih održe u životu. Pritom,
broj prevremenene rođene dece bio je u neverovatnom porastu, tako da smo
odlučili da sami odemo do Harkova i predamo pomoć“ – priča Vladimir Arsenijević,
tokom putovanja za Bliznjuki.
Prema riječima Arsenijevića, prošlogodišnji odziv
na poziv za akciju bio je loš, a akciju je spasila činjenica da su uspostavili
kontakt sa Institutom za neonatologiju u Beogradu koji je donirao nekoliko
neonatalnih respiratora, što je veoma važan komad opreme. Ti uređaji
zahtijevali su servisiranje, pa je taj proces trajao dugo, ali u akciju se
uključio Fond B92 i Srpski filantropski forum koji su donirali značajne
količine pelena za novorođenu djecu. „Mi smo sa tim stvarima krenuli prema
Harkivu, s dva vozila s medicinskim materijalom. Jedno vozilo je tad otišlo na
prvu liniju fronta. Za nas je bilo jako važno da to dokumentujemo i da šaljemo
izveštaje s putovanja, dnevničke beleške, snimke, da objavljujemo društvenim
mrežama kako bismo u jednom delu javnosti probudili elementarni obzir prema
tome šta ljudi u Ukrajini prolaze“ – kaže Arsenijević u razgovoru za BUKA
magazin.
Prije nekoliko mjeseci, Krokodil je ponovo
raspisao poziv za humanitarnu pomoć, ovog puta za socijalni centar u Bliznjukiju,
malom mjestu u kome živi 4000 stanovnika i 5000 izbjeglica, neposredno uz
liniju fronta. „Zbog medijske slike rata u Ukrajini, a ona se plasira kao da je
reč o zemlji koja je sprema za savremeni rat, i zbog onog nečeg atavističkog
čega ima u tom ruskom agresivnom ofanzivnom ratu, mi često vidimo slike iz
gradova urbanih ljudi na savremenim jahtama kako uživaju u životu. I to je,
zaista, jedna od slika tog rata. Ali, u senci svega toga, postoji mnogo
ruralnog ukrajinskog stanovništva kome je pomoć potrebna“ – ističe Arsenijević.
Naveli
ste da se iz Ukrajine vraćate sa 400 knjiga?
Sama ideja nastala je iz osećaja koje smo poneli
sa sobom, da se vraćamo praznih ruku. U međuvremenu je zajednica Ukrajinaca u
Srbiji poprilično porasla i mnogo ljudi koji žive u Beogradu i Novom Sadu i
drugim gradovima želi da se brine o njima. Jedna od tih organizacija je „Čini
dobro“ koja je posvećena, deklarisano, različitim oblicima pomoći za Ukrajince i
Ukrajinke u Srbiji. Primetili su da su neke od potreba te zajednice i knjige na
ukrajinskom jeziku. Tada smo mi već zahvaljujući posredovanju Hane Janovske,
ukrajinske spisateljice i umetnice koja je boravila kod nas u rezidenciji za
pisce „Pisci u egzilu“ (Krokodil), stupili u kontakt sa bibliotekom u Užgorodu
koja je donirala 40 naslova koje je otpisala, onako kako biblioteke redovno
otpisuju knjige. I to je stvorilo osnov. Kada se spremate u izbeglištvo, knjige
su čisti luksuz. Ali, kada se stabilizujete, vraćate se koliko toliko na ono
što konstituiše život, i čitanje spada u to. Tako da smo mi u saradnji sa devet izdavača u Srbiji organizovali brzinsku akciju i donirali po nekoliko
stotina evra. Sa centrom u Kijevu bili smo u prilici da otkupimo popriličan broj
knjiga po izdavačkim cenama. To je omogućilo da se kupi značajna količina
knjiga i tih 400 knjiga je dopremljeno u Užgorod, a s tim će se vratiti vozilo
s kojim dolazimo. To će pomoći ukrajinskoj zajednici u Srbiji i učiniti da,
eto, nismo imali prazan hod u povratku.
Mislite
li da je srpsko tržište otvoreno za ukrajinske pisce i umjetnike, i takođe za
ruske disidente, ili Srbija trenutno nije naklonjena ni jednoj ni drugoj
grupaciji?
U Srbiji imate razdvojena mišljenja jer naravno
da nikada ništa nije monolitno. Ako uzmete najpesimističnije stanje stvari, a
to je da je osamdeset odsto Srbije proputinovski, antiukrajinski orijentisano,
imate opet onih dvadeset odsto koje misli potpuno drugačije, a to je nekih
milion i šest stotina hiljada ljudi, grad veličine Beograda, i mi mislimo da ne
treba očajavati. Srbija je stvarno duboko potonula u svoje unutrašnje probleme
i to su refleksije nesuočavanja sa stvarima sa kojim smo se morali suočiti
s prelazom iz devedesetih u 2000. godinu. Ono što svakako možemo je da u svojim
aktivnostima ojačavamo i ohrabrujemo taj manji deo Srbije i nadamo se da ćemo u
svojim aktivnostima uticati na te procente, jer ljudi će se, malo po malo,
svakako menjati. Svakako da je to politika malih koraka i da ne možete da
učinite mnogo, ali i malo je bolje nego ništa. Ako razgovaramo o književnoj
publici, ona pretežno pripada tom manjinskom delu, pripada u tih dvadeset odsto,
i to je ono nešto što mi uvek osećamo kada gledamo naše festivale (Krokodil)
koji su uvek promovisali regionalnu otvorenost, razumevanje drugoga,
odgovornost, preuzimanje odgovornosti. Mi smo takođe svoj program rezidencija
za pisce usmerili na „Pisce u egzilu“. Publika je te stvari prihvatila sa
velikim oduševljenjem. To su festivali u kojima imate po dve hiljade ljudi u
publici koji, sa velikim žarom osećanja uzajamnog prepoznavanja, prepoznaju i potrebe
da se bude na tom mestu. To obično nije samo pojavljivanje već je ujedno i
politički statement.
Šta
možete reći o medijskom izvještavanju o ratu u Ukrajini. U čemu mediji griješe?
Mislim da je jako polazirovan medijski jezik
trenutno. Naravno da je u Srbiji on ispunjen tim nekim istorijskim jalom,
željom za osvetom, tim nekim refleksijama koje su izbezumljene i mislim da
takav jezik nije vredan nekih dubinskih analiza, iskreno govoreći. Ako se
izuzme nekoliko medijskih kuća koje o svemu tome imaju nešto drugačije
mišljenje i izveštavaju sa dozom dostojanstva i empatije. Mislim da, što se
samog rata tiče, ja lično nemam nikakvu sumnju, i to je ono što smo videli
direktno putujući u Ukrajinu i u neposrednoj interakciji s piscima koji dolaze
iz Ukrajine, što iz zahvaćenih predela, što iz zapadnih delova zemlje gde je
situacija mirnija, naprosto je reč o agresiji daleko veće zemlje na manju
zemlju. U tom smislu dubinski nepošteno. Međutim, ono što meni smeta u tom
medijskom izveštavanju je stavljanje svih ruskih građana u jedan isti koš. Mi
smo sami početkom rata u Beogradu imali priliku da iskusimo veliki upliv ruskih
građana, oko 200.000 Rusa, i to se oseća na ulicama. Pa iako je reč o srazmerno
malim brojevima, ipak, među tim ljudima imate veliki broj ljudi koji su
strastveno proukrajinski raspoloženi i koji to ne iskazuju samo kroz privatne
razgovore i kafanske priče, nego organizuju demonstracije i ulične akcije. Kada
je bio 24. februar i 365 dana rata Rusi su se smenjivali ispred Ukrajinske
ambasade ostavljajući cveće, organizovali akcije u drugim gradovima, i zaista
davali sve od sebe da pokažu da među njima postoje različiti stavovi. Ne samo o
ruskom ratu u Ukrajini, nego i različitim stvarima koje vode tu zemlju, a tiču
se njene politke. Reč je o aktivnostima ljudi koji ne mogu da očekuju nikakvu
pozitivnu reakciju za ono što rade, unapred su osuđeni na to da će ona izostati.
Po meni je ipak heroizam svega toga dosta impresivan. Naročito s obzirom na
činjenicu da ruski građani koji borave u Srbiji sa turističkim vizama imaju
garanciju da će u zemlji ostati 30 dana. Nakon toga moraju da izađu iz zemlje,
da se ponovo vrate i obnove tu vizu, s tim da ne postoji nikakva garancija da
će im ta viza biti obnovljena. Jedan veliki broj tih ljudi živi u jednoj vrsti
egzistencijalnog vakuuma u Srbiji i ulaže mnogo rizika u to javno delovanje. Za
razliku od njih, to je paradoks savremene Srbije, ukrajinski građani mogu da borave
tri meseca, ali pod istim tim uslovima.
Kakav
utisak imate iz svakodnevnog života o položaju te zajednice u Srbiji?
Razgovarao sam o tome sa našim rezidentima i
rezidentkinjama u rezidenciji za pisce jer smo zabrinuti za njihovo
blagostanje, pa čak i za nijanse njihovog generalnog osećaja, s obzirom da
borave u Srbiji, a mi znamo različite stvari i mnogo toga razumemo, vidimo,
čitamo i slušamo, i na različite načine upijamo sve to iskrivljenje u pogledu
srpskog građanina spram različitih političkih pitanja među kojima ruska
agresija na Ukrajinu trenutno nije nikako najmanje važna. Uglavnom nam ljudi
govore da se osećaju relaksirano. Jako primećuju i nisu oni, naravno, slepi za
te stvari, poznata je činjenica da postoji ta jedna zemlja koja iz razloga koji
se čine misterioznima gaji tu fascinaciju jednog saglasja o Rusiji. U glavama
mnogih Ukrajinaca je odgovor: prosto bi trebalo da budete sused jednoj Rusiji
pedeset godina, pa da onda promenite mišljenje. Za njih je to jedna gorka pilula,
jer osećaju Srbiju kao zemlju koja je dosta bliska njima. Nisu verovali da to
dolazi. Iznenadili su se da je takvo nešto moguće. Naročito ta jačina
krvožednog žara koji se pokazao u jednom broju tumačenja toga kako je Srbija
sklonija Rusiji nego Ukrajini, za njih je bila posebno iznenađujuća.
S druge strane ja sam se uopšte pitao zašto bi se
Ukrajinci bavili Srbijom. Kakve veze ima to što jedna rupa u zabrđu evropskog
kontinenta ima o tome nekako mišljenje. Ali eto, čini se da je njima ipak stalo
do toga. I mnogi ukrajinski pisci, prevodioci, žele da pomognu nekakvim ljudima
da progledaju jednim drugačijim pogledom ka tome šta se dešava čitavom
ukrajinskom društvu u poslednjih godinu dana. Ono što je evidento, sada to već
i statistike pokazuju – a to se reflektovalo i u činenici da je naša
humanitarna akcija bila uspešnija nego prije godinu dana – jeste da ipak dolazi
do neke promene na bolje. Mislim da se društvo dodatno stratifikovalo oko tog
jednog pitanja i mislim da je neverovatno da imate jednu duboku desnicu u
Srbiji, i sve te različite grupacije („Narodne straže“, „Kormilo“, pa grupe
fudbalskih navijača poput „Grobara“) koje po gradu ostavljaju žvrljotine, slova
„Z“, murale sa likom Putina, ali isto to rade i sa stencilima sa likom Ratka
Mladića, pišu poruke „Ratko Mladić srpski heroj“, svi ti ljudi ostavljaju i
jake antimigrantske, anti LGBT, i takođe antivakserske poruke. To je
zastrašujuće, poražavajuće. Deo stanovništva koji uopšte nije sposoban da živi
u 2023. godini. Drugi deo stanovništva je ipak onaj koji grli slobodu i o svemu
tome promišlja daleko slojevitije i ima razumevanje geopolitčkih odnosa i zna u
kom se trenutku i u kom delu sveta nalazi. Taj deo našeg društva ima jedan
problem a to je da se blago, ali vrlo često, pasivizira, da razmenjuje
mišljenje sa sebi sličnim na društvenim mrežama i gubi smisao za konkretnu
akciju. Čini se da su se u ovih godinu dana ljudi drmnuli iz tog pasivnog
položaja i da im je jasno da bi mogli vrlo aktivnije da učestvuju, i da ljudi
jednostavno žele vrlo aktivnije da se uključe u onoj meri u kojoj su uopšte u
mogućnosti da se ljudima delimično olakša život.
Imali
ste i negativnih iskustava sa uklanjanjem, švrljanjem i prekrivanjem svojih
stencila i murala u blizini Krokodilove rezidencije. Je li policija ikad
pronašla počinioce, kaznila ljude za govor mržnje?
Mi smo imali različita iskustva i ona samo
rezultiraju time da smo mi sada još više u konfuziji spram toga koja je uloga
policije u svemu tome. Mi smo nedavno imali jedno iskustvo, kada smo najavili
akciju čišćenja u kojoj smo prekrečili zid na kome je u neposrednoj blizini
parkića koji je namenjen deci pisalo „Kad se vojska na Kosovo vrati“ uz neki
katastrofalno izveden lik čoveka sa šlemom za koji se tvrdi da je Miloš Obilić
i mape Kosova sa srpskom trobojkom. Mi smo to sve prekrečili belom bojom. Skup
je bio najavljen policiji, policija se pojavila i ponašala se vrlo prijatno i s
pozitivizmom prema nama, i zaista pružala podršku našem skupu. A onda se u
jednom momentu pojavila komunalna milicija koja je pokušala da nas spreči. Mi
smo nastavili sa krečenjem i oni su nam napisali kazne koje glase doslovno
ovako – a to pokazuje slučaj u kom se Srbija sve češće nađe – prijava zbog
narušavanja spoljnog izgleda zgrade. To smo uradili, eto, time što smo na zid
bele boje nanosili farbu bele boje. Pitanje koje ja postavljam je: ako na zid
bele boje nanosite farbu bele boje, na koji način taj zid biva narušen? Sve što
smo mi odlučili da komunicramo prema narativima je da mi uklanjamo ilegalno
nanesen grafit čiji sadržaj ne odgovara dečjem parkiću. U javnosti se to takođe
iskrivilo i narativ u tom delu javnosti, koji nam je upućivao pretnje smrću i
uvrede, bio je da mi negiramo srpsku istoriju, mitove, Kosovo, kojekakve
budalaštine. Sada nedavno je i gradonačelnik Beograda izjavio da ne zna otkud
nama pravo da mi krečimo te i takve grafite. Nisam uopšte sumnjao u to šta je
on i ko je, ali fenomenalno je da na konferenciji za štampu u svojstvu
gradonačelnika gazi sve što je njegova funkcija.