Vladimir Arsenijević (1965) je pisac, kulturni radnik, aktivista. Njegova djela prevedena su na više od dvadeset jezika. Predsjednik je i kreativni direktor beogradskog Udruženja KROKODIL koje organizuje istoimeni književni festival. Na studentskom protestu u Beogradu 15. marta, aktivista i književnik Vladimir Arsenijević nosio je palestinsku i ukrajinsku zastavu kao znak podrške i solidarnosti s građanima i prijateljima iz Gaze i Ukrajine, kojima je organizacija Krokodil pomogla da pronađu sigurno sklonište u Srbiji. U društvu drugih demonstranata, koji su nosili gruzijsku zastavu i zastavu EU, našao se na meti vulgarnih nasilnika – ljudi uvjerenih da je dominantni narativ narodnog pokreta isključivo njihov. Sa Arsenijevićem razgovaramo o studentskim protestima u Srbiji i mogućim pravcima njihovog daljeg razvoja.
Iza nas je 15. mart, jedan od najvećih protesta u istoriji Srbije. Je li izvjesna budućnost političkog organizovanja koje bi trebalo dovesti do smjene Vučićevog režima?
Opšta egzaltacija koja vlada oko protesta u Srbiji, koja je opet jako razumljiva, ne daje nam odgovor na to pitanje. Mi iz Udruženja KROKODIL smo uz nekoliko prijatelja aktivista na ovom ogromnom protestu koji je 15. marta bio u Beogradu na svojoj koži osetili infiltraciju različitih mračnjačkih ideologija koje su očigledno endemske i duboko problematične ali očito nalaze svoje mesto i unutar studentskih protesta. Sa druge strane, nikada ne manjka razloga za nastavak demonstracija. Oseća se da ta akumulirana energija još uvek nije istekla.
Naprotiv, režim u Srbiji svaki put se potrudi da doda neki novi razlog da bi se protesti nastavili, pa je ovog puta to bio zvučni top koji je eksplodirao u trenutku kada se dan već bližio kraju, kada je trajalo ono petnaestominutno ćutanje. To je bio trenutak kada se činilo, kao što se na kraju i dogodilo, da uprkos svoj toj masi ipak neće doći do naglog, revolucionarnog preokreta. Mislim da je glavni problem u činjenici da studenti igraju svojevrsnu čistu igru, koja ih oprema moralnom uzvišenošću, što veoma dobro prolazi kod
jednog velikog broja građana, ali nisam siguran da je produktivna na duge staze. To se tiče odnosa prema real-političkom ambijentu u Srbiji, koji je u potpunosti zaprljan, pa se uobičajeno smatra izrazitom vrlinom kada se ostaje na bezbrižnoj distanci od tog miljea.
To nije ništa novo. I tokom studentskih protesta devedesetih godina važnim se smatralo da se oni odvoje od protesta koje su organizovali ili politička opozicija ili neke građanske i antiratne organizacije. I to je sve divno i krasno, ali kada pokušate da posložite te kockice koje bi u jednom logičkom nizu dovele do konačne političke promene, onda vidite da tu nedostaju određeni važni delovi te slagalice. Važna nedostajuća karika u svemu tome jeste živi kontakt s realnim političkim činiocima. Sviđalo se to nama ili ne, to jedino mogu biti
političke partije koje bi unutar institucija morale da kanališu energiju koju su uspeli da pokrenu studenti i na koju su se kasnije nadovezali razni drugi društveni slojevi. Bez toga, nikakve promene nema. Izuzev strogo revolucionarne za koju, rekao bih, i dalje niko nije spreman.
Na društvenim mrežama, koje su platforma za sve vrste lupetanja, čitamo sve te bezumne komentare o tome kako studenti i njihovi plenumi treba da vode ovu zemlju, što je apsolutno formalno nemoguće. Neki konkretan put ka konačnoj smeni Vučića i njegovog režima, izuzev njihovog dobrovoljnog povlačenja, i dalje se ne nazire, uprkos svemu. Reklo bi se da je, uprkos sveopštoj egzaltaciji, sve pomalo zapelo. A vreme koje je izgubljeno u toj suštinskoj neodlučnosti iskoristile su političke organizacije sa krajnje desnice. One su se vrlo, vrlo uspešno infiltrirale u taj protest u ime svenarodnosti i uvek željene sabornosti koja je glavni i naizgled neuništivi srpski fetiš. Tu su sada sve vrste hiperpravoslavnih, četničkih obeležja, imperijalističkih teritorijalnih čežnji, parole o povratku Kosova, potom ruske zastave i simboli, a istovremeno neizgovorena, ali snažna cenzura nekih drugih simbola i obeležja. Pokušajte da se pojavite na protestu s, na primer, LGBTIQ zastavom, pa da vidimo kako ćete se provesti. Ali jedan popriličan broj građana smatra da je to žrtva koju valja platiti jer, navodno, ništa nije gore od vlasti Aleksandra Vučića, pa ni taj revizionistički sinkretizam i san o nekakvom raju naše konačne sabornosti u kom će svi Srbi nakon Vučića živeti zajedno u nacionalnoj sreći i veselju do kraja sveta.
Šta je najveći problem političkog organizovanja, ne samo opozicije nego svih antirežimskih
snaga?
Opozicija je potpuno razjedinjena i rasparčana. I uzduž i popreko. Manjka joj vizija. Tu se jedino izdvaja Zeleno-levi front, barem u određenim svojim segmentima. To su ljudi koji unose nešto drugačiji, za mene neuporedivo prihvatljiviji senzibilitet u domen real-politike. Izuzev njih, vi praktično nemate kome energiju ove mase da isporučite s bilo kakvom bezbednošću da će ti ljudi umeti da je upotrebe na onaj način na koji ona treba da bude upotrebljena. Tu se vraćamo na priču o onom našem famoznom i nikad svanulom 6. oktobru. Mi smo sva svoja nadanja ulili u 5. oktobar 2000. godine. Mislili smo da je jedino bitno srušiti Miloševića, a sve ostalo ćemo lako. Pokazalo se, naravno, da je to bilo suviše naivno. Mi smo ipak verovali da time otvaramo vrata novoj budućnosti. S obzirom da smo već zagazili u novu deceniju, novi vek i novi milenijum, činilo nam se da su se na neki način čak i planete poklopile u ime naše bolje budućnosti. A evo nas sada, dvadeset pet godina kasnije, opet podvlačimo iste crte i postavljamo sebi istovetna pitanja na koja tokom punih četvrt veka nismo uspeli da damo neporecive odgovore. Čitava naša zabluda i naša naivnost tada bila je u tom trećem licu množine. Jer mi smo govorili o nama bez konsezusa o kome se u toj množini zapravo radi. Svako je od nas u tu neodgovornu množinu projektovao svoje zasebne želje za budućnost. Te želje jedne sa drugima zapravo nisu imale nikakvih dodirnih tačaka, osim što su svi želeli da vide Miloševiću leđa. Danas kada vidim ko sve demonstrira protiv Vučića, meni se iskreno plače. Pa među nama su ljudi koji s njim dele apsolutno sve iste vrednosti, i to do najgrozomornijih detalja. Kada smo mi 15. marta izašli na ulice s ukrajinskom zastavom, gruzijskom zastavom, palestinskom zastavom i zastavom EU i kad smo doživeli to što smo doživeli, mi smo pre toga zvali različite ljudi, različite organizacije da nam se pridruže. Nažalost, to je izostalo, jer su ljudi ili otvoreno govorili da strahuju ili da ta naša namera ne poštuje studentski nalog da se na protest ne izlazi ni sa kakvim zastavama osim sa zastavama Srbije. Pominjale su se neke civilizacijske vrednosti u ime kojih treba da se pasiviziramo i da odustanemo, znači, da pristanemo na izgubljenu borbu. Jer neki drugi ljudi su već zagadili tu sliku sopstvenim simbolima koje niko nije imao volje ili hrabrosti da ukloni odatle. Mi smo želeli da se tome suprotstavimo.
Maloprije ste pomenuli da su ljudi bili naivni kada su protestovali proti Miloševića, barem
dobar dio ljudi…Da li su danas ljudi naivni u sličnoj namjeri?
Razlog zašto je ovaj protest uspeo jeste zato što je on imao te dve, tj. tri generalne probe. Imali smo najpre one aktivnosti oko Beograda na vodi, pa potom ekoproteste velike, a onda i proteste “Srbija protiv nasilja”. Pokazalo se da je svima njima nedostajao taj činilac mladosti koji su studenti sada pridodali i došlo je do snažne hemijske reakcije. Klatno se zaljuljalo do te mere da se čini kao da više i ne može da stane. Ipak, nama i dalje nije jasno šta je zapravo konačni cilj protesta. Ispunjenje zahteva vezano za novosadsku tragediju? Ili pad Vučića? Ok, a šta posle toga? U masovnom odbijanju da se stvari sagledaju do kraja, diskusije se na tom mestu prekidaju, a racionalno promišljanje zamenjuje neumereno veličanje nadnaravne studentske mudrosti dok se svaki pokušaj i najdobronamernije kritike proglašava defetizmom. I to je ta osnovna manjkavost protesta na osnovu koje mogu da kažem da se on – ponovo – svodi na naivnost koja će nas, bojim se, još jednom skupo koštati.
Mislite li da će zbog pada koji predstoji ovom režimu Aleksandar Vučić pokušati da
destabilizuje situaciju u regionu?
Iskreno, ne znam. Vlast je zaista ugrožena koliko nikada do sada nije bila i ko zna šta može da im padne na pamet. Oni se uglavnom bave spinovanjem s kratkim rokom, pa smo već prošli kroz fazu kada su ovi protesti tumačeni kao hrvatska ujdurma i pokušaj komšijskog podrivanja legitimno izabranih vlasti u Srbiji, tako da je to u izvesnom smislu već istrošena priča. Tako da zaista ne znam. Ono što se meni čini jeste da se oni zapravo potajno nadaju da će se ovo nekako izduvati. I da su ispucali veći broj svojih aduta i da nisu sigurni da znaju šta treba da rade. Uz svu retoriku koja je dosledno veoma uvredljiva i ponižavajuća, a
povremeno ume da bude i zapaljiva.
Ostavimo li po strani onaj blam sa Studentima 2.0 u Pionirskom parku, kao i upotrebu zvučnog topa koja srećom nije dovela do značajnih posledica, čini se da su vlasti prilično neodlučne. Prema izjavama nekih koalicionih partnera vladajuće partije, reklo bi se da dolazi do pucanja iznutra i da određene nesigurnosti isplivavaju na površinu. S druge strane, mora se priznati da se policija tokom samih protesta ponaša relativno suzdržano. Ili čak poprilično suzdržano. Nismo imali one teške okršaje koje je lako videti u Parizu, u Berlinu, a da ne kažem u Tbilisiju ili već gde drugde. Ovo su zaista vrlo, vrlo mirni protesti, gde stotine hiljada ljudi provedu čitav dan na gradskim ulicama i sve bude okej. Nije čak grad ni nešto posebno zaprljan, nijedan izlog nije obijen, niko nije pokušao da iskoristi priliku da nešto opljačka. Sve je vrlo decentno. To je jedna odlika protesta koju, mislim, čovek ne može da ne primeti. Dokad će to tako trajati, zaista ne znam.
Da li ima nade da će ovaj zamah promjena kojem svjedočimo dovesti i do preporoda kulturne scene? Ima li nade za novu avangardu?
Nisam siguran. Izašao sam iz ovog petnestog marta s jako pomešanim osećanjima. Mislim, to nema veze toliko veze s činjenicom da je meni neko otimao zastavu iz ruke i lomio i tako dalje ili s tim da su mi se ti huligani i identitetlije i ti izbezumljeni klinci unosili u lice i skandirali uvredljive poruke. Mene to ne pomera nešto posebno; navikao sam, znam gde živim. No, činjenica da smo mi u tom trenutku bili u okruženju hiljada ljudi za koje bi se očekivalo da ne dele stavove s tih desetak nasilnika, a da zapravo niko apsolutno nije prstom mrdnuo, da su nas ljudi gledali bledo, onako, kao neki poludosadni reality. Nekoliko ženskih osoba prišlo je čak da nas prekorava zato što, kao, provociramo, što je klasično okrivljavanje žrtve i potvrda one stare teze da nije kriv ubica već ubijeni. Ti nasilnici su nas okružili i skandirali “samo srpske zastave, samo srpske zastave”, a onda su nekako naglo prestali s tim.
Jedna žena im se pridružila (jer uvek imate te nesrećnike koji bi tako rado plesali pred lomačama samo kad im se ukaže prilika) i na kraju je ostao samo njen glasić koji je skandirao: “samo ruske zastave, samo ruske zastave”. To je bila stvarno fenomenalna freudovska omaška, jedna duboka istina o mokrim snovima tih naših sunarodnjaka koji bi najradije da Srbija bude nova ruska gubernija. Nažalost, takvo raspoloženje vlada i među protestujućim masama, oko toga se ne bi trebalo samozavaravati. I ne dešava se to samo po perifernim slojevima protesta, nego na raznim mestima simultano. Mnogi su na društvenim mrežama ovih dana oduševljeno prenosili fotografiju na kojoj lik sa zvezdom petokrakom na kapi grli četnika sa šajkačom i kokardom. Pornografija te nove sabornosti stvarno je užasna. Ali mnogi su oduševljeni time, među njima i razni od kojih čovek tako nešto donedavno ne bi mogao da očekuje.
Ono što mene u svemu ponajviše uznemirava jeste činjenica da takozvani “veterani” ozloglašene 63. padobranske brigade, koja je notorna po zločinima koje je vršila na Kosovu, postaju nekim neobjašnjivim principom samoprozvana parapolicija protesta. Ko je njima delegirao to pravo? Oni se postroje s onim beretkama i pivskim stomacima, pa, kao, obezbeđuju protest i pritom vrše nekakva “građanska hapšenja”. Postoje snimci kako ljudima vezuju ruke i negde ih odvode. Da li bilo ko zna ko su ti ljudi? Zašto su ih nekakvi drugi civili koji sami sebe nazivaju veteranima lišili slobode? Gde su ih odveli? Da li bilo koga to uopšte interesuje? Kako je tako nešto uopšte moguće? Mene to prestravljuje, ta arbitrarnost jedne izbezumljene, ulične pravde koju sprovode ljudi kojima bi pre svega trebalo suditi za ratne zločine. A građani oduševljeno aplaudiraju tome, pozdravljaju to divljaštvo i još dodatno erotizuju te negativce koji su se ubacili tamo gde nikada nije trebalo da budu, nazivaju ih herojima, delijama, pravim Srbima, junacima, divnim dušama i šmekerima, uvereni da će oni zaštititi nas i našu decu.
Nisam siguran da li je centralno raspoloženje onako kakvim ga i ja vidim, jer ja nisam prisutan ni na kakvim plenunima, niti bilo čemu sličnom, ali jako bih voleo da znam ko je i s kakvim autoritetom ovlastio te zločince da uspostavljaju red na našim ulicama? Za mene je to najverovatnije najveći skandal čitavog ovog događanja i nešto što me snažno otuđuje od daljeg toka protesta.
Sve to, kažem, meni ne ukazuje da se krećemo dobrim putem. Tako da nisam u stanju da ispravno odgovorim na postavljeno pitanje. Smatram da je prerano da promišljamo nekakav preporod kulture u nekoj formiranoj i organizovanoj budućnosti, jer se ništa od svega toga još uvek ni u obrisima ne nazire.