Foto: privatna arhiva
Vida Davidović (1998) dramska je spisateljica i scenaristkinja rođena u Istočnom Sarajevu. Autorka je komada Bruklin i mačke u kontejnerima, Proslave i Crna ovca i scenaristkinja filmova Matura, Rebra, Bele rade i Srce u režiji Gvozdena Ilića i filma U ramenima u režiji Tare Gajović. Laureatkinja je konkursa Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst za 2021/22. godinu sa komadom Mali ratovi i kabine Zare. Njene drame se izvode u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Pretežno je interesuju teme odnosa žene prema telesnosti, odrastanju i traumi. Mučnina: o neodrastanju je njen prvi roman. Živi i radi u Beogradu.
Promocija romana MUČNINA: o neodrastanju biće održana u petak, 10. marta sa početkom od 19 časova, u Kulturnom centru Banski dvor u organizaciji Udruženja za promociju i popularizaciju književnosti Imperativ.
Za portal BUKA razgovaramo o pložaju žena u našem društvu, književnosti, odnosu prema tijelu, slobodi i drugim temama.
Kako gledate na položaj žena u današnjem društvu, čini mi se da žene nikad nisu bile slobodnije, a sa druge strane tu su mnoge društvene stege koje ograničavaju tu slobodu?
To je privid slobode. Činjenica da su žene danas u situaciji da u mnogim javnim, privatnim i političkim odlukama učestvuju “ravnopravno” kao muškarci jeste upravo jedna vrsta paradoksa emancipacije. Čini mi se da je patrijarhat postavio pred ženu novi cilj – budi kao muškarac i dugo ćeš i lepo živeti. Tako, na mesto nekadašnje domaćice i majke, došla je nova žena, žena preduzmljiva, borbena, racionalna i odsečna. Da li je to sloboda? Da li je sloboda teranje bilo kog bića (u ovom slučaju cis žene o kojoj govorimo) da se prilagodi standardima uspeha koji su proizašli iz logike i morala drugog pola, drugog sistema uverenja? Za mene to nije sloboda, za mene je to jedna identitična vrsta tamnice. Ženskost, nekada ugnjetavana, danas nije ugnjetavana samo zato što je postala muškost. Ja ne vidim mesto za ženu u svemu tome. Mislim da to i jeste sastavni faktor većine tipično ženskih neuroza danas (problema sa telom, ishranom, sveprisutne histrionične adaptacije, seksualni problem…).
U Vašim tekstovima često se provlači odnos žena prema svom tijelu, o njihovom stidu, krivici. Život žena mnogo je određen tim kategorijama, kako se izvući iz tog kruga krivnje za koju često nismo ni odgovorne?
Filozofski bih rekla prihvatanjem sopstvene pozicije u sistemu i nastojanjem da se iz pozicije revolucionarno i borbeno otrgnemo. Životno i naivno bih rekla dobrom i holističkom psihoterapijom.
Rođeni ste u Istočnom Sarajevu, odrasli u Banjaluci, a sada živite u Beogradu? Kako biste uporedili život u Banjaluci i Brogradu?
Rođena jesam u Istočnom Sarajevu, a od tada pa do treće godine sam živela u Inđiji i Bijeljini. Dakle, kada sam imala tri godine doselili smo u Banjaluku. I Banjaluka je jedini grad koga se sećam. Banjaluka je moj grad. U njoj sam išla u vrtić, osnovnu školu, gimnaziju, na časove glume, engelskog, plesa… . U njoj sam živela do devetnaeste godine, do studija. I danas se družim sa svojim školskim drugovima. Kada pamtim te sa setom mislim kako je samo bilo lako da odem na trening, kako su u Banjaluci dobre pekare, kako sam mogla u grad sa deset maraka u džepu i kako smo sa malo mogli najbolje na svetu da se provedemo. I reku, i “videla sam nove hlače u Mangu”, i “svi nose iste patike u gradu, pa je to meni nekako bezveze”. U Beogradu sam već sedam godina, i u njemu živim ovaj svoj relativno odrasli, spoznajni život i teško mi je da govorim o sećanjima na njega ovako dečije i slikovito. Život je brži, slobodniji, ljudi su malo udaljeniji, nešto malo sebičniji, ali beskrajno empatičniji, otvoreniji i zreliji i istovremeno nezreliji. U njemu imam mnogo prijatelja. Teško mi je da kažem, ali Banjaluka je moja kuća i moj temelj, a Beograd je moj trenutni dom, moj izbor. Postoji, vjerovatno, čitava lista razloga zašto je to tako, ali ja ih nisam svesna.
Da li ste imali ponude pozorišta iz Banjaluke da se adaptiraju neke Vaše drame ili ipak lakše uspjeti negdje drugo, a ne “kod kuće”?
Jedan od mojih najranijih profesionalnih angažmana bio je rad na omnibusu “Banjaluka” GP Jazavca, u sklopu kog se izvodio i moj tekst “Proslave”. Bio je to težak posao, uklopiti potpuno različite tekstove sedam autora u jednu celinu. I beskrajno sam zahvalna Ljubi Savanoviću što mi je pružio ovu priliku da to uradim. Koliko sam upućena i Narodno pozorište Republike Srpske radi trenutno odličan posao sa Dijanom Grbić na čelu i verujem u neku buduću i skoru saradnju, koja mi je nagoveštena. Radila sam u pozorištima u Beogradu, Kraljevu, Kragujevcu, a uskoro kreću probe za predstavu po mom tekstu “Bruklin i mačke u kontejneru” u odličnom pozorištu u Novom Pazaru. I ne mislim uopšte da je lakše raditi bilo gde nego kod kuće (ako nekad i mislim, to onda mislim zbog često ciničnog i nepodržavajućeg odnosa spram ljudi iz svog rodnog grada). Ali ipak što se pozorišta tiče, mislim da su ovi ljudi, koje sam već pomenula, iz iskustva koje lično imam, otvoreni i susretljivi i spremni da podrže mlade autore iz Banjaluke.
Sa svojim prvim romanom ušli ste u širi izbor za ovogodišnju NIN-ovu nagradu, mnoge su književnice kritikovale ovu nagradu, jer se čini da žene nemaju jednak tretmam sa muškarcima, kako Vi gledate na to?
To uopšte ne bih rekla, s obzirom da smo ove godine u užem izboru imali čak tri spisateljice, a laureatkinje NIN-a su i ove i prošle godine bile su žene. Meni se više čini da se taj identitet forsira, od kvota do nagrada u kulturi, dok sa neke druge strane postoje realni problemi koji su daleko od rešenih.
Generalno gledano da li je ženama teže uspjeti u književnosti, dramaturgiji, trebaju li se više dokazivati samo zbog toga jer su žene?
Baš zbog ovog gorepomenutog identiteta “žena”, koji je u današnjem društvu korišćen tako bedno esencijalistički i banalno, u jednu ruku, ne mislim da je danas ženama teže uspeti. Čak mislim da sve te politike omogućavaju i lakše uspehe. Ali, pošto ovaj svet nije politički pamflet (iako to teži da postane), u praksi vidimo da je i dalje negde i teže. Recimo, ženama su omogućene te-i-te pozicije na tim-i-tim mestima zahvaljujući tome što su žene. U redu, bajno i rešeno, mislimo mi. Međutim, pošto svi mi živimo u sistemu koji je i dalje sistem, da bi ta dotična žena uopšte došla u krug razmatranja (neretko sačinjen od drugih žena), ona će morati da prođe kroz mnoge strahove: upravnik pozorišta će joj praviti neprijatne i ugrožavajuće ponude, ona će morati uvek da bude lepa, ali i pametna, od nje će se tražiti da sedi pod menstrualnim bolovima po deset sati u hladnoj pozorišnoj sali… o insistiranjima na političkom angažmanu ne želim ni da mislim. Dakle, lakše je dobiti poziciju, ali mnogo teže je izboriti se da do nje dođeš.
Koliko su generacije na našim prostorima osakaćene mučnim odrastanjem, malo je onih koji mogu reći da im je odrastanje bilo bezbrižno?
Mislim da smo svi oštećeni mučnim odrastanjem. Uopšte, varka je da je odrastanje najlepši deo života, ušuškan i bajkovit, snen i bezbrižan. Detinjstvo je prepuno strahova, emocionalnih povređivanja, neslobode i krivice. Mi slobodu stičemo odrastanjem, a detinjstvo je jedan put po trnju do sticanja onog što na kraju zovemo “svoje ja”. Na našim prostorima je to još teže, jer mnoge traume sistemski nisu zalečene ni obrađane, pa prosto živimo pod njihovim teretom i čini nam se da nam je u amanet ostavljeno da rešimo i svoje pojedinačne živote, ali i živote predaka, onih koji su pre nas redom umirali ili ubijani, nesređeni, tužni i preplašeni. Nadam se, da ako ništa, otvaramo te teme i da se više neće toliko polemisati o ratovima, koliko o zacelenju društva od živih rana koje nosimo.
Postoji teorija da je trauma predaka utkana u naš DNK, a kod nas se velike traume često dešavaju: ratovi, nesigurnosti, siromaštvo, plus globalne krize. Možemo li se nositi sa svim time, gdje je slamka spasa?
Ne samo da možemo, nego i moramo! Borba za život je sve što nam preostaje. Unutrašnji libido sličan je libidu koji se rađa iz kolektiva – i mi i društvo imamo unutar sebe dovoljne kapacitete da definišemo mrak i da se iz njega izdignemo. Snažno verujem u tu malu božansku česticu, snažno verujem u moć zajednice da reši problem i verujem da to oseća svako ko je čitao Sofoklovog “Cara Edipa” ili ko je bar jednom bio na liturgiji. Slamka je u odnosima sa drugim ljudima, u izučavanju ideja, u smišljanju reformi i u nežnom, prednatnom, praštajućem zalečenju sebe i drugih.
Šta biste poručili mladim djevojkama koje se nose sa nametnutim idealima i standrdima ženske ljepote kojima su izloženi u savremenom svijetu?
Devojčicama bih rekla da su sva tela različita i da ne postoji potreba da se porede sa drugim devojčicama. Rekla bih im da neće ništa strašno da im se desi ako se udebljaju u pubertetu, da se neće “razvaliti”, rekla bih im da “debela si” nije nikakva uvreda već jedna prosta definicija nečije telesne građe (jednako lepe i retke kao i sve druge građe), da su lica manekenki lica lica izgladnelih, ispovraćanih i nesrećnih žena. Devojkama bih rekla da samoiživljavanjem nad licem i telom neće kupiti ljubav, da je nemoguće smanjiti ili povećati svoje telo kako bi se izašlo na kraj sa vlastitom pozicijom žene, da je mnogo bolje osetiti tugu, nego puštati telo da plače od znoja u teretani, u potrebi da se izbegnu emocije. Mislim da bih novi roman mogla da napišem o tome šta bih im rekla. I verovatno bih taj roman iznova i iznova i sama čitala.
Kako se izboriti sa fenomenom neodrastanja? Ko su oni ljudi koji nikad ne odrastu?
Bitno je želeti da se odraste i pokušati prihvatiti sebe, odgovornost i ljude oko sebe. Znati oprostiti sebi i drugima, znati zameriti sebi i drugima, znati svoje emocije i misli dovoljno dobro. Nisam sigurna da bilo ko zapravo ikada odrasta. Sve više mi se odrastanje čini nemogućim. Ali, dobro, tu smo da se trudimo. Valjda se bar približavamo cilju, cilju koji je nemoguće dostići.