Da li se moralo toliko čekati da bi nastao jedan ovakav časopis?
Nije. Odavno postoji potreba za časopisom koji će se baviti ovom tematikom. Postojao je, doduše, časopis “Bezbožnik“, ali, nažalost, nije zaživeo – izašla su samo dva broja. A i on je, ipak, bio malo oštriji. Imao je, pored nekih sjajnih tekstova, i uvredljive sadržaje, pa je i izazvao oštre reakcije – kao što je javno spaljivanje u TV emisiji, što je, naravno, nedopustivo! Činjenica je da se na ovim prostorima smatra čak nepristojnim bilo kakvo preispitivanje religije, kao i kritikovanje verskih institucija. Verovatno ni mi ne bismo pokrenuli ovakav časopis da nismo osetili da smo preplavljeni agresivnim nastupom verskih zajednica i njihovim sve većim mešanjem u državna pitanja, obrazovanje, vojsku, pa i samu nauku.
Srbija, i uopšte Balkan, po svemu sudeći, klize u radikalni teizam svih oblika, od zilotizma do muslimanskih pokreta. Osim ekonomske situacije i ratova, koliko je bazična neinformisanost i nebriga prema našoj djeci uticala na ovakvu poraznu situaciju?
Neiformisanost je na ovim prostorima uvek problem, ali nije u tome suština. Uzrok je verska indoktrinacija, koja se sprovodi kroz sve moguće kanale. Veronauka u školama, TV emisije i razni časopisi, obredi u javnim institucijama, povezivanje nacionalne pripadnosti sa određenom veroispovešću… spisak je nepresušan. Naravno, svemu tome kumuje “brak” političara i Crkve, iz obostranih interesa. Mnogi to uopšte i ne prepoznaju kao problem, pa se posle iznenade kad vide pojave koje pominjete. Mene, u stvari, ne brinu toliko ekstremističke grupe, koje su, ipak, malobrojne, koliko me brine većina, koja sve to nekritički prihvata. A zatim, tu je i sujeverje i njegovo preplitanje s verskim doktrinama, a negde cak i dominacija nad njima, na koje nisu imuni ni obrazovaniji slojevi drustva. Kritičko razmišljanje – to je ono što nam nedostaje, a informacije su nam bar danas svima dostupne, putem interneta.
Što se dece tiče, možda smo ih mi i zapustili, ali verske zajednice i te kako usmeravaju svoju pažnju na njih. Posledice toga ćemo tek videti u budućnosti.
Koliko možete da izbjegnete intelektualizam u svojim tekstovima i približite ih manje obrazovanim ljudima?
Trudimo se da tekstovi koje objavljujemo budu svima dovoljno razumljivi i interesantni, jer naš cilj i jeste da približimo ateizam i naučni pogled na svet što većem broju ljudi. Ipak, nećemo se odreći ni nekih ozbiljnijih tekstova, koji dublje preispituju tematiku, jer smatramo da i takvi tekstovi imaju svoju publiku. Želimo da ,,Veliki prasak“ bude zanimljiv i ,,ateistima veteranima“.
Kako ,,Veliki prasak” približiti onima kojima je i namijenjen, običnom puku, punom predrasuda?
Opet želim da napomenem, časopis nije namenjen samo običnom puku, već i informisanijim ateistima. Lično, ne volim takve klasifikacije, iako shvatam na šta mislite. Slažem se da treba izbeći taj elitizam koji se javlja kod nekih ateista.
Imamo i imaćemo tekstove koji svima mogu biti zanimljivi. Tu mislim na tekstove o popularnoj nauci, zatim lična iskustva iz života, retrospektiva aktuelnih dešavanja u društvu koja se tiču sekularnosti, a imamo i humorističke strane, na kojima je, izmedju ostalog, i naš autorski strip – Svinjče Darvinče i Veliki prasac. 🙂
Pre svega, potrebno je ljude informisati da uopšte i postoji ovakav časopis i zbog toga vam zahvaljujem što pišete o nama. U pitanju je samo online izdanje, bar zasada. Mainstream mediji nas trenutno ignorišu, ali mi se trudimo da časopis što više oglasimo putem socijalnih mreža, portala, foruma itd., pa pozivam ljude da nam pomognu, da nam se u tome pridruže, tj. da objave link na svojim stranicama. Napominjem da redakcija, dizajneri, lektori, tekstopisci – svi rade isključivo volonterski, jer za razliku od verskih zajednica, sredstva kojima mi raspolažemo su više nego skromna.
Reklo bi se da je pitanje ateizma, preciznije tretiranje istog, dijametralno suprotno na Balkanu i u razvijenom dijelu svijeta. Da li je to baš tako i, ako jeste, u kojoj mjeri?
Postoje i razvijene država u kojima poštovanje sekularnosti i uvažavanje pozicije ateista nije na zavidnom nivou. Najbolji primer za to je SAD, gde je situacija u nekim segmentima i gora nego kod nas, mada je opet u drugim segmentima, kao što je odsustvo religije u javnim školama, situacija daleko bolja. Osnovna razlika je što se te države uglavnom kreću u pravcu sekularizma i neke su na tom putu napredovale više a druge manje, pošto je veoma teško menjati ukorenjene tradicije, dok se na Balkanu i u nekim državama istočne Evrope postoji potpuno suprotan trend, odnosno postepena klerikalizacija društva i države. U razvijenim evropskim zemljama situacija jeste znatno bolja nego ovde i ja verujem da u takvim uslovima možda ne bismo ni osnivali udruženje, niti pravili časopis. Suštinska razlika je u tome što, koliko god je hrišćanska tradicija u tim državama duga i jaka, postoji svest da demokratija nije diktatura većine nad manjinom, već zajednica svih građana u kojoj se i prava i interesi manjine moraju poštovati. Ne znam kada ćemo se približiti njima, ali ono što znam je da to neće doći samo od sebe, ma koliko vremena prošlo. Moraćemo sami za takve standarde da se izborimo. Nečinjenje će nas sigurno odvući u drugom pravcu, što se uveliko i dešava.
Koliko pojedinac može proaktivno djelovati, prvo radeći na sebi, a onda i u svojoj zajednici, a da ne bude anatemisan?
Na sebi može uraditi dosta – pre svega, može da se suoči sa svojom ličnom religioznošću i stavovima, da se informiše, da se upozna sa različitim stanovištima i da počne da kritički razmišlja.
U zajednici, nažalost, pojedinac samostalnim delovanjem, ne može mnogo da promeni. To je i razlog zbog kojeg smo mi osnovali udruženje. Postoji mnogo ateista koji su skeptični prema udruživanju, ali ne shvataju da je to jedini način da se i naš glas čuje, da stvarno i izvršimo nekav uticaj na društvo u kojem živimo, koje sve više ide u pravcu klerikalizma. Vreme će pokazati koliko ćemo uspeti. Odnos snaga, svakako, nije u našu korist, ali to ne umanjuje naš entuzijazam. Naprotiv. Na Balkanu ima posla za hiljadu ovakvih časopisa i udruženja, nadam se da će i BiH uskoro dobiti svoje.
Časopis možete pogledati ovdje.
Razgovarao Dragan Bursać