Vanja Bajović je profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. U razgovoru za BUKA magazin, povodom šest mjeseci od pada nadstrešnice na Željezničkoj stanici u Novom Sadu, Bajović govori o radu tužilaštva u ovom slučaju, procesuiranju odgovornih, oslobađanju pravosuđa od uticaja režima, modelima i metodima studentske i građanske borbe za pravnu državu. “Ono što je poražavajuće je da svi generalno podržavaju studente, veličaju ih, tapšu po ramenu, gledaju kao oslobodioce, ali niko nije spreman da se odrekne dela svog komoditeta i pomogne im u toj borbi. Zato ideja generalnog štrajka i nije uspela” – kaže Bajović u razgovoru za BUKA magazin.
Kako ocjenjujete rad tužilaštva u slučaju pada nadstrešnice?
Kao neadekvatan i duboko politizovan. Razumem da je pad nadstrešnice kompleksan predmet koji povlači čitav lanac odgovornosti, međutim u ovakvim predmetima logično je da se odmah krene od izvođača i investitora, pa da se kasnije prikupljanjem dokaza dodatno formira ili potkrepljuje sumnja u pogledu konkretno određenih lica, međutim, stiče se utisak da su ovde i izviđač i investitor od samog starta bili nekako zaštićeni, a da se krenulo od nižerazrednih ’’činovnika’’ u tom lancu i to više iz potrebe da se ’’namiri javnost’’ nego da se stvarno raspetlja i ustanovi gde je ko grešio i čije su greške dovele do ovako tragičnog ishoda. Odgovor na pitanje kako je došlo do toga da javni infrastrukturni projekat padne i ubije 16 ljudi nije na dnu hijerarhije već na vrhu.
Koje greške tužilaštva u ovom slučaju uočavate?
Najpre, tužilaštvo je propustilo da komunicira sa javnošću na način koji bi ulivao poverenje. U slučaju koji je potresao celu zemlju – gde se deo javnog infrastrukturnog projekta srušio i odneo 16 života – portparol tužilaštva je morao blagovremeno i jasno da saopšti da se vodi istraga, u osnovnim crtama objasni šta se preduzima, sve u okviru onoga što ne ugrožava postupak. Ne može se očekivati poverenje građana ako se ćuti tamo gde su građani opravdano uznemireni.
Dalje, kako se radilo o javnom infrsatrukturnom projektu odmah je bilo neophodno pokrenuti finansijsku istragu i ispratiti tokove novca, pa čak i da korupcija nije neposredni uzrok pada nadstrešnice, očigledno je da projekat nije izveden kako treba, što znači da su budžetske pare otišle na loše izvedene radove. U ovakvim slučajevima su krivičnopravna i građanskopravna odgovornost povezane, pa je u tom smislu trebalo poći od Komercijalnog ugovora koji jasno kaže da može biti odgovoran ili izvođač ili investitor. Logično je dakle bilo da se pođe od izvođača radova (predstavnika kineskih kompanija) i finansijera i investitora (Vlade RS i Infrastruktura železnice) kako bi se ustanovilo gde je i kako došlo do propusta, kao i da li se ti propusti mogu pripisati krivici, umišljaju ili svesnom nehatu nekog lica ili se pak samo radi o građansko pravnoj odgovornosti. Naravno, sve se ove činjenice utvrđuju kasnije u postupku ali je sasvim logično da se prvo krene od ovih na ’’vrhu’’ pa da se kasnije sumnja sužava na konkretno odgovorne. Pa ako date izvođaču da Vam renovira stan a onda pozovete goste na koje se obruši plafon, logično je da istraga počne od Vas kao vlasnika stana i izvođača radova, a ne od pojedinačnih radnika. Kasnije se tokom istrage taj krug osumnjičenih sužava ali zna se, logično od čega mora da se krene, u krajnjem slučaju i Komercijalni ugovor na to ukazuje.
Konačno, veliki propust je što predmet nije odmah dat Tužilaštvu za organizovani kriminal, budući da su u njega uključeni javni funkcioneri, budžetska sredstva i moguće zloupotrebe većeg obima. Umesto jedinstvene, koordinisane istrage, danas imamo slučaj rascopan na tri različita tužilaštva – što je pravni nonsens.
Naravno, svesna sam da tužilaštvo ne može i ne treba da iznosi sve detalje istrage u javnost. Ali ove elementarne greške – loša komunikacija, pogrešno usmerena inicijalna istraga i neadekvatno određivanje nadležnosti – uočljive su i bez uvida u spise predmeta. Danas recimo, šest meseci nakon pada nadstrešnice i dalje imamo inžinjere u pritvoru i to zbog ’’opasnosti da ne ponove krivično delo’’ dok se političari brane sa slobode, a sve ovo građanima budi sumnju na spremnost sistema da zaista ispita odgovornost i obezbedi pravdu.
Vjerujete li u pravosuđe koje treba da procesuira odgovorne za pad nadstrešnice?
Verujem u mnoge pojedince koji rade u pravosuđu, ali ne i u pravosuđe kao celinu. Nekako je sistem uspostavljen tako da i ovi časni, pošteni, stručni pojedinci i ne mogu da postupaju slobodno i samostalno i onda umesto da stručni pojedinci reformišu sistem i ’’čupaju’’ pravosuđe, sistem njih potiskuje i guta. Tužilaštvo je hijerarhijski ustrojen organ tako da sve instrukcije stižu sa vrha, pa iako bi neki časni tužilac želeo da savesno postupa u ovom predmetu, plašim se da bi mu to bilo onemogućeno, što smo već imali prilike da vidimo da primeru EPS-a, kada je dvema tužiteljkama oduzet predmet jer su izdale naloge za hapšenja i pretrese. Opet tužilaštvo da hoće, moglo je da raspetlja pomenuti lanac odgovornosti za pad nadstrešnice, ali na žalost plašim se da politički interes preteže nad javnim interesom.
Kako se pravosuđe može osloboditi uticaja režima?
Tako što će početi da postupa po zakonu, a ne po nečijem nalogu. Na prvi pogled, deluje jednostavno. No, to je čin velike lične hrabrosti i integriteta. Sudije i tužioci se mahom plaše da se zameraju, nadajući se da će politikom poslušnosti servilnosti i nezameranja biti izabrani za više sudove i tužilaštva, a ovi u Vrhovnom sudu i Vrhovnom javnom tužilaštvu mi nisu baš jasni, šta ih to toliko vezuje za režim a udaljava od građana i zaštite opšteg interesa… Njihovo ćutanje u trenucima sistemskih zloupotreba ne može se objasniti pukim konformizmom – to su igre moći, borbe za opstanak na vrhu piramide, koje običan građanin teško razume, ali itekako oseća njihove posledice.
Osim toga, izbor u pravosudne funkcije na ovim prostorima je sada već tradicionalno obeležen političkim ili esnafskim uticajem. U takvom sistemu, ljudi se ne biraju zbog kvaliteta, već zbog „veza“. A kada jednom dobijete funkciju zahvaljujući političkoj podršci, očekuje se da ostanete lojalni – i da zauvek ćutite. To je zatvoreni i začarani krug u kojem pravda postaje deviza, a ne praksa. Sve je to vrlo poražavajuće, jer se ne shvata da borba za nezavisno pravosuđe nije borba protiv institucija i države, već borba za njihovo spašavanje.
Kako biste objasnili i definisali borbu studenata i građana u proteklih šest mjeseci?
Nakon pada nadstrešnice svi su bili besni, na ulicama, tražili su pravdu, odgovornost. Šesnaest ljudi je izgubilo živote usled tragične i sistemske neodgovornosti. Građani su izašli na ulice da traže ono što bi u uređenom društvu trebalo da bude neupitno – istinu, odgovornost i pravdu.
Kako vreme prolazi, bes prirodno splašnjava, ljudi se umaraju, vraćaju svojoj svakodnevici nezadovoljni, razočarani i skeptični da su bilo kakve promene moguće, a vlast konstantno i ide na tu kartu umaranja i iscrpljivanja…Studenti su od početka iskreno i svim srcem u toj borbi, krenuli su u nju sa nadom i verom da će im zahtevi biti ispunjeni, kako vreme prolazi sve je jasnije da od ispunjenja zahteva nema ništa i pitanje je šta sad? Da li će studenti i dalje nastaviti blokade i insistirati na ispunjenju zahteva ili će jasno i glasno konstatovati da ova vlast neće ili ne može da im ispuni zahteve pa će izaći sa jasnim političkim zahtevom i tražiti vlast koja to može?
Blokade fakulteta i dalje traju, a vlast to koristi da dodatno oslabi državne univerzitete tako što ih inspekcije kažnjavaju jer ne drže nastavu, direktno i indirektno im oduzima prihode i na taj način koristi blokade kao idealnu priliku da ostvari svoj raniji plan urušavanja državnih univerziteta i jačanja privatnih. Ranije se govorilo o dovođenju stranih univerziteta bez akreditacije, sada govori o preusmeravanju sredstava državnih fakulteta na privatne. Ono što je dodatno poražavajuće je da svi generalno podržavaju studente, veličaju ih, tapšu po ramenu, gledaju kao oslobodioce, ali niko nije spreman da se odrekne dela svog komoditeta i pomogne im u toj borbi. Zato ideja generalnog štrajka i nije uspela.
Koje mogućnosti izlaska iz trenutne političke i društvene krize vidite, imajući u vidu pravne mehanizme?
Pravni mehanizmi za izlazak iz trenutne političke i društvene krize postoje, ali zahtevaju političku volju i hrabrost institucija da ih primene. Najjednostavniji i najprirodniji izlaz bio bi da tužilaštvo ispuni studentske zahteve.
Razumem da je prvi zahtev vezan za pad nadstrešnice komplikovan i kompleksan, određena dokumentacija jednostavno ne postoji, jer se nije radilo po zakonu, ali bi tužilaštvo i tu opet trebalo da procesuira odgovorne za njeno nepostojanje, odnosno za kršenje zakonskih obaveza. Međutim, stvarno ne razumem zašto je bilo tako teško ispuniti drugi studentski zahtev koji se odnosi na pokretanje krivičnih postupaka protiv napadača na studente i protestante? Tu se ispostavilo da su postupci pokretani mahom protiv pojedinaca koji su samostalno izazivali incidente, podstaknuti pozivima i targetiranjima režimskih medija, ali oni organizovani napadi od strane pristalica i funkcionera vladajuće stranke i dalje nisu rasvetljeni, odnosno postupci nisu pokrenuti, iako su ih građani preko društvenih mreža i označili i identifikovali. Eto nije mi jasno da nije moglo da se uradi makar toliko… Kako posle toliko meseci ni to nije urađeno, jedini izlaz iz postojeće krize vidim u izborima, jer je po broju građana na ulicama očigledno da ova vlast više nema legitimitet ni poverenje naroda.
Da li studenti, građani, aktivisti imaju dovoljno strpljenja u svojoj borbi?
Zavisi iz čijeg ugla posmatramo. Građani su, posle inicijalnih protesta, u velikoj meri “prebacili” teret borbe na studente. Vidljivo je razočaranje, posebno nakon što 15. marta, kada na najvećem skupu na ovim prostorima, nije artikulisan jasan politički zahtev kojim bi se otvorila nova faza pritiska na vlast. Istovremeno, većina građana nije bila spremna da izađe iz zone pasivnog nezadovoljstva i stupi u štrajkove ili druge oblike građanske neposlušnosti, čime bi preuzeli deo odgovornosti u toj borbi.
Studenti, čini mi se, i dalje imaju entuzijazam, voze bicikle do Strazbura, trče do Brisela, ne bi li Evropskoj Uniji ’’otvorili oči’’ i skrenuli pažnju na ovo šta se dešava, ali mnogi od studenata su i zabrinuti za gubitak doma, godine, stipendija, jer ne mogu oni sami da ’’isteruju pravdu’’ dok se vlast na sve načine i svim raspoloživim sredstvima trudi da ’’isteruje nepravdu’’, obračunava se sa fakultetima u blokadi a gradi i jača svoj Ćacilend. Ovo borba je mnogo duža nego što je iko na početku mogao da predvidi, ali treba logično, menjati i metode borbe, jer očigledno da blokadama fakulteta ’’sami sebi kopamo raku’’ a ’’neprijatelj’’ uživa u tome i dodatno nas gura u ambis. Nezadovoljstvo koje postoji u društvu je očigledno i ono će sigurno opstati, možda samo u drugačijem obliku i intenzitetu.
Da li je početak ere vladavine prava moguć i pod kojim uslovima?
Naravno da je moguć. Vladavina prava nije ništa drugo no dosledna i neselektivna primena zakona – bez privilegija, izuzetaka i političkih kompromisa. Ona počinje onda kada pravo prestane da bude bič u rukama moćnih, kada više nema onih “nedodirljivih”, i kada ista pravila važe za sve. Slobodno i nezavisno pravosuđe kao treća grana vlasti bi moglo to da obezbedi kada bi se oslobodilo političkog uticaja. U autoritarnim državama sa zarobljenim pravosuđem to se ne dešava.
Kako raditi na stvaranju pravne države?
Stvaranje pravne države je dugotrajan i višeslojan proces koji zahteva sinhronizovano delovanje na više frontova. Prvo, nezavisno pravosuđe je prvi preduslov pravne države. To podrazumeva ne samo formalnu već i suštinsku nezavisnost sudija i tužilaca, koji moraju da budu zaštićeni od pritisaka i političkih uticaja. Izbor i napredovanje u pravosuđu moraju se zasnivati na stručnosti i integritetu, a ne na partijskim ili klanovskim kriterijumima. Drugo, javno tužilaštvo mora da se oslobodi političke kontrole kako bi se stvarno krenulo u borbu protiv korupcije. Treće, vladavina prava zahteva transparentnu, odgovornu i kontrolisanu izvršnu vlast a za to je neophodno da ojačaju mehanizmi parlamentarne i građanske kontrole kroz slobodne medije, nezavisna regulatorna tela i aktivan civilni sektor. Četvrti, pravna država je zasnovana na pravnoj izvesnosti i jednakoj primeni zakona. Selektivna pravda, dvostruki aršini, zataškavanje i neprocesuiranje politički osetljivih slučajeva direktno urušavaju poverenje građana u institucije. Na kraju, stvaranje pravne države podrazumeva i određenu pravnu kulturu.
Ono počinje na ulici, u školi, stvaranjem osećaja da krađa, laž i prevara nisu nikakva “sposobnost”, već sramota. Ipak, na ovim našim prostorima izgleda da nepravda, partokratija i korupcija, traju toliko dugo da su počele da izgledaju kao prirodno, normalno stanje, pa se borba protiv toga, umesto kao čin lične savesti doživljava kao nekakva hrabrost.