Retrospektivnu izložbu „Sutra je
ponedeljak” istaknutog neoavangardnog umjetnika Dragoljuba Raše Todosijevića
banjalučka publika će imati priliku da pogleda u Muzeju savremene umjetnosti
Republike Srpske. Otvaranje će biti upriličeno večeras u 20 časova.
Izložba „Sutra je ponedeljak” pruža
mogućnost sagledavanja značajne i obimne umjetničke prakse umjetnika Dragoljuba
Raše Todosijevića i na jednom mjestu prezentuje radove iz nekih od njegovih
ključnih serija, kao što su: Dnevnik, Decision as Art (Odluka kao umetnost),
Was Ist Kunst? (Šta je umetnost?), Gott Liebt die Serben (Bog voli Srbe), Fuxus
Piano (Fuxus klaviri) i drugi.
Dragoljub Raša Todosijević je rođen
2. septembra 1945. godine u Beogradu. Diplomirao je na Akademiji likovnih
umetnosti u Beogradu 1969. godine. Svoju karijeru je započeo krajem 60-ih i
početkom 70-ih godina, kao dio neformalne beogradske grupe konceptualnih
umjetnika, koja je kroz svoju praksu učinila radikalan otklon od ideologije i
prakse socijalističkog modernizma i uključila se u nove umjetničke tokove koji
su nastajali i na tadašnjoj jugoslovenskoj, ali i na svjetskoj umjetničkoj
sceni. Zajedno sa grupom umjetnika, kojima je pripadala, između ostalih, i
Marina Abramović, Todosijević je započeo istraživanje novih formi umjetničkog
izražavanja, poput videa, instalacije, akcije, performansa, itd. i izgradio se
u jednog od međunarodno najaktivnijih i najvažnijih umjetnika iz Srbije. Raša
Todosijević je predstavljao Srbiju na 54. Bijenalu savremene umjetnosti u
Veneciji, izložbom „Svetlost i tama simbola“, za šta je dobio internacionalno
priznanje – UniCredit nagradu Venecije.
Za portal BUKA razgovaramo sa
Todosijevićem o umjetnosti nekad i sad, životu u Beogradu, borbi sa sistemom i
posljedicama te borbe.
U
svom životu prošli ste kroz različite društvene sisteme, vidjeli dobro i zlo
prošlosti, u tom kontekstu kako gledate na današnje društvo?
Ja nisam paranoičan čovek koji bi
predvideo neko veliko zlo, možda se čini primamljivim da budeš prorok sa lošim
završetkom priče, onaj ko je predvideo propast Troje. Nisam ja taj. Međutim,
postoji zebnja zbog onoga što je prvo krenulo sa Ukrajinom, sa Rusima,
ekonomskim disharmonijama. Srbija je van tog sistema. Srbija trenutno nije u
sjajnoj ekonomskoj situaciji, mada svi lažu i mažu. U Beogradu se ja osećam
usamljeno, kao jedno malo usamljeno ostrvo, jer su svi moji prijatelji sa
kojima sam sarađivao otišli u inostranstvo. Marina je Americi, Gergelj u
Britaniji, neke druge viđam jednom u godinu dana. Supruga i ja se osećamo
usamljeno, a to je naš grad, tu smo rođeni i odrasli. Pre nekoliko godina radio
sam kao profesor u San Francisku i dvoumio sam se da li da ostanem, jer je
ponuda dekana bila dobra, ali sam zbog porodične situacije odlučio da se vratim
u Beograd.
Spominjete
Vaše prijatelje koji su otišli iz tadašnje bivše Jugoslavije. Šta je Vas
zadržalo na ovim prostorima?
Kad smo bili mladi, nismo imali
novca. Kad sam bio profesor u San Francisku, nismo imali tih problema, ali moji
roditelji su bili u lošem stanju, supruga mi nije dobila vizu i ostala je u
Beogradu. Bez obzira na finansije, vratio sam se.
Sad
imate više izložbi koje radite…
Imali smo prvo izložbu u Novom Sadu,
a tada smo dogovorili izložbu u Banjaluci. Nikad ranije nisam izlagao u
Banjaluci. Banjaluka je divna, iznenadila nas je. U međuvremenu, bio je dogovor
sa Pragom, u jednom kompleksu galerija radi se velika retrospektiva, sa preko
200 radova koji su već poslani, a treba još da dopunimo. Posle toga, dolazi
izložba u Zagrebu. Najveći deo svega toga ide o mom trošku, priprema radova za
slanje… Samo uramljivanje akvarela koštalo me preko 250.000 dinara, ko će to
platiti…
Kako
to?
Pa, neće da se uključe, govore da sam
poznati umetnik i da imam nacionalnu penziju. Kažu, Dragoljub je
konceptualista, uvek pravi neke gluposti. Neke troškove transporta snose
muzeji, ali treba to vratiti natrag.
Da
li nam ovo govori da neki umjetnici ni danas nisu shvaćeni od države, ni
sistema?
Nisu. Samo jedan mali krug ljudi
razume konceptualnu umetnost, to su ljudi koji su putovali svetom. U privatnim
galerijama traži se nešto komercijalno. U Beogradu ne sarađujem sa privatnim
galerijama. Imam jednog prijatelja koji je galerista u Londonu, ali to je jedna
sasvim druga priča, ali i tu imamo zavrzlame sa carinama i administrativnim
komplikacijama.
Govorili
ste da se osjećate usamljenim u Beogradu. Šta se to promijenilo, grad, ljudi?
Najveći problem je to što je
popustilo obrazovanje. Došle su nove generacije i drukčiji način komuniciranja.
Mi kad smo bili mladi okupljali smo se oko Studentskog kulturnog centra, bili
smo protiv stare generacije koja je pripadala nekom modernizmu koji mi nismo
cenili. Nismo cenili ni naše profesore. Oni nisu putovali svetom, mi smo kao
mladi jako puno putovali. Danas se mnogo toga promenilo, došlo je mnogo
emigracije u grad.
Kako
gledate na današnju konceptualnu umjetnost u odnosu na kraj šezdesetih godina
prošlog vijeka kada ste bili pioniri tog umjetničkog izražaja. Da li se nešto
promijenilo ili je koncept ostao isti?
Mislim da se menjala. Naši počeci
desili su se krajem šezdesetih. Ja sam završio akademiju 1968. godine, to je
bila godina studentskih pobuna. Imao sam ludu sreću da jedno vreme živim u
Londonu i jedno vreme u Njujorku. Upoznao sam umetnike koji su danas velika
svetska imena iz konceptualne umetnosti. Video sam gde je moje mesto. To je bila
jedna druga atmosfera i u to vreme bilo je više kolegijalnosti među umetnicima.
Tada su umetnici imali ideju da nose nešto novo, drugačije u odnosu na ono što
je u datom ambijentu bilo prihvaćeno. Sada su to velika imena iz sveta
umetnosti. Umetnici su rado dolazili kod nas na Aprilske susrete ili u
Studentski kulturni centar da prave samostalne izložbe. Korak po korak,
umetnost se menjala, pogotovo nama koji smo bili protiv sistema obrazovanja,
Likovne akademije u Beogradu. Danas su muzeji postali tolerantniji prema
konceptualnoj umetnosti, to više nisu nove pojave, već su dugo bile izbegavane.
Kustosi su počeli više da putuju i sarađuju sa svetom, to je, deo po deo, donelo
neke promene.
U
svom životu niste pravili kompromise sa sistemom, kritikovali ste društvo u
kojem živimo, kritikujete i sad. Da li vam je to otežalo karijeru?
Kako da ne. Ja ovde nisam mogao ni
postdiplomske studije da upišem, rekli su mi ‘ajde, briši bre odavde. Nećeš i
tačka’. Akademija u Beogradu bila je na repu istorijskih događaja onog vremena.
Kako vi kao klinac koji je furao Evropom ili Amerikom da slušate koještarije
koje su zastarele. To je izazvalo konfrontaciju. ‘Dragoljube briši.’ To je
jedna od konsekvenci. Ti isti ljudi su bili u raznim komisijama.
Da
li se kajete zbog toga?
Ne kajem se. Ja sam se smejao mojim
profesorima, oni nisu putovali. Njihovo obrazovanje je bilo problematično,
zastarelo, ostali su negde u Francuskoj tridesetih godina. Ja sam putovao,
viđao sve te novotarije koje su se događale od Londona do Japana, od Japana do
Australije. Imao sam jedno vrlo potkovano obrazovanje.