Uliks Fehmiu jedan je od glumaca raskošnog talenta kojeg taj brušeni talent nije učinio sasvim nedodirljivim ili bezobrazno umišljenim. Jednostavnost pristupa valjda je odlika velikih, a ono što ovog glumca karakteriše je i potreba za komentarom, bez okretanja glave od važnih tema i bez izigravanja neupućenog prolaznika.
Fehmiu je diplomirao na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu gdje je ostvario brojne filmske i pozorišne uloge. Jedan je od osnivača produkcijske kuće West End Productions koja se bavi filmskom, pozorišnom i TV produkcijom u Evropi i SAD. Trenutno živi u New Yorku, gdje ima razvijen pekarski biznis od kojeg, kaže za Buku, živi. Primjeću da ovaj detalj u našim ranijim objavama nismo propustili. Dobitnik je nagrade Srce Sarajeva za najboljeg glumca na 18. Sarajevo Film Festivalu. Uliks je u intervjuu govorio i o svojoj supruzi glumici Snežani Bogdanović koja se nakon glumačke pauze predstavila publici ulogama u dvije serije “Poseta” i “Poziv”. U nastavku donosimo intervju sa popularnim glumcem.
BUKA: Nakon toliko učestvovanja na SFF, Srca Sarajeva za najboljeg glumca šta za Vas znači povratak na ovaj festival i u Sarajevo uopšte?
Ja sam u Sarajevu svake godine. Dolazak u Sarajevo tokom festivala je prosto deo našeg letnjeg đira, bez obzira da li imali povoda u profesionalnom smislu da budemo deo festivala ili došli potpuno privatno da vidimo kolege, prijatelje, da pogledamo neki film i sl. Mi u Sarajevu imamo puno prijatelja u koje ubrajamo i ljude koji stoje iza SFF-a. Smatramo da je festival apsolutno najznačajniji kulturni događaj u regiji koji je značajan za autore, za kreativni establišment, filmske kreativce sa ovih prostora a i šire. Tako da je nama uvek i čast i zadovoljstvo. Ja sam u Sarajevu vojsku služio ali to sam pričao, meni je otac rođen u Sarajevu. Snežana je svoju jednu od najdražih uloga napravila u Sarajevu tako da mi imamo razne sarajevske veze. Meni su gotovo svi filmovi koje sam ovde radio bili u jednom od programa SFF-a.
BUKA: Kako komentarišete aktuelnu hajku na Festival, poteze gradonačelnice i slično?
Ja mislim da je to skandalozno. Ta vrsta nelogičnosti, samo da govorimo o nekim činjeničnim kategorijama, kad bi ja i Vi krenuli da se bavimo samo brojkama, a da ne govorimo o onome što u ovoj dobi, u eri koja je obeležena razdvajanjem, da je SFF prva i najznačajnija manifestacija koje je jedna mala grupa ljudi krenula da diže i da pruža svima ruke i da ih ponovo skuplja u ovom gradu koji je simbol najlepšeg što je otpor nečemu ružnom e to je ono što SFF simbolizuje. Jasmila Žbanić je danas napisala fantastično pismo, pritom ja nisam tu, ne znam lokalne političare, nisam upoznat, ali od onoga što je ona napisala bolje ne bih mogao da kažem. Ako je neko toliko slep i toliko glup da će zbog jeftinih političkih poena da napravi takav fundamentalan promašaj u svojoj medijskoj hajki i da ne shvata da će mu se to kad tad vratiti kao bumerang i ostati mu kao mrlja na izgovorene gluposti. Nažalost mi živimo u periodu kada će informacija biti laž, radi se o neistinama i polu-informacija a mi u takvom svetu i živimo. Vratiće nam se to a i njima, a za ovo ne znam šta bih još mogao da Vam kažem-. Mislim da bi bilo što bolje da upravo sarajevski umetnici kažu, kao što je i Jasmila, ono što misle jer ako će Jasmili neko nešto da kaže onda mogu da se pakuju i idu negde drugde.
BUKA: Poslije mnoštva uloga i na filmu, ali i u serijama, da li preferirate rad na jednom ili drugom ? Koje su za Vas suštinske razlike, ako ih ima?
Sam materijal i reditelj, to je to. S obzirom da smo i Snežana i ja otišli davno, s obzirom da smo odlučili da ne živimo od glume, živimo od toga što pravimo kruh u New Yorku gde živimo dugo, imamo tu našu pekaru od koje živimo, i mi imamo tu vrstu privilegije za koju smo se sami izborili da ne živimo od ovog posla i samim tim smo jako davno odlučili da je sam život malo značajniji od umetnosti i to nam donosi mogućnosti da biramo projekte koji nam se stvarno dopadnu.
BUKA: Koliko je ta sloboda bitna za glumca, da ima posla, da može da bira, da ne prihvata baš svaku ulogu?
Ja mislim da jeste ali ne mora da bude presudno. Naravno da je strašno ako stvarno nemaš mogućnost da biraš ali to nema veze s glumom to ima veze sa bilo kojim drugim poslom ukoliko njime moraš da se baviš a ne čini te sretnim. Ako imaš tu slobodu onda je tom nekom bitno da tu vrstu slobode ima, što ne znači da nekom drugom kome je takođe bitno da svako može da je osvoji. Nas je ta sloboda dosta koštala, nas je to pravo na slobodu koštalo da verovatno ni Snežana ni ja nismo radili, Snežana verovatno u svojim najlepšim godinama, glumica između 35 i 45 godine odlučila da zašuti zato što se nije slagala sa onim što se dešavalo u njenoj okolini i odlučila da ode negde, to nije lako. Za muškarca je još nešto lakše, vrlo dobro znamo da glumice imaju taj period da u tim svojim srednjim godinama odjedanput im se čitava vrsta ponuda uloga svede na minimum. Sloboda košta, slobodu treba osvojiti.
BUKA: Mislim da imamo naslov ovog intervjua. Kad bi izdvojili jednu ulogu, najznačajniju- da li bi ona bila ona koja je donijela najviše muke, ona koja je najteža, ili pak ona koja je donijela nagrade ili otvorila put novim ulogama? Koja je to uloga?
Ne. Ja sam u tim svojim godinama glumačke tišine se prosto preispitivao, razgovarao sa samim sobom zašto, koja je to vrsta moje karme, nešto što je neodvojivo. Ja sam sebe kao mlad glumac “ukinuo”, kada sam otišao iz Beograda imao sam 25 godina. U razvoju jednog ljudskog bića, maltene si tek prestao da budeš beba a ja sam sebe isključio. Gluma je jedino o čemu sam razmišljao i jedino čime sam se želio baviti i onda sam se dugo pitao. Ja sam imao izbor, a opet sam sebi u razgovoru sa sobom davao odgovor da nisam imao izbora i da je jedino ispravno to što sam uradio ali sam se pitao zašto, ako si se već ugasio u čemu je onda problem. Živi neki drugi život i ne razmišljaj više o tome a ja to nikako nisam uspevao. Mi smo vodili život, krenuo je taj naš posao, Snežana i ja smo stalno negde bićem svojim pokušavali kako ćemo se vratiti svom poslu i onda sam pročitao negde u jednoj od onih karmičkih knjiga, vezano za svoju godinu rođenja koja je na mene ostavila veliki utisak, da sam ustvari hteo da se bavim ovim poslom iz pogrešnih razloga, da mi se možda kao mladom učinilo da je zanimljivo na crvenom tepihu i da gore neki reflektori, da će neka publika možda kad izađem na poklon u pozorišnoj sali da tapše. Toga je sigurno bilo, kao motiva ili kao neke privlačnosti spoljne našeg posla pa kad shvatim da to nije razlog zbog kojeg se ja trebam baviti ovim poslom nego da je razlog sam proces stvaranja da će mi se tog trenutka gluma vratiti. To se meni desilo u NY-u kad smo tek otvarali našu pekaru ‘99./2000. meni se javio jedan drug da radimo jedan mali pozorišni komad off off off.. Brodvej, presladak jedan komad o nekim piscima koji su opsednuti Al Paćinom i mi smo to igrali sedam dana ili dve nedelje, kako to u Americi bude kratko, ja sam bio najsretniji čovek na svetu. Uopšte mi nije bilo bitno da li će i jednog gledaoca biti u toj pozorišnoj sali. Ja bih otišao, odvezao kruh po restoranima, došao na kazališnu probu i odradio je, vratio se u pekaru i nastavio da mesim hleb. Odspavao tri sata, probudio se ujutru pa proba. Taj projekat, ta vrsta radosti stvaranja, takvih projekata sam imao još jedno pet, šest, od svih 20,30 i to su mi najdraži projekti kad taj tvoj posao bude toliko uzbudljiv unutar kadra, unutar scene a ne ono što završi na platnu. To što završi na platnu, nekad mi najdraži kadrovi nisu ušli u film. Nekad su mi filmovi ili uloge za koje sam mislio, i dan danas mislim, da nikad ništa bolje neću odigrati pa da mi ni pola uloge u film nije ušlo. Dok sam ih stvarao apsolutno sam smatrao da radim nešto zbog čega je vredno baviti se ovim poslom.
BUKA: Igrali ste u projektima koji su žanrovski potpuno drugačiji? Da li ima neki koji Vam je omiljeni? I da li se omiljeni žanr u kojem stvarate poklapa sa omiljenim kada gledate filmove?
S obzirom da smo mi otišli ‘93./'94. i razloga zbog kojeg smo otišli, mene u toj fazi žanr, film, pozorište u bilo kojoj specifičnoj formi, bilo kojoj specifičnoj vrsti žanra mene nije zanimalo. Mene je zanimalo da učestvujem u projektima koji komentarišu trenutak u kome živim. Moja potreba je da budem kroz uloge koje odabiram, da učestvujem u dijalogu trenutka u kom živim.
BUKA: Je li to onda neki aktivizam kroz umjetnost?
Ja mislim da aktivizam zvuči malo radikalno u definiciji reči. Kad aktivizam nadjača umetnost tu umetnosti nema. Mene zanima umetnost jer da sam hteo da budem aktivista, političar ili borac za ljudska prava ja bih se bavio time ali postoji apsolutno jedna čitava lepeza umetnosti u kojima je apokalipsa danas aktivizam. Ne znam je li “Lovac na jelena” aktivizam? Naravno on ima svoju neku žanrovsku odrednicu ali ne znam, možda je žanr uspostavljen nakon tih filmova koji su opet metamorfoza nekog prethodnog ratnog filma. Je li “Berač željeza” aktivizam? Je li “Aida” aktivizam? Nije, to je umetnost ali itekako govori o onome što živimo. Prva moja uloga u Beogradu je bila u “Sutra ujutru” gde igram čoveka koji se posle ne znam koliko godina prvi put vraća u svoj grad nakon imigracije i odlaska iz zemlje i govori o generaciji koja je možda nestala, između tih ‘90. i 2000 i neke. Televizije sad čine da imamo uopšte mogućnost da razgovaramo o žanru jer kod nas žanra u filmu gotovo da i nema jer film je finansiran od državnih fondova, ti fondovi uglavnom nemaju neku umetničku viziju ali ja žanr volim. Možemo od trilera do komedije- glumac voli različito, ni jedan ne voli isto.
BUKA: Iako se čini da neke glumce obilježe neki žanrovi.
To je tačno, ali to je s druge strane percepcija ne samo publike nego i onih koji stvaraju zašto ja tebe vidim a onda se svi iznenadimo kad vidimo nekog glumca u nečemu što je drugačije kao “jao, on to zna.”
BUKA: Koliko je drugačija pozicija glumca danas od godina kad ste počinjali karijeru? Da li bi se moglo reći da se od glumca danas očekuje previše? Ili pak premalo? Jedna opšta slika položaja glumaca ako je možemo uopštiti?
Ne možemo da je uopštimo. Zadatak nas umetnika je da postavljamo pitanje. To je naša osnovna funkcija da stalno postavljamo znakove pitanja nad statusom quo, to je naš osnovni zadatak. Položaj umetnika, glumca, od raspada one zemlje koja je bila ozbiljna, u kome je i tada bilo problema, nije bilo sve uređeno ali pozicija umetnika pa i glumca je bila jedna ozbiljna, kako i kinematografija tako i teatar kako je i dolikovalo jednoj ozbiljnoj zemlji. Nastankom svih ovih malih zemalja, devalvacijom svih vrednosti je došlo i do devalvacije uslova pod kojim glumci, umetnici rade i stvaraju. Lagano su te okolnosti krenule s vremena na vreme da liče da se nešto popravljaju, e sad različiti su parametri o kojima mi možemo govoriti, jedno je ta ekonomska sfera filma i televizije koji nije jeftin posao, koji ima neki blagi uspon. Glumci su veliki dio branše koji je na ivici egzistencije a ljudi misle da kad ih vide u novinama da su milioneri. Kod nas nema milionera sem onih koji su uz pomoć socijalnih mreža ili samo na osnovu svog rada uspeli možda da budu u jednoj značajno primetno boljoj finansijskoj situaciji ali to je samo jedan segment. Drugi deo je sloboda glumačkog izražavanja na sceni i van nje. Bilo je toga i pre, imamo niz autora iz bivše Jugoslavije koji su bili cenzurisani, bunkerisani a čiji su filmovi (od Makavejeva, Pavlovića, Saše Petrovića…) oni su deo crnog talasa a čiji će filmovi obeležiti jugoslovensku svetsku kinematografiju. Neumešnost bilo koga da pokušava da kontroliše glas umetnika je potpuno kontraproduktivno i on nikad ne može uroditi plodom. Naprotiv, samo će učiniti da taj glas bude još glasniji. Meni je žao jer postoji nešto, a to nije problem samo nas glumaca, to je problem naroda sa ovih prostora, to je jedinstvo u stavu, u misli, podržavanje jedni drugih i biti spreman da se odrekneš nečega čega se baš ne bi odrekao zarad rezultata borbe jer ako želiš da promeniš nešto značajno u svojoj sredini to nije borba koju biješ dva dana i čije rezultate vidiš sutra. To traje godinama, nekad decenijama. Moj otac kao glumac, onda jedan od najvećih glumaca a ovih prostora, je u javnom intervjuu novini Politika rekao da on više se ovim poslom baviti neće zato što je smatrao da sve što će doći dolazi i izgubio je veru u lekovitost sopstvene profesije. U nadi možda da će neko od glumačkih kolega čuti i reći ME TOO.
BUKA: Nije ga bilo.
Ostao je sam, usamljen i otišao u tišini. Slično smo uradili, naravno drugačije, Snežana i ja i otišli negde jako daleko i još par naših kolega i reditelja i glumaca. Dugo vremena mi živimo ovo što traje, vreme je da se shvati da se promene ne dešavaju preko noći i ako želimo promene da mi sami moramo da budemo promena. Ako ja nisam promena, ja nemam prava da tražim od ikog drugog da se promeni.