Književnik i dugogodišnji profesor u banjalučkoj Gimnaziji, Tihomir Levajac, napisao je knjigu “Oproštajno pismo Starog hrasta”, u kojoj se oprašta od najstarijeg drveta u ovom gradu. Za portal BUKA, Levajac govori o značaju starog hrasta, gradu koji je dopustio da drvo koje je staro više od 220 godine umre, a osvrće se i na proteste koji se danima organizuju sa ciljem zaštite parka, zelene oaze u centru grada koja je pretvorena u gradilište.
Napisali ste knjigu “Oproštajno pismo Starog hrasta”, koja ukazuje na propadanje najstarijeg drveta u Banjaluci. Šta ovaj hrast znači za grad, kakva je njegova simbolika?
Mi kao ljudska bića mislimo da drveće ne oseća, ne misli, ali to nije tačno. Stari hrast je najstarije drvo u Banjaluci i sijaset ljudi svoju subinu je vezalo za njega, prolazili su pored njega, odmarali se ispod njega i uživali u hladovini koja je nastala pod uticajem velikih hrastovih dimenzija. Zgrada koja je pored njega sagrađena ima devet spratova, a hrast je ravan sa njom, što znači da je on veći od svake bogomolje u gradu. Hrast lužnjak živi oko 700, 800, 900 godina, a procena je da banjalučki Stari hrast ima oko 220 godina, pa se ne postavlja pitanje koliko smo mu godina ili decenija uzeli, nego koliko smo mu vekova oduzeli? Za to su krivi ljudski nemar, grabež i otimačina koji su sveprisutni. U toj jurnjavi za materijalnom koristi, nije obraćana pažnja na stari hrast, nisu preduzete mere koje je trebalo preduzeti, pa je on definitivno nastradao.
Kako je Vaša priča o Starom hrastu krenula?
Hrast je prošle godine olistao, ali je posle mesec dana lišće požutelo. Tada sam organizovao performans ispod Starog hrasta u kojem su učestvovali pesnici, slikari i drugi umetnici koji su upozorili na propadanje Starog hrasta. Ove godine, olistavanje se uopšte nije desilo i on će sad na očigled celog grada da umire i da svojim suhim granama ukazuje na svoju sudbinu. Hrast je svojim dimenzijama i trajnošću najizrazitiji predstavnik prirode, a meni je to bio povod da ukažem na odnos čoveka prema prirodi. Naročito na odnos čoveka prema prirodi u gradu, jer svaki grad je negacija prirode. U odnosu grada i prirode treba naći neku meru, jer ne treba svaku livadu prekriti betonom. Sad postavljamo pitanje ko je za to kriv, gradska uprava, Zavod za zaštitu spomenika, ili izvođač radova? Čujem da je izvođač radova kažnjen sa 5.000 KM, ali šta je to u odnosu na život koji smo oduzeli? Priroda ne može sama sebe da uništi, već nju uništava čovek, a na to sam hteo da ukažem ovom pričom o Hrastu.
Kako se Vi sjećate Starog hrasta?
Ukoliko pogledate neke ranije fotografije Starog hrasta, vidite njegovu lepotu i grandioznost. Setimo se izlistanog Hrasta i njegove velike krošnje. List je poznat kao najbolji sakupljač prašine, pa zamislite koliko je on mogao skupiti prašine na tom mestu. List je najbolji amortizer za zvuk, da se gradska buka manje čuje. Da ne govorimo onda o hladovini, estetskom doživljaju i divljenju nad njegovom veličinom. Ako Banjaluka ima ovakvu vegetaciju, drveće, brda, Vrbas, ko ima pravo da to preko noći uništava da bi tajkuni ostvarivali materijalnu dobit? I ranije su se u Banjaluci pravila naselja, pravio se Borik, Nova Varoš, Starčevica, ali kad pogledate te zgrade, uvek oko njih imate zelenilo, dečije igralište i parkove. A pogledajte sad ova nova naselja u Banjaluci, ono naselje u Boriku kod Gradskog stadiona, pa tamo nema ni komadić zelenila, nema peska za decu, nema tobogana, sve je sami beton.
Kakva je budućnost grada koji je dopustio da jedan njegov simbol, njegovo najstarije drvo koje više od 220 godina živi i svjedoči životu koji se vodi na ovom prostoru, propadne na ovakav način?
Banjaluka bi trebala da se razvija kvalitativno, a ne kvantitativno. To znači da ima sve i da je to na visokom nivou, a da je sve dostupno čoveku. Malo koji grad je kao Banjaluka, u kojoj za pola sata možete obići sve važne institucije, škole, fakultete i umesto da se grad još više poboljšava, on se samo širi. Želje određenih pojedinaca teško je obuzdati i usmeriti, ali jedna opšta politika gradske uprave bi mogla da pomogne, ali kao što je Hrast u mojoj knjizi rekao: “Meni se čini da ovim gradom ne vladaju ni stranke, ni vlada, ni gradonačelnik, ni skupština… nego vlada jedino novac i sve mi se čini da se na tom principu grad razvija”.
Ovih dana, veliki broj građana okuplja se upravo pored Starog hrasta da bi mirnim protestima zaštitili park koji je u blizini, a na kojem se planira izgradnja stambeno-poslovnih prostora. Kako to komentarišete?
Kad govorimo o ovom parku, znam da je ranije bila namera da se na ovom mestu poruše barake i da se napravi veliki park, posađeno je drveće, jele…, ali je gradska uprava preko noći promenila nameru, i to na “regularan način”. Održane su javne rasprave za koje niko nije znao i to je sve urađeno, pretpostavljam, zbog novca. Nažalost, ovim protestima park se neće zaštititi, jer je gradska skupština promenila plan i sve je tako uređeno da je gradnja po zakonu. Međutim, nešto će se drugo postići – uzdrmaće se oni koji vladaju Banjalukom, Dodik (op.aut. Milorad Dodik, predsjednik RS) i SNSD. Kad masa dođe pred gradsku upravu i skandira: “Lopovi, lopovi” to će ostaviti posledice, posebno jer su ubrzo izbori. Promena se neće desiti jedino ako Dodik, kao što je pre radio, sve ne potkupi organizujući zabave pod šatorom za široku narodnu masu, a naš narod je nezreo pa naseda na to. Kad su u pitanju protesti, niko ne zna u šta to može da se pretvori, setimo se Arapskog proleća, ni tamo nigde nije bilo javnih poziva, plakata i slično. Sve se organizovalo preko Facebooka, kao što se organizuje i ovde u Banjaluci. Kad masa postane odlučna, nema te partije, nema te sile koja to može da spreči. Očito je da ljudi koji protestuju vole ovaj grad, hoće da mu pomognu i da uživaju u njegovim lepotama. A kad se vlast promeni, kad Dodik ode sa vlasti, krenuće i arheološka iskopavanja o svemu šta je on radio i gde je pare trošio, pa će nam sve biti jasnije.
Kako Vi gledate na Banjaluku, nekad i sad?
Ja sam u Banjaluku došao davno, 1963. Godine, i mogu reći da postoji razlika u Banjaluci pre i posle zemljotresa. Već se posle zemljotresa osetilo da Banjaluka gubi na svom šarmu. Onda se desio nesrećni rat. Sad vlada jedno šarenilo i opšti haos. Gleda se ko koga ima, da ga proturi, zaposli i nešto ućari. Stranke su se pretvorile u mesta za zapošljavanje. Uzmite na primer ovu zabranu učestvovanja dece iz vrtića Bambi na mojoj promociji. Direktorica tog vrtića je Dodikov čovek i on bi joj sutra zamerio da je dopustila deci da učestvuju na promociji na kojoj se govori protiv seče drveća u trenutku kad se organizuju veliki protesti koji su u svojoj suštini usmereni protiv ove vlasti. I to je Banjaluka. Ali ovaj grad ima i dobrih strana, recimo jako je čist, ima lepe klupe i parkove koji nisu dotaknuti, međutim, sve što se radi, radi se polovično. Uzmite na primer Park Petar Kočić, u koji je uloženo mnogo novca, a u njemu su klupe već pohabane, na izgradnju je trošen loš materijal, a o dizajnu nekih delova da i ne govorim. Kad bi se na ove stvari mislilo, sve bi bilo mnogo bolje.
U romanu “Oproštajno pismo Starog hrasta”, drvo posmatra ljudski rod…
Ja znam da je grad sam po sebi negacija prirode, ali on mora neku mjeru na nađe.
Zato hoću da ti se čovječijim jezikom obratim:
Rodni grade, brate moj dvjestogodišnji, grade moj u pjesmama opjevan, imaš sve da bi se dopao, imaš bezgranično vrijeme koje te okružuje. Vjerujem u vječnost tvoju! Zato budi ono što još nisi bio! I pored svega toga što si u svojoj burnoj istoriji preživio, budi grad svih nas! Budi svačiji! Sve što pripada tebi, neka pripada svima! Neka svak ima samo ono što mu nedostaje. Neka svak u tebi bude svoj na svome, a ne tuđ i prognan! Budi grad u kojem niko neće strahovati kad mu neko na vrata zakuca! U kojem će svak sa sobom u miru da živi, jer ako sa sobom u miru živi, onda će i sa drugima! I da više niko ne umre drugačije nego sam od sebe!
To sanjam.
To je mnogo važnije od moje lične sudbine.
Razgovarala Maja Isović
Vezani intervju : Kada nepravda postane zakon, otpor postaje obaveza!
BUKA Arhiva