Stevan Šerbedžija rođen je u Beogradu, gdje je završio Petu beogradsku gimnaziju i školu glume i govora DADOV. Student je četvrte godine glume na Akademiji umjetnosti u Banjaluci, u klasi profesora Željka Mitrovića, a kaže nam da rekreativno igra šah i košarku. Iako je student, već smo ga mogli vidjeti na daskama koje život znače, u banjalučkim pozorišnim kućama. U petak u 20 časova, imaćemo priliku da ga vidimo u predstavi “Fatamorgana”, u Gradskom pozorištu Jazavac, kada će ovaj pozorišni komad biti premijerno odigran.
Gradsko pozorište Jazavac daje priliku mladim glumcima da pokažu ono što su naučili na akademiji, a mi smo sa Šerbedžijom tim povodom razgovarali o predstavi u kojoj glumi, pozivu glumca, društvenim okolnostima u kojima živimo i drugim temama.
Igrate u novoj predstavi „Fatamorgana“, Gradskog pozorišta Jazavac. Recite nam nešto o Vašoj ulozi i uopšte o predstavi koju ćemo ubrzo imati priliku da vidimo?
Puno mi je srce zbog uloge u ovoj predstavi, jer radim sa svojim kolegama sa klase Natašom, Rokom i Jovanom, i rediteljem Predragom Stojmenovićem, kod koga sam prvi put učio o glumi u pozorištu DADOV u Beogradu. Ova predstava je po meni komedija sa elementima filosofsko-ljubavne drame i tako bih je žanrovski odredio. Fatamorgana govori o svakodnevnim običnim ljudima koji se međusobno sukobljavaju oko, na prvi pogled, običnih sitnica, ali za njih su to ogromni problemi. Prikazuje četvoro mladih ljudi koji se bore za bolju budućnost, ali takođe može se videti kako ljudi zbog nekih sitnih i malih problema ostaju bez posla, devojke, automobila i sl. Ja igram lik Grega, mladog radnika koji je po tipu melanholik. Na neki način, on je upijač tuđih tajni i problema. Najviše se bavi drugima, a najmanje samim sobom i zbog toga mu se raspada veza i prijateljstvo. On ćuti i trpi dok ne pukne i konačno odluči da nešto promeni u svom malom životu.
Ovaj pozorišni komad govori o opsjednutost fizičkim izgledom. Koliko su ljudi danas opterećeni ljepotom i kako prevazići tu površnost?
Da, u ovoj predstavi se tretira problem stvarne lepote, tumači se odakle ona dolazi? Što se tiče današnjice, ja bih rekao da svet ostaje isti kao i pre dve hiljade godina, jedino što se menja jeste čovekov pogled na svet. Zbog nedovoljnog znanja, određenim ljudima je postalo bitno kako izgledaju spolja. Kako se oblače, kakve su im frizure, statusi i slično. Suviše se opterećuju spoljnom, praznom i plitkom lepotom. Ona duševna ili unutrašnja se potiskuje. Danas ju je čak i sramota prikazati, jer je uvredljiva zbog svoje istinitosti. Meni je jako zanimljiva činjenica kako današnja omladina kupuje garderobu gde nije više bitan sastav i kvalitet neke jakne, već njena marka i cena. Na taj način se manipuliše ljudima i trgovinom. Sve više se proizvodi nekvalitetna roba koja je preskupa i koja kratko traje. Teško je prevazići tu površnost, ali mislim da se za početak trebamo osvestiti. Prihvatiti je i postepeno dopunjavati unutrašnjom lepotom svoje ličnosti. Treba što više sebe graditi u duhovnom smislu, a samim tim, ako smo jaki i čisti srcem, naš fizički izgled će zračiti velikom lepotom i energijom.
(Iz predstave Čovjek koji se smijao)
Zbog čega ste se odlučili baviti glumom, šta je to što ste smatrali izazovom u ovom poslu?
Mnogo je razloga zašto se bavim glumom. Prvi je jer je beskrajno volim; volim glumu, a ne sebe u njoj. U glumi je puno izazova i puno mogućnosti, u njoj se jednostavno može sve. Još kao osnovac sam u školi imitirao skoro većinu profesora na jednoj priredbi i polako sam se uvukao u to i postalo mi je zanimljivo i uzbudljivo. Tako sam iz Beograda došao u Banjaluku. Sećam se kada sam se dvoumio da mi je moj deda rekao da ako želim biti glumac, onda moram biti putnik. I tako eto mene u Banjaluci. Gluma je vrsta dijagnoze, ali i vrsta terapije. Uvek prija biti malo neko drugi. Ja preko glume hoću da prikažem svoj pogled na svet, hoću da pomognem i preobratim ljudske mane. Da se bavim ljudskim problemima, a da ih ujedno osetim i na svojoj koži.
Koliko je društvo u kojem živimo senzibilno za umjetnike i kulturne radnike, jer čini se da je kultura skrajnuta na margine?
Jako je čudno to kod nas. Stalno imamo neke faze kulturne krize, a zašto? Verovatno zbog niskog kvaliteta obrazovanja. Nije kultura pala na niske grane, nego ljudi i društvo. Samo, lepše je kod nas uvek bilo reći da je nešto drugo krivo nego mi sami. Mnogo nas muči kulturna lenjost. Nerad, u pravom smislu te reči. Pozorište treba posmatrati kao obrazovnu instituciju, kao što su crkva i škola. U njemu čovek dolazi da promeni raspoloženje na bolje, a ne na gore, dolazi da doživi katarzu. Za to treba puno pravog i opreznog rada u pozorištu. Glumci treba da budu za primer drugim ljudima. Ali to je sve naravno idealna stvar, ali siguran sam ako se iz te idealnosti uzme ponešto, može se dogoditi preokret. Treba da se uzdamo u našu bogatu istorijsku vrednost.
Vi ste student četvrte godine Akademije umjetnosti u Banjaluci i već ste igrali u predstavama u banjalučkim pozorišnim kućama. Koliko je za mladog glumca značajno da se što ranije profesionalno uključi u glumački posao?
Jako je važno da svaki student dobije priliku da se prikaže, ali mora biti jako oprezan da ne zaluta, i ne upadne u kolotečinu istosti koja muči naša pozorišta. Treba da sačuva svoju buntovnost i energiju, ne sme da poklekne pred raznim neuspesima. Mora se čuvati glumačke sujete, koja je jako opasna. I nikad ne treba da juri slavu i popularnost, jer kao što kaže glumac Al Paćino: Slava je prvobitni greh, jer Bog zna ko smo i šta smo.
Pred kakvim izazovima se nalazi mladi glumac u Banjaluci?
Više se nalazi pred raznim mukama, nego pred izazovima. Pred njim je velika borba protiv pozorišne uopštenosti.
(Iz predstave Ključaonica)
Povremeno ste uključeni i u rad AKT Alija Sirotanović. Koliko je po vama značajno prikazivanje društvenih problema na način kako to čini ovaj tetar, bez laži, skrivanja i ‘čitanja između redova’?
Moj kolega Bojan Kolopić i ja smo počeli saradnju sa ovom sjajnom trupom dobrih, iskrenih i surovo komičnih mladih ljudi. Ogromna je važnost da postoji ovakav način komentara društvenog krema i političkih vazni. Na taj način, narod i publika postaju svesni u kakvom svetu žive. To je i cilj pozorišne umetnosti, da prikaže u kakvom svetu živimo.
Kakvi su Vam planovi za naredni period?
Za sada se pripremam za rad na svojoj diplomskoj predstavi i na još dve diplomske. Ko zna, možda se do kraja ove godine i oženim svojom sadašnjom devojkom. Razmišljam još i o upisu još jednog fakulteta, a to će verovatno biti opet Akademija, smer pozorišna režija.
Razgovarala Maja Isović