<img height="1" width="1" style="display:none" src="https://www.facebook.com/tr?id=198245769678955&ev=PageView&noscript=1"/>

"Stranačka mobilizacija očito imponuje građanima"

„Ideja da se vlašću i organizovanjem za vlast i u vlasti jedino može preživeti je preovladala i biće potrebno vreme za novo razočaranje i početak iznova“ – kaže Zoran Gajić iz Grupe za konceptualnu politiku.

01. juni 2024, 12:24

Zoran Gajić je sociolog i aktivista. Suosnivač je Grupe za konceptualnu politiku i kourednik Biltena Stanar iz Novog Sada.

„Ovaj put bojkota nema bez generalnog štrajka, odnosno opšte obustave rada. Ja mislim da je to bio samo izgovor za odustajanje od bojkota jer naš, stvarni bojkot koji smo imali 2020. i koji bi danas trebalo nastaviti, počeo je kao bojkot izbora od strane opozicionih stranaka, a ne čitavog društva. Društvo je bilo u protestu, a partijski izraz tog protesta je bio bojkot“ – kaže Gajić za BUKA magazin.

Šta pokazuje praksa bojkota izbora?

Ako dobro razumem vaše pitanje, praksa bojkota je pokazala da bojkot ima i smisla i efekta. Kada je prvi put bilo govora o bojkotu i kada je bilo onih koji su ga mislili, branili i zagovarali, rečeno je da bojkot ne daje trenutne rezultate, ali da su zato njegovi učinci dugoročni. Svi koji su tako govorili 2020. godine bili su u pravu. Legitimitet Vučićeve vlasti se od tada „krnji“ a njegov politički kapacitet zavisi više od geopolitičkih interesa velikih sila nego od izborne volje građana Srbije. On je toga svestan i to ga čini nespokojnim. Naime, ni međunarodni predstavnici, koji u vreme rata imaju odlučujuću ulogu ne samo u zemljama kakva je Srbija, ne mogu bez privida demokratije i zato su, uprkos zaključku međunarodnih posmatrača da su decembarski izbori pokradeni, pozvali opoziciju da izađe na izbore. To je kontekst koji ne treba gubiti iz vida i u njemu treba tražiti razloge lažnih dilema i nesporazuma kada je u pitanju bojkot kriminalnog režima i izbora koje on organizuje i kontroliše. Krađa izbora je samo način da se oni drže pod kontrolom jer u njoj, kao što smo imali prilike da se uverimo u decembru prošle godine, učestvuje čitav policijski i sudski aparat, a bojkot je, po mom mišljenju, jedini politički odgovor na takvu situaciju.

Situacija u Srbiji je zaista zapanjujuća i za čije razumevanje je potrebna ne samo pamet, već i hrabrost: kada dva miliona ljudi (glasajući za stranke režima) i državni aparat prinude učestvuju u krađi izborne volje građana, mi imamo više od inkriminisane radnje. U pitanju je možda nešto političko, a ne pravno ili moralno, ali čiji smisao nismo u stanju da odgonetnemo ako ostanemo na planu unutrašnje politike jedne države i nacije kao političke zajednice koja je konstituiše. Istom redu zapanjujućih činjenica pripada i poricanje zločina počinjenih u ratovima devedesetih, jer u pitanju je tektonski poremećaj na moralnom planu kojim se uspostavio novi subjekt politike koja i ne mora biti demokratska. Da skratim, plašim se da ljudi više ne žele demokratiju i slobodu, a tešim činjenicom da ratovi ne traju večno.

Kakav efekat bojkota može biti?

Efekat bojkota može biti politički subjekt. Razume se, za to je potrebno bojkot hteti i na njega se odvažiti. Bojkot održan 2020. godine je bio na talasu jedine politike na strani ljudi u Srbiji, a to su bile demonstracije i protesti. Protestna politika je bila jedina politika pod Vučićevim režimom i ona je počela kada su na scenu stupili novi ljudi, razočarani u staru opoziciju koja je sa padom Miloševića dobila priliku da se pokaže i kao vlast. Oni su ohrabrili građane da pokreću lokalne i neformalne inicijative i sve su one u znaku protesta, a ne vladanja i zahteva za vlašću. No vremenom će se u toj populaciji pojaviti ideja o osvajanju vlasti kao neophodnom uslovu politike sa argumentom da nema politike bez efekata, a za njih nam je potrebna vlast. Na praktično-organizacionom nivou, nepostojanje infrastrukture i masovnog članstva – koje jedino vlast može da obezbedi monopolom zapošljavanja i nasilja – ove politike su i dalje ostale protestne. Imali smo dakle protestnu organizaciju opozicione politike a takva je postala i organizacija starih opozicionih stranaka. Bojkot 2020. je bio izraz takve politike i njegov učinak je masovni izlazak na prve sledeće izbore i to na takav način da su ljudi izlazili na birališta, a ne samo na izbore. Ljudi su se masovno odazvali pozivu da učestvuju u kontroli izbora i to je takođe bio izraz protestne organizacije koja će postojati sve do danas, odnosno do odluke da se „izabere borba“ tako što će se izaći na lokalne izbore 2. juna 2024. godine. Decembarski izbori su bili vrhunac protestne organizacije i postignut je opšti konsenzus na opozicionoj strani da se društvo mora mobilisati i izaći na izbore ukoliko želi da pobedi režim koji nikada neće ispuniti uslove za održavanje slobodnih i demokratskih izbora. Sećate se, protesti Srbija protiv nasilja su prekinuti odlukom da se više ne čeka na ispunjenje uslova, već da se bezuslovno izađe i pobedi masovnošću. I pobedilo se, ali pobeda nije priznata iako su nasilnici uhvaćeni u krađi, sa sve policijom u saučesništvu u migraciji birača i izdavanju lažnih prebivališta. To je kraj ciklusa i jedini mogući korak je bio zaustavljanje. Srbija je morala stati, kako je i rečeno nakon majskih ubistava, sa čime su i počeli protesti Srbije protiv nasilja.

Umesto bojkota, dogodio se napad cinizma kojim se obrazlaže njegova nemogućnost. Počelo se sa argumentacijom iznova, ali ovaj put da bojkota nema bez generalnog štrajka, odnosno opšte obustave rada. Ja mislim da je to bio samo izgovor za odustajanje od bojkota jer naš, stvarni bojkot koji smo imali 2020. i koji bi danas trebalo nastaviti, počeo je kao bojkot izbora od strane opozicionih stranaka, a ne čitavog društva. Društvo je bilo u protestu, a partijski izraz tog protesta je bio bojkot. Setimo se Boška Obradovića koji je žuti prsluk obukao u skupštini. Naravno da bi bilo dobro da čitavo društvo ustane protiv kriminalnog režima i države koja kao mafija štiti organizovani kriminal, ali od toga nema ništa niti su oni koji su zagovarali bojkot u Srbiji računali sa tim. To jednostavno nije moguće u zemlji i društvu u kojem monopol zapošljavanja ima onaj koji raspolaže monopolom nasilja, a jedina politika koja postoji je stranačka. Dominacija stranačke politike je posledica dominacije jedne stranke i država u Srbiji više nije struktura društvenih odnosa proizvodnje ili kondenzacija odnosa snaga, već najgrublji instrument nasilja koji koristi isključivo diktator i na upotrebu ga ustupa lojalnim saučesnicima u zločinu autoritarnog vladanja.

I pošto tako stvari stoje, jedini mogući bojkot je bojkot opozicionih stranaka i to je ujedno i jedini bojkot koji može imati smisla i efekta. To se već pokazalo i dâ se pokazati uvođenjem i očuvanjem izbornog cenzusa od 3%. I da nema opozicije, Vučić bi je morao izmisliti – što on i čini, ali su se neke opozicione stranke ipak održale i uspostavile i kao reprezentativne organizacije predstavile međunarodnoj javnosti. Drugim rečima, osim što je stranački, današnji bojkot mora biti i međunarodno vidljiv i priznat.

Međutim, bojkot o kom se sada govori, bio je planiran samo za beogradske izbore i zato osuđen na neuspeh odbijanjem da se izađe iz Narodne skupštine. Za bojkot je potrebno da se izađe iz svih skupština, a pre svega iz republičke, i da se pre zahteva za raspisivanjem vanrednih izbora na svim nivoima i u isto vreme za svaki od nivoa vlasti, insistira na promeni izbornih uslova, da to najkraće tako kažemo i ne nabrajamo šta sve čini slobodne i regularne izbore. Prema tome, bojkot nije na horizontu mogućeg jer ga stranke ne žele a ne zato što je besmislen.

Da li su ovi lokalni izbori u sjeni prethodnih?

Koliko vidim, menja se narativ. Opozicija koja izlazi na ponovljene i objedinjene izbore u preostalim jedinicama lokalne samuprave sada reinterpretira i decembarske izbore. Korak po korak, argument za argumentom izvode nas na put postupnog „razvlašćivanja režima“ po izbornim uslovima koji nikada nisu bili, niti će biti „idealni“, iako je sve vreme bilo reči o minimalnim, pa i kao minimalnim i dalje neuspunjenim izbornim uslovima. Mislim da je izlaskom na ove izbore napuštena borba za izborne uslove. Ako izlaznošću rešavamo problem, onda je problem (uslov) samo izlaznost. Cinik najnovije generacije zaključuje ovako: Ukoliko opozicija ne pobedi, krivi su građani, a nikako oni koji su odustali od borbe za izborne uslove. Međutim, ovaj cinizam nije samo logički ili retorički, on ima i svoju pragmatičku i manipulativnu stranu i ona se vidi u izjavama tipa: „režim se postupno razvlašćuje“. Ispostavilo se da je poziv na izlaznost zapravo poziv na dugi marš do većine u kojem se svaki mandat više smatra pobedom.

Prema tome, bojim se da će sve što je do sada urađeno biti u senci onoga što će tek doći, a to je oportunističko nadmudrivanje i partijsko nadmetanje u izbegavanju političke odgovornosti. Očito je da strankama nisu važna očekivanja i mišljenje građana i da su u borbu pozvani samo oni koji su spremni da se stranački organizuju i pridruže. Pobeda partijske politike i pameti, pobeda partijskog habitusa. Eto to je dugoročni učinak dominacije partijske politike dominacijom jedne partije. Svaka drugačija politika se smatra naivnom i utopijskom, a ne zna se da Utopija Tomasa Mora nikada nije bila socijal-utopijska vizija idealnog društva, već način govora i pisanja kojim se čovek dovodi pred neupitno uverenje da je samo zlo racionalno i opravdano a dobro obična budalaština.

Da li su politički akteri uspjeli da se konsoliduju u ovom izbornom mehanizmu?

Sumnjam. O bojkotu govore oni koji mu se protive, a oni koji ne izlaze na izbore odbijaju da upotrebe tu reč – za šta imaju dobre razloge. Ovi što izlaze na izbore sada izbacuju različite parole i javno iznose misli i uvide koji teško da su deljivi i za sve u svom taboru prihvatljivi. Usred borbe počeli su da relativizuju i borbu i pobedu. Borba je od borbe za izborne uslove postala bezuslovna borba za pobedu, a onda se i ona pretvorila u borbu do pobede koja je nešto kao „dugi marš kroz institucije“. Ako se Zeleno-levi front i vraća svom identitetu – koji je, kako ovih dana kaže, žrtvovao zajedničkoj borbi protiv Vučićevog režima – ne znam čemu se vraćaju ostali. Mislim da se partije najbolje konsoliduju kada dođu do vlasti, sve pre toga je i za njih same zaludno i neodrživo.

Kakav efekat mogu da imaju ovi izbori u smislu decentralizacije vlasti?

To je teško reći. Vučić je sigurno neće deliti i na taj način decentralizovati, a opozicija bi to mogla uraditi isključivo zbog svoje slabosti. Ovaj fenomen, da partije koje ne izlaze na izbore u Beogradu puštaju svoje odbore po drugim opštinama u Srbiji da izađu na izbore, pa i u koaliciji sa ovima sa kojima su se u Beogradu razišli, govori o organizacionoj slabosti ovih stranaka. Moj je utisak da su lokalni odbori dobili onoliko samostalnosti koliko su centrale iz Beograda nemoćne da im je uskrate. Politički gledano, to je dokaz da se i u partijama više glasa nego što se postavljaju i slede direktive. Tu privilegiju očito stiču tek kada osvoje vlast i instrumente prinude, tako da je političko delovanje pervertirano i u opoziciji, a ne samo u strankama koje su na vlasti. Evo ja pretpostavljam da je Nebojša Zelenović raspustio novosadski odbor Zajedno jer i nije imao kontrolu nad njim, a Dragan Đilas se nije usudio da bilo šta kaže svom novosadskom odboru Stranke slobode i pravde jer mu je još uvek lojalan, a sam je fokusiran isključivo na Beograd.

Kako politički akteri posmatraju organizovanje na nivou mjesnih zajednica?

Prošle godine smo radili istraživanje stavova demokratskih opozicionih stranaka o mesnoj samoupravi i objavili izveštaj. Stranke nisu u stanju da misle drugo od sebe i smatraju da građani bez stranaka nisu u stanju da ostvare svoja prava, čak ni na zakonom garantovanu mesnu samoupravu. Načelno priznaju da su mesne zajednice organizacije građana i da su to organizacije sa institucijama neposrednog odlučivanja, što stoji i u zakonima, ali su uglavnom skloniji političkom realizmu i u mesnim zajednicama vide uporišta Srpske napredne stranke koja im treba oduzeti. Više procenjuju opozicioni kapacitet učešća građana na mesnim izborima i u radu mesnih zajednica nego što su spremi da u građanskom karakteru mesne samouprave i pravu građana na neposredno odlučivanje vide zaštitu od autoritarnih i partokratskih tendencija.

Da li su građanke i građani zainteresovani za političko organizovanje u mjesnim zajednicama izvan političkih stranka?

Ne. Ranije slabo, a danas nikako. Neformalne incijative koje su izlazile na izbore za mesne zajednice same su sastavljale liste kandidata i u Novom Sadu, u kom Srpska napredna stranka nije građane primorala da formiraju liste za mesne zajednice. Danas, kada su i same odlučile da se stranački i izborno organizuju i uključe u borbu za lokalnu vlast, s ponosom priznaju da su one pobedile u „oslobođenim“ mesnim zajdenicama. Sa druge strane, stranačka mobilizacija očito imponuje građanima i oni ne vide drugo od toga. Stranački angažman im se čini lakši od rada u organizacijama civilnog društva, a posebno isplativiji od neformalnog i povremenog angažmana u svojoj lokalnoj sredini. Žaliti se na političku kulturu ima smisla, ali je kultura teren na kom se ne može pronaći ono što stoji u osnovi nedemokratskih tendencija koje su danas sve izraženije. Volja za vlast je dominantna jer je vlast uslov opstanka na svim egzistencijalnim planovima, a onaj materijalni je odlučujući u krajnjoj instanci. Ideja da se vlašću i organizovanjem za vlast i u vlasti jedino može preživeti je preovladala i biće potrebno vreme za novo razočaranje i početak iznova.