Staša Zajović za BUKU: Vojni rok u Srbiji je instrument proizvodnje opasnosti i propagandni trik

“Kontinuirana proizvodnja opasnosti je propagandni trik jačanja kohezije i patriotskih osjećanja takozvane sabornosti, pa se u tom kontekstu uvodi i instrument obaveznog služenja vojnog roka”, tvrdi Staša Zajović, feministkinja, mirovna aktivistkinja, dodajući: “Evidentno je da režim ima favorite u paravojnim i parabezbjednosnim formacijama”.

09. novembar 2022, 10:41

foto BUKA


Da li je instrument uvođenja vojnog roka bijeg od reputacije institucionalnog nasilja? Gledali smo proljetos napad bagera na ljude, sada opet ugrožavanje životne sredine?

Taj Vučićev poziv je njegovo održavanje biračke baze koji se učestalo koristi od 2017. godine, kada su remontovani MIG-ovi 29. Tada je Vučić najavio mogućnost služenja vojnog roka, što je bio propagandni trik – kao da će regruti da uče da upravljaju MIG-ovima.

Danas to treba da odvuče pažnju od odbijanja uvođenja sankcija Rusiji. Stalna militarizacija duha je retraumatizacija devedesetih, a ujedno i  propagandni trik koji treba da objasni, ali i opravda, veliki odlazak ljudi iz Vojske Srbije i veliku nezainteresovanost za rad u vojsci (pa i privremeni). Konkretno, podaci kojima vjerujem, podaci Demostata i Vojno-policijskog sindikata do 2021. godine, govore da je dobrovoljno služenje vojnog roka prihvatilo 11 hiljada ljudi, a Vojsku Srbije napustilo je 1.600 ranije zaposlenih, nezadovoljnih partokratskom, režimskom politikom koja vlada u institucijama sistema i režimskoj hijerarhiji. To govori o nedostatku kadrovskog potencijala za reforme u samoj vojsci.

Šta podrazumijevate pod tim?

U nedostatku kadrovskih reformi u samom sistemu, ne mislim sad samo Vojske, već uopšte sistema, mi danas svjedočimo disciplinovanju stanovništva i militariziji društva. Danas je vojska, tako kako je gleda aktuelni režim, ne odbrambena formacija, već vaspitno-obrazovna institucija. A ko su mete tog obrazovanja? Ljudi koji misle da obavezni vojni rok nema šanse i da je to veoma skupo, pa i da je veoma skupo naoružavanje. To je opet nepoštovanje člana 25. Ustava Republike Srbije (Nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta) na koji se pozivala i naša kampanja uvažavanja prigovora savjesti, koji je uvažen 2003. godine upravo suspendovanjem vojnog roka.

Ipak, ta stalna militarizacija duha koju režim perpeturira za raznolike domaće upotrebe sad je u službi aktuelne putinizacije Srbije, opravdanja masovne mobilizacije u Rusiji, izrazita sugestija kako da ljudi gledaju na sam čin agresije: institucionalne, državne i lične. U tom kontekstu, jasno je da ruski svet, kao i srpski svet nisu ništa drugo nego projekt klerikalizacije, neprekidne konstrukcije neprijatelja, neprekidnog bijega od odgovornosti, potom i neprekidnog bildanja pozicije muškarca kao topovskog mesa u tim nacionalnim podvizima, i bildanje žena kao instrumenata reprodukcije. One trpe taj vid institucionalnog nasilja: da su majke budućeg topovskog mesa za svoju naciju.

S obzirom na vladavinu desnih politika i jačanje desnice u EU, mislite li da put ka Evropskoj uniji nudi alternativu ovom režimu?

To je sad otvoreno pitanje u zavisnosti od toga kakvu će podršku i kakva prava Evropska unija dati ruskim ratnim dezerterima, ljudima koji bježe od terora u Ruskoj Federaciji. Letovi za taj bijeg su skupi, a  osnovno pitanje u vezi s okončanjem tog putinovskog modela militarizacije pokazuje da Evropska unija zaista nema adekvatnu perspektivu.

Uopšte ne računam da će Evropska unija to da uradi, na bazi svega što nije htjela da čuje i vidi ni tokom ratova devedesetih. Podsjetimo na tu institucionalnu memoriju: tada najznačajniji parlamentarac Alexandar Langer izvršio je samoubistvo zbog odnosa EU parlamenta prema ratovima devedesetih. U tom smislu, Evropska unija nije htjela da čuje ni Gorbačova koji je insistirao na denuklearizaciji, vjerujući tada da je nuklearizacija imanentna prijetnja Evropskoj uniji. Države nisu poštovale te inicijative.

Šta se u tom kontekstu danas dešava?

Danas opet svjedočimo nedostatku te institucionalne memorije i bildanju tih institucionalnih strahova: ksenofobije, rasizma prema izbjeglicama, nerazumijevanja za ruske dezertere, pa i odsustva pogleda na Rusku Federaciju, u kojoj Putinov režim nema podršku.

Ipak, mene interesuju aktivistkinje i aktivisti, mirovni pokret, ljudi koji su baza te Evrope i baza društvenog ugovora koji misli odozdo. Od ljudi prema ljudima. Ne kažem da postoji kolektivna odgovornost suprotstavljanja ratu u onom što se konkretno zove država,  ali činjenica je da antiratna zajednica postoji i da je mirovni i feministički pokret živ u Evropi, pa tako i u Evropskoj uniji. To je zajednica u koju želim, jer omogućava bolju povezanost mirovnih pokreta.

Kakav je stav civilnog društva u Srbiji prema ciljevima mirovnog pokreta?

Mislim da je zabluda da civilno društvo ne reaguje. Mi imamo trideset godina iskustva u antiratnom otporu, ali postoje stavovi kojih se treba držati ako već posmatramo antimilitarizam ili tvrdimo da nije bio masovan. Učešće u prihvatanju prigovora savjesti je bilo masovno, pa i sam prigovor savjesti, jer činjenica je da je taj vojni rok suspendovan.

Atentat na Đinđića, potom potpuna glorifikacija ratnih zločina i zločinaca nakon te suspenzije je skrenula pažnju s tog koraka mirovnog društva. Ali ipak, mi smo svjedoci da je prigovor savjesti još uvijek aktuelan u civilnom društvu, ne samo kada je riječ o vojnom roku.

Da li su pandemija i manipulacija političkom depresijom, letargijom, kao izazovima pandemije, ugrozili poziciju civilnog društva?

Ne mogu to da kažem. Militarizacije je bilo, ultra-desničarskih, ksenofobnih, rasističkih djelovanja takođe. Ne samo režima, već i parabezbjednosnih formacija. Potom i ratno-profiterske ekonomije, uzurpiranja životne sredine i terora nad prirodnim resursima, sve tokom pandemije. Ipak, civilno društvo je bilo vidljivo i u blokadi saobraćajnica i iskazivanju masovnosti u protestu protiv tih poteza režima. U protestu protiv Rio Tinta, protestu protiv terora nad životnom sredinom i protiv seksualnog terora i predatorstva. Mislim da je ključ u uvažavanju različitih borbi ovog korpusa: antimilitarističkog, mirovnog, feminističkog. Pa to su onda, sasvim sigurno i prvenstveno, i borbe protiv seksualnog terora i prikrivanja nasilja u institucijama. Autonomni ženski centar je upozoravao na to pitanje institucionalne ćutnje, pa i činjenice da još uvijek institucionalno nisu priznati ratni zločini, masovni ratni zločini silovanja: u Foči, Sarajevu, Đakovici…

Mi ne možemo da se pravimo slijepi i da ne povezujemo s tim vrstama nasilja nastavak jednog narcisoidnog, nasilnog, seksualnog predatorstva u institucijama. Poznat nam je slučaj Mike Aleksića i nije valjda da nismo znali šta se dešava na Fakultetu dramskih umetnosti i da nismo znali da je njegov uradak snimanje svadbe Cece i Arkana…Ako to ne znamo ili odbijamo da povezujemo same vrste nasilja kad je u pitanju seksualno predatorstvo, onda se u pitanje dovodi autonomija naših zahtjeva. Potom i priznavanje borbi mirovnog, feminističkog, antimilitarističkog, antiratnog pokreta. To važi dok god se ne povežu svi  slučajevi nasilja sa svim  vrstama nasilja. Mi ne možemo govoriti o neuvažavanju zajedničkih borbi na taj način da se to neuvažavanje shvati kao ukrštanje i nepriznavanje tih borbi. Danas u tom smislu govorimo i o transgender pokretu i zahtjevima te populacije.