I nemaju nikakav problem s tim. Iako je on dijametralno suprotan onom prethodnom. Ista zajednica je ranije bila spremna da bude uvređena ukoliko dovedete u pitanje njen identitet, da ide u rat i ubija druge zbog toga, a sada ga sama negira i osporava i čak mrzi. I niko nema problem s tim.
Србија je divna, šteta što ne postoji. Србија je jeziva, dobro je što ne postoji. Ove tajanstvene misli jedno vreme su se u vidu nalepnica mogli pročitati po Beogradu. Bilo ih je na stepenicama Filološkog fakulteta, na pločniku jednog od gradskih bulevara, na stubovima ulične rasvete, … Ko je autor ovih subvrzivnih slogana u zemlji koja se guši u sopstvenom narcizmu? Rešenje zagonetke znaju oni koji su uspeli da dođu do knjiga Neznanom junaku i Uvod u astronomiju. Sreten Ugričić, pisac pomenutih naslova, istupio je na literarnu scenu polovinom osamdesetih godina 20. veka i do dan-danas njegov književni rad ostao je manje-više u mrtvom uglu esnafske zajednice, tradicionalno autistične prema svemu što je novo, neistraženo, hrabro, suprotstavljeno dominantnom modelu. Izuzetak nije napravljen ni sa njegovim novim romanom-antiutopijom Neznanom junaku, koji spada među nekoliko izuzetnih naslova objavljenih tokom 2010. godine na srpskom jeziku.
Sreten Ugričić je, takođe, upravnik Narodne biblioteke, jedne od najznačajnijih kulturnih instiucija u Srbiji. Rekonstrukcija Narodne biblioteke započela je oktobra 2007. i, uz mnogo teškoća, završena je nakon više od tri godine. Kada smo početkom petog meseca vodili ovaj razgovor sa Sretenom Ugričićem radovi u instituciji koju vodi bili su u završnoj fazi. U međuvremenu je NB završetkom rekonstrukcije dobila 6 000 kvadratnih metara i 50 odsto više čitalačkih mesta, neograničen pristup internetu i milionskim digitalnim bibliotečkim kolekcijama, a građanke i građani će najverovatnije od jeseni moći da koriste pogodnosti ove kulturne institucije.
Istovremeno, Ugričić je i član nekoliko značajnih tela koja se bave umrežavanjem i objedinjavanjem evropskog i svetskog kulturnog blaga. Pored toga što je u Upravnom odboru Evropske biblioteke i kopredsednik Selekcione komisije Svetske digitalne biblioteke, ovaj pisac i filozof imenovan je u aprilu za člana Etičke radne grupe “Europeane” – projekta koji se bavi digitalizacijom kulturne baštine Evrope. Značaj ovih projekata za redefinisanje balkanskog i uopšte evropskog identiteta, uloga umetnika i filozofa u današnjem društvu, kosovski mit i praznina Gazimestana, telepatija kao sredstvo borbe protiv sistema kontrole uverenja – neke su od tema o kojima je Sreten Ugričić govorio za e-Novine.
* Koliko je “Europeana” bitna za čitaoce u Srbiji?
“Europeana” je sada postala toliko veliki i kompleksan resurs da imanentno iskazuje potrebu i za savetodavnim telom tipa Etičke komisije. Tako sam pozvan da sa desetak kolega iz raznih zemalja i različitih domena ekspertize definišemo mandat, merila i polazne principe koji će pomoći u rešavanju potencijalno konfliktnih ili kontroverznih situacija, odnosa, primera. Na primer, u slučajevima kad se sukobljavaju prava autora i prava korisnika, ili u slučajevima spornih atribucija za pojedina dela dostupna u “Europeani”, ili u slučavima primene protivrečnih kriterijuma selekcije građe, uključujući i garancije ravnopravnosti, odbrane od eventualne indirektne ili direktne cenzure itd.
Do ovog angažmana nije došlo slučajno. Već od ranije sam član Upravnog odbora Evropske biblioteke (TEL) i kopredsednik Selekcione komisije Svetske digitalne biblioteke. Svetska digitalna biblioteka je digitalna riznica pisane kulturne baštine sveta, i to najekskluzivnije, najvrednije građe u digitalnoj formi – one koja je od univerzalnog značaja za čovečanstvo; dakle, onoga ranga kojeg tretira i štiti UNESCO. Narodna biblioteka Srbije je među prvim partnerima u tom projektu. Osnivači i inicijatori su Library of Congress i UNESCO, a mi smo peta institucija iz celog sveta koja se na poziv priključila. U ovom trenutku je već 250 institucija iz 50 zemalja uključeno sa građom iz njihovih zbirki. Za mene je velika čast da budem predsednik Selekcione komisije, čiji je posao definisanje kriterijuma kao i sam odabir onoga što će ući u tu najekskluzivniju zbirku opštečovečanske baštine. Taj sajt je izvanredan u tehnološkom smislu: za sada funkcioniše na sedam jezika i omogućava, između ostalog, pretraživanje u tajmlajnu koji zahvata preko 9000 godina ljudske istorije. Važno je reći da se na sajtu ne nalaze samo knjige koje se mogu čitati onlajn, već se mogu naći i časopisi, fotografije, mape, filmovi, rukopisne zaostavštine – najvrednija moguća građa sa svih meridijana i iz svih epoha.
Što se naše građe tiče, za sada tamo imamo tri dokumenta: sve brojeve avangardnog časopisa Zenit, Miroslavljevo jevanđelje i jednu Cvijićevu kartu – demografski snimak Balkana neposredno pre Prvog svetskog rata. Radimo dalje na nominaciji sledećih dokumenata iz naše zaostavštine. Nažalost, ovaj rad Narodne biblioteke je mnogo cenjeniji napolju nego na domaćoj sceni, stručnoj, kulturnoj i opštoj. Ne znam mnogo primera da je neki naš stručnjak stekao takvu prepoznatljivost i reference, da ga pozivaju u najvažnije svetske i evropske projekte.
Spomenuo sam i Evropsku biblioteku. Šta je to? Pre svega, to je objedinjeni elektronski katalog svih nacionalnih biblioteka Evrope. To znači da je uspostavljen virtualni katalog u kome sada ima preko 40 miliona bibliografskih zapisa iz svih nacionalnih biblioteka Evrope. Tu ne mislim samo na EU, već na celu Evropu prema članstvu u Savetu Evrope, uključujući čak i zemlje poput Turske, Rusije, Azerbejdžana, Ukrajine. Sve nacionalne biblioteke su ujedinile svoje elektronske kataloge i on funkcioniše kao jedan. To znači da ako ukucate pretragu neke knjige, dobićete rezultat u kojim sve nacionalnim bibliotekama Evrope možete pronaći traženu publikaciju. A u katalozima nacionalnih biblioteka evidentirano je sve što je u nekoj zemlji ikad objavljeno. Prema toga, Evropska biblioteka nudi u formi jedinstvene baze podataka evidicenciju svega što je ikad u Evropi napisano i objavljeno. Mislim da je to vrhunski civilizacijski rezultat jedne panevropske inicijative. To su za sada uspeli samo bibliotekari, nema tome parnjaka među muzejima, arhivima, galerijama, konotekama pozorištima… Mi u Upravnom odboru TEL-a nastavljamo dalje da razvijamo taj projekat koji je uostalom bio majka-projekat za ”Europeanu”. ”Europeana” je postao široj javnosti mnogo poznatiji projekat. On je toliko poznat da je u trenutku kad je bio lansiran sajt pao jer nije mogao da primi broj posetilaca, što mu je kasnije bila dodatna reklama. ”Europeana” je digitalni trezor ukupne kulturne baštine Evrope. Ako u TEL-u imamo bibliografsku evidenciju svega što je objavljeno, u “Europeni” ćemo jednog dana imati same te artefakte u punom sadržaju, od korica do korica, u MP3 ili nekom drugom punom audio formatu, u 3D konfigraciji i sl. To znači da je ambicija “Europeane” virtuelno objedinjena građa svih vrsta kulturne baštine Evrope: bibliotečka građa, arhive, građa muzeja, galerija, građa kinoteka i audio-vizuelnih arhiva.
* Znači li to da ”Europeana” uključuje i ono o čemu smo prethodno pričali?
Tako je, zato što je katalog TEL-a metadata osnova za svu građu unutar ”Europeane”. Digitalne kolekcije ne mogu da budu dostupne same za sebe. One moraju biti usidrene u bibliografske meta-baze da bi sve to funkcionisalo kao operativan i strukturisan users friendly sistem. Najdalje u tome su otišle biblioteke i biliotekari i zato je inicijativa za ”Europeanu” potekla iz TEL-a i iz nečega što se zove Konferencija direktora evropskih nacionalnih biblioteka (CENL). Mogu da najavim da ću uskoro postati i član Upravnog odbora CENL-a, a to je važno jer je to centralno stručno i institucionalno telo odakle sve strateške evropske inicijative kreću. Tu se donose sve dalekosežne odluke za projekte o kojima sam sad pričao, kao i za buduće koje imamo u planu. To znači da je Srbija i naša biblioteka na vrhu onoga što se događa i utiče direktno na pravac razvoja i način razmišljanja koji se tiče cele evropske, pa i svetske kulturne sfere. Uz svu skromnost, nije mi poznato da bilo ko drugi iz Srbije iz domena kulture ima takvu poziciju.
* To je malo paradoksalno. S jedne strane, NBS i vi u evropskim telima donosite neke odluke koje su važne za evropsku i svetsku kulturnu baštinu, a ovde u Srbiji deluje kao da je Narodna biblioteka skrajnuta?
Morate biti precizniji. Ona iz nekog aspekta jeste skrajnuta, a iz drugog je čak suviše isturena, naročito u poređenju sa njenim statusom pre 2000. godine. Ona je sada zaista lider I javno prepoznatljiva, dok je u tom prethodnom periodu bila marginalizovana i zapuštena. To je bila jedna relativno redudantna institucija koja je pre svega služila studentima da spremaju ispit. Danas, pak, mi dnevno imamo na sajtu posetu od preko 20 hiljada pristupa. Nijedna domaća institucija kulture – vladina ili nevladina – nema ni blizu takav korisnički rezultat. Kao što takav rezultat nema niti jedna institucija u regionu – tu ne mislim samo na države bivše SFRJ, već na širi region, centralnu i istočnu Evropu. To su između ostalog reference zbog kojih smo prisutni u pomenutim evropskim i svetskim organizacijama.
* Često se u javnosti može čuti da Narodna biblioteka ne radi?
Jedino što ne radi je glavna čitaonica kao jedna od naših usluga. Sve drugo, što čini primarne programe izgradnje jedinstvenog nacionlanog bibliotečko-informacionog sistema, prikupljanja i evidentiranja ukupne srpske produkcije, izrada bibliografija, cip zapisa i međunardnih standardnih brojeva za sve vrste publikacija, konzervacija, zaštita, digitalizacija itd. – radi bez ikakvog prekida i na visokom profesionalnom nivou. Osnovna misija i funcija bilo koje nacionalne biblioteke nije da bude jedna velika soba za spremanje studentskih ispita, nego da bude institucija koja prikuplja ukupnu kulturnu baštinu jednog naroda, jednog jezika, da je evidentira, klasifikuje, čuva i predaje budućim generacijama za večnost. Mi to radimo sada kvalitetnije i preciznije nego ikada u svojoj istoriji. Kada sam došao, centralni elektronski katalog Srbije nije postojao, a sada ima dva miliona i 300 hiljada bibliografskih zapisa. Dalje, mi smo nedavno potpuno renovirali našu konzervatorsku laboratoriju i ona je sada najsavremenija laboratorija tog tipa u regionu. Tu se kontinuirano rade restauracije i konzervacije rukopisa, mapa, fotografija, grafika – intervencije na građi iz same NBS, kao I usluge za druge institucije, što je takođe jedan od naših redovnih poslova. Dakle, kad kažemo ”biblioteka ne radi”, to bi značilo da se ništa od toga ne radi. Jedino ne radi čitaonica, a to je tako zato što smo hteli da uslugu u čitaonici dovedemo na nivo ovih stručnih usluga i poslova koje radimo. Nismo bili zadovoljni, jer je biblioteka kao objekat bila u problematičnom stanju zbog višedecenijskog nemara u održavanju . U nju nije ulagano ništa preko 30 godina od otvaranja. Zgradu je vreme pregazilo, naročito u periodu Miloševićeve ere. Biblioteka kao institucija je bila izolovana i samoizolovana, kao i cela zemlja u tom periodu. Mi smo ovde zatekli zgradu koja nema projekat izvedenog stanja.
Dakle, biblioteka radi. Nešto što ima 20 hiljada poseta dnevno ne može da ne radi. Prema našoj proceni, nakon što otvorimo čitaonicu, imaćemo oko 1.000 poseta dnevno. To će takođe biti poseta koju nijedna druga institucija kulture neće imati. Neće nam biti lako da toliko ljudi opslužujemo bez ikakvih problema, ali ja i moj tim jedva čekamo da to počne.
* Znači li to da će celokupna delatnost NB doći do izražaja tek kada i čitaonica započne sa radom?
Tako je. Mi ćemo tog trenutka izaći i reći ovo što ja sada vama kažem. Reći ćemo: Sada otvaramo čitaonicu i sada vi koji dođete možete u našoj multimedijalnoj čitaonici da na najsavremenijim uređajima pretražujete digitalne kolekcije NBS-a koje su u međuvremenu narasle na preko milion dokumenata. Moći ćete da pretražujete katalošku bazu koja ima preko dva miliona zapisa. Moći ćete da pristupate KoBSON-u, elektronskom servisu koji vam omogućava besplatan pristup međunarodnim akademskim časopisima i bazama podataka na stranim jezicima, ukupno preko 35000 naslova periodike i 50000 naslova elektronskih knjiga. Takva kolekcija elektronskih izvora ravna je onima u bibliotekama Oksbridža, Jejla, Hajlerberga, Sorbone, Harvarda, MIT-a…
* Na koji način panevropsko očuvanje kulturne baštine i digitalno umrežavanje doprinosi redefinisanju poimanja evropskog kulturnog identiteta?
To je političko i kulturno pitanje. Evropa je sada, nažalost, ponovo u fazi dezintegracije. Zbog posledica ekonomske krize i posledica političkih trendova gde vidite da su u većini evropskih zemalja na vlasti desničarske partije koje se baziraju na populizmu i nacionalizmu, a to su sve ideologije koje insistiraju na kulturnim razlikama na jedan retrogradan i konzervativan način. To znači da ideja i projekat panevropskog identiteta – jedinstvenog javnog, kulturnog, medijskog i političkog evropskog prostora – više nije toliko aktuelan. Nema dovoljno projekata koji imaju tu panevropsku dimenziju. Ni u sferi informisanja, ni u sferi kulture niti u drugim sferama. Naprotiv, aktuelni su drugi, dezintegracioni procesi. Ne kažem da se to neće za 5 – 10 godina promeniti. Zbog toga su važni projekti poput ”Europeane” ili TEL-a, koji imaju jasnu panevropsku dimenziju. Oni, međutim, nisu dovoljni. Prioritet i dalje nose projekti koji imaju nacionalnu orijentaciju i fokus. Meni lično ovi projekti obuhvatne evropske orijentacije i dometa i dalje nedostaju u meri koja bi odgovarala potrebi komstituisanja realnog jedinstvenog kulturnog, simboličkog. javnog, informacionog i političkog evropskog prostora, mreže, scene, diskursa, zovimo to kako hoćemo.
Tu postoji dublji problem. Evropa još uvek nije funkcionalna politička zajednica. Ona je u političkom i svakom drugom smislu nedovršeni projekat. Ona je mnogo više ideja, vizija, metanaracija i po tome je za mene vrlo slična Jugoslaviji. Ali, baš zato što je takva, mislim da je važna. Takve vrednosti su, po mom mišljenju, one vrednosti koje su ključne i koje treba da budu presudne – baš zato što izgledaju kao nemoguće. Bez takvih vrednosti nema vizije niti integracije, nema komunikacije, nema potencije, nema kreacije, nema emencipacije. U krajnjoj instanci – bez takvih vrednosti nema razumevanja ni mira.
Ako dozvolite jedan filozofski komentar: osnovni problem je ideologija identiteta. Svi se kunu u identitet. Do sada je zvanična ideologija Evrope bila multikulturalnost, a kriza je toliko očigledna da su čak i najviđeniji političari počeli da proglašavaju propalom tu ideologiju i kulturnu politiku. Eksplicitno, Merkel, Kamerun, Sarkozi, Berluskoni, Parlament u Švedskoj, u Danskoj, U Holandiji, sada i Mađari kao predsedavajući EU sa njihovim novim pritajeno eksluzivističkim, skoro fašističkim Ustavom. Sve to u ime identiteta. Sopstvenog identiteta, tradicije, ugroženosti zbog emigranata, ekonomske krize i svih drugih navodnih obrazloženja proglašavaju evropsku ideju neuspešnom. I ona de fakto jeste neuspešna, jer je ta ideja onako kako se primenjivala u stvari bila prikrivena ideja dezintegracije. Ako vi kažete da je multikulturalnost ono što u stvari treba da čuva naše razlike, onda je to u potpunosti ideološka priča. Predložio bih nešto drugačije: naravno da su važne razlike, ali ne kao osnova za identitet, jer se u identitetu, po definiciji, razlike gube. To je kontradikcija. Razlika, dakle, mora da se filozofski utemelji ne u pojmu identiteta nego u pojmu sličnosti. Ako na taj način utemeljite razliku, onda imate osnovu za komunikaciju, integraciju i približavanje. Onda ćete, prepoznavajući sličnosti, naći osnovu za bliskost, razumevanje, interakciju, dijalog. Ako insistirate na razlikama da bi bili drugačiji i nesvodivi, jednaki samo samima sebi, onda ćete u krajnjoj instanci imati potpuno razdvajanje i prekid komunikacije. Jesam za očuvanje razlika, ali njih je moguće očuvati samo preko pojma sličnosti, a ne preko pojma identiteta. Samo različito može biti slično.
* U jednom eseju govorite o važnosti da balkanska društva zamene kulture identiteta kulturom odgovornosti, kako bi izgradila postbalkansko društvo. Koliko je to iz ove perspektive izgledno?
Balkan je metafora ili metonimija cele Evrope. Sa ovim primerima koje sam naveo, Evropa se ponaša potpuno ”balkanski”. Ono što sam pisao u Uvodu u astronomiju pre sedam-osam godina o Balkanu, sada važi za celu Evropu. Moja teza je da je odgovornost jedini identitet koji bih bio spreman da prihvatim kao stvaran i funkcionalan. Svaki identitet iza kog ne stoji odgovornost je za mene simptom da je to mistifikacija i instrumentalizacija identiteta.
Savest Srbije je na privremenom radu u inostranstvu, kao i njena mladost
* Da li je taj identitet prazan?
Nije on prazan na način da je čista prevara, laž, već u funkcionalnom smislu. Svaki identitet je funkcija sistema. Primer: da ste u našoj zemlji pre 20 godina napravili anketu u populaciji sa pitanjem ”Jeste li vernik ili ateista?”, dobili biste rezultat da 90 odsto ljudi pripada ateistima. Samo 20 godina kasnije, ista ta populacija će u 90 procenata reći da su religiozni. Sve priče o identitetu se zasnivaju na jeziku, veri i sličnim kulturnim kodovima koji nelegitimno prekoračuju granicu javnog i privatnog, fiktivnog i naturalnog, individualnog kolektivnog, racionalnog i iracionalnog itd. Tako se najefikasnije i najneprimetnije manipuliše i upravlja svešću mase. Imali smo jedan sistem koji je zahtevao jednu vrstu da bi funkcionisao, a sada novi sistem zahteva potpuno novu vrstu identiteta. I gle – isti ti ljudi automatski se svičuju na taj novi identitet. I nemaju nikakav problem s tim. Iako je on dijametralno suprotan onom prethodnom. Ista zajednica je ranije bila spremna da bude uvređena ukoliko dovedete u pitanje njen identitet, da ide u rat i ubija druge zbog toga, a sada ga sama negira i osporava i čak mrzi. I niko nema problem s tim.
* To onda nije nikakav identitet u pravom smislu.
Naravno da nije. Zato kažem da je identitet funkcija sistema. Da bi se sistem reprodukovao i održavao, zahteva identitet određenog tipa i stalno ga produkuje. Na nesvesnom nivou, oni koji su podanici sistema, koji ga nekritički prihvataju, ubeđeni su da je on zapravo oduvek tu i da je jedino njima dat i zauvek prisutan. Kada se iz nekog razloga sistem promeni, njihov identitet se automatski potpuno menja i oni su spremni i za taj suprotni identitet da ginu i ubijaju.
* Dok se u slučaju Evrope identitet sam od sebe definiše odgovornošću, kod Balkana se prvo gradi identitet, a odgovornost se dovodi u pitanje?
Odnosno, odgovornost je ono što se žrtvuje prioritetu identiteta. Situacija više nije crno-bela kao nekada. Postoje dva tipa kultura, odnosno zajednica: jedan je kultura kontrole uverenja. Mi živimo i živeli smo i pre u takvoj zajednici. Drugi tip su kulture i zajednice kontrole posledice uverenja. Samo jedna reč je različita, ali je smisao civilizacijski potupno drugačiji. To su nesvodive stvari. Vi možete da živite u sistemu koji vodi računa pre svega o posledicama uverenja na vas i na čitavu zajednicu. To su srećna i prosperitna društva. A, postoje društva u kojima umesto kontrole posledica imate kontrolu samih uverenja bez obzira na posledice. Odnosno, baš zbog posledica.
* Negde ste napisali: ”Ne vodimo računa o posledicama – nemamo istoriju.”
Na kraju se svodi na to. Istoriju čine posledice naših uverenja. Ljudi u nešto veruju – kao pojedinci i kao kolektivi svih vrsta – a onda iz uverenja donose neke odluke i postupaju na određeni način. Te odluke proizvode određene posledice. Po njih, njihovu zajednicu, okolinu… Istorija nije ništa drugo nego akumulacija svih tih posledica. U našem slučaju, posledice uverenja dominantih u poslednjih dvadeset godina su katastrofalne. I šta – ništa, kao da je sve u redu… Postoje pojedinci ili grupe koji koriguju svoja uverenja u odnosu na posledice i oni koji bez obzira na posledice istrajavaju na svojim uverenjima. Moguće su bilo koje varijante. Iz toga slede različite vrste akumulacija tih posledica i to u stvari čini istoriju. Moguće je da se to događa beskrajno dugo, bez samosvesti.
* Kako je moguće da jedan narod neprestano pravi iste greške kroz istoriju?
Moguće je, kao što je moguće da niz takvih posledica proizvede samorefleksiju i eventualno korigovanje uverenja, da bi se izbegle neke posledice koje su se doživele kao štetne. Ovde je važno napraviti paralelu između istorije i kulture, odnosno umetnosti. Ako istoriju čine posledice uverenja, umetnost i kultura se bave pretpostavkama uverenja. Umetnost je neka vrsta samorefleksije i ima specifičnu težinu utoliko što ne čeka sve posledice pa onda samoosvešćuje već je sposobna da čak u hodu događaja reflektuje pretpostavke. Zato svaka umetnost u stvari ima direktnu ideološku i političku dimenziju. U onoj meri u kojoj je spremna da na najsuštinskiji i najdalekosežniji način preispituje posledice uverenja pojedinaca ili grupa kulturnog sistema, ta umetnost je relevantna ili nije. Tu je ta srodnost, odnosno bipolarnost celog odnosa između istorije i politike na jednoj strani, i kulture i umetnosti na drugoj. To su dve strane istog novčića. Zato je, po mom mišljenju, nemoguće biti apolitičan umetnik. Naročito u društvima kao što je naše koje je akumuliralo toliko loših posledica kroz svoju skoriju istoriju.
* Sa tom konstatacijom da ne postoji apolitični umetnik se ne bi složio jedan broj naših savremenih umetnika koji teže eskapizmu?
Tako je, mnogo njih teži eskapizmu i mitu o takozvanoj estetskoj autonomiji. To je za mene naivnost ukoliko iskreno u to veruju, a ako ne veruju a ipak govore, onda to rade iz vrlo direktnih ideoloških razloga i interesa. To je nemoguće i daću vam par poređenja: u političkoj borbi i ljubavnom životu. Vi možete reći da vam se politika gadi, ali ukoliko ne glasate na izborima, ukoliko ostanete neutralni, vi zapravo, hteli ili ne, nekoj političkoj opciji doprinosite, a nekoj odmažete. Zato što će u krajnjem zbiru rezultata, ta vaša neutralna pozicija nekome ići u prilog, a nekome ne. Ne može biti neutralne pozicije. To kome će na kraju, u toj krajnjoj konstelaciji, ići u prilog vaša neutralna pozicija, možda baš vama najmanje odgovara. Igra je takva, da je ne možete izbeći.
Drugi primer: probajte da u ljubavnom trouglu budete hladan i neutralan. Naravno da će to imati najdirektnije emotivne posledice na druga dva partnera u celoj priči. Vi ne možete izbeći uključenost. Ako se pravite da ste neutralni, vi ste time par excellence zauzeli poziciju, političku ili emotivnu. Takva je i umetnost. Ako se pravite da ste neutralni, vi u stvari eksplicitno zauzimate određenu poziciju. Takva pozicija je najčešće pozicija zaštite i indirektne odbrane i služenja vladajućem poretku. Praveći se da ne učestvujete, vi ga u stvari štitite jer ga ne dovodite u pitanje. Takve ideološke pozicije se uvek jako sviđaju vladajućim režimima zato što im politički i javno idu u prilog. To je jedna vrlo trivijalna i naivna iluzija koja se brzo i lako može raskrinkrati.
Živimo u mašini vulgarnog nacional-kapitalizma
* Gde biste vi u tom kontekstu svrstali vaše pisanje?
Moje pisanje ima više faza. Kada sam počeo da pišem, pripadao sam tzv. mladoj srpskoj prozi 80-tih godina. To je bila proza tipičnog postmodernog poetičkog prosedea, koja je, gledano spolja, izgledala potpuno autistično jer se iscrpljivala u beskrajnim intertekstualnim eksperimentima i igrama. Međutim, kada pogledate vreme i kontekst u kome se to događalo, najistinitija umetnost toga vremena bila je ona umetnost koja je svedočila o tome da je poredak nestao i da ga nema. Ono što je bespredmetno bilo u umetnosti i književnosti toga vremena u stvari je na najistinitiji način predstavljalo stvarnost i duh vremena. Zato što onoga o čemu se govorilo više nije bilo, a nešto novo nije došlo. U pojmu i u istorijsko-ideološkom smislu, stvarnost je nestala smrću Tita i početkom truljenja i raspada toga društva i ideologije koja je do tada postojala. A nova realnost još uvek nije stigla. Dobili je smo je tek sa tzv. Osmom sednicom i ustoličenjem Miloševića. Dakle, između te dve stvarnosti imali smo ništa, ispraznost bez konkretnog poretka, bez realne hijerarhije, prilično bezoblični interregnum. Najistinitiji mogući umetnički izraz toga interregnuma je bila neka vrsta bespredmetnosti.
To je bilo tada. Sada je kontekst potpuno drugačiji. Imamo na delu jednu vrlo stvarnu materijalizovanu i kulturnu i ideološku mašinu koja je nastala u vreme Miloševićevog režima i do dana današnjeg nije raskrinkana i rasformirana. Mašina vulgarnog nacional-kapitalizma. Ta mašina melje pod objedinjenim simboličkim trajdmarkom srpstva. Posle diktatora ideologija nekritičkog samosažaljivog srpstva nije transformisana ni zamenjena nečim drugim. U svom pisanju ja to ne mogu da smetnem s uma. Odnosno, ne mogu da budem slep na nešto što na tako brutalan način određuje naše sudbine, naše vrednosti, način života. To je i dalje najdirektnije delatno. U taj mehanizam ulančani su i obrazovni sistem i akademija nauka i srpska književna zadruga i navijačka plemena na stadionima i horde huligana koje napadaju gej paradu i anti-ekumenski fundamentalisti i njihovi pastiri i korumpirani privrednici i školski programi i nastavnici istorije i književnosti i tv programi i najtiražnije novine i časopisi i političke partije i tajne službe koje kriju ratne zločince i sprečavaju otvaranje dosijea i ratni i poratni profiteri i tajkuni i monopolisti i ministarstvo inostranih poslova i pevaljke turbofolka i kriminalci i mafijaši… svi oni dižu tri prsta i imaju istetovirane grbove, krstove, ocila i dvoglave orlove i svi oni slinave nad zastavom, kako je to nedavno slikovito primetio Raša Teodosijević… Oni koji vide da ta sveprožimajuća mašina proizvodi katastrofalne posledice ne mogu s time da se pomire. Kao što većina, nažalost, može da se pomiri s tim i još da uživa u tome. I da se dobrovoljno pokorava tome i da doprinosi tome. Mislim da je to pogubno i na najdirektniji način pokušavam da to pokažem u svom radu i javnom angažmanu. Na primer, u poslednjem romanu Nezananom junaku u kome sam doveo u pitanje ključna opšta mesta te ideološke matrice.
* Koja su to ključna mesta?
To svi znamo. Ideologija srpskog nacionalizma savršeno uokviruje i opravdava sav primitivizam i provincijalizam i neemacipovanost. A opšta mesta i tabui su svima znani i puna su usta i nadute su grudi pri neprekidnom opetovanju: Kosovo, naše junaštvo i nepogrešivost i nepobedivost, naša Crkva i religija, odnos prema tzv. bratskoj velikoj i sestrinskoj Rusiji, odnos prema državi i njenom aparatu, naš odnos prema ćirilici i latinici, prezir prema komunizmu i antifašizmu, i tako dalje. Sve to mistifikovano i instrumentalizovano u cilju ideološke reprodukcije stanja dobrovoljnog podaništva. To su neka tabuizirana mesta ideološke i vrednosne matrice koja je je instalirana u vreme Miloševića, a nisu deinstalirana i dekonstruisana do dan-danas. Ta matrica je na delu u programima većine političkih partija, u institucijama, medijima, u obrazovnom sistemu po vertikali, u propovedima sveštenika, u parolama koje se izvikuju na stadionima, u tetovažama koje kriminalci ponosno ispisuju na mišicama i plećima, u književnim delima koja dobijaju nagrade, itd.
Na nivou književnosti, o tome sam pisao povodom našeg nastupa u Lajpcigu, postoje tri vrste aktuelne srpske literature: jedna je ta koja je i dalje potpuno u službi te matrice kao što je bila u vreme Miloševića; druga grupa se pravi kao da je sve u redu i koja kao nije direktno u službi te ideologije, ali tim tzv. neutralnim stavom indirektno podržava takvu ideološku matricu, jer je uopšte ne dovodi u pitanje; na kraju, imate treću grupu koja je nažalost najmalobrojnija – to je književnost koja se direktno bavi problemom, uviđa i ne zaustavlja se na tome da samo opisuje ono što vidi oko sebe, nego uviđa u čemu je problem i pokušava da se bavi samim uzrocima. To je najmalobrojnija, ali po mom mišljenju najrelevantnija grupa pisaca.
* Da li bi hapšenje Mladića moglo da bude polazna osnova za redefinisanje kod nas još uvek dominantne ideje o Srbiji kao žrtvi?
Ovde se stalno igra bestidna igra konverzije pobednika u žrtvu, žrtve u pobednika. I tako svaki čas, u zavisnosti od potrebe dnevne politike. U stvari, ovde je reč o odsustvu kajanja. Kad kažem ovde, mislim na Srbiju. Kako je moguće da nismo oprhvani kajanjem, kako je moguće da nas nije sramota? Trebalo bi da osećamo kako nikada sebi nećemo oprostiti i da onda molimo žrtve kojima smo naneli toliko zla da nam oproste. Ali umesto toga, mi krijemo najodgovornije za te zločine. Umesto toga, mi se pravimo kao da je sve u redu. Da li zato što i dalje verujemo da zločini nisu zločini, da je opravdana, na primer, troipogodišnja opsada Sarajeva, i da su opravdana, na primer masovna ubistava zarobljenika na genocidnoj osnovi?
Šta je to tako moćno da tako lako nepojamni zločin opravdava i u našim očima pretvara u herojstvo? Ovde je reč o srpstvu. Reč je o ideologiji srpskog nacionalizma. Srpstvo je ta čarobna reč koja svaki postupak i svaku odluku i svaku misao i svaku generalsku naredbu opravdava i odlikuje oreolom nužnosti, neminovnosti i bezuslovne nevinosti.
Ovde je reč o odsustvu savesti. Savesti i pravde. A savest i pravednost su funkcije poretka. Ako je poredak tako ustrojen da savest i pravednost u njemu imaju svrhu i služe na dobrobit svih pripadnika zajednice, onda će savest i pravednost biti stvarni i delotvorni, kako na kolektivnom tako i na ličnom nivou. Ako pak u zajednici vlada poredak koji se zasniva na iluziji bezuslovne nevinosti i lažnog obećanja da je briga o posledicama naših uverenja i postupanja suvišna i unapred opravdana samim našim pripadanjem baš toj zajednici, onda niti savest niti pravednost u takvoj zajednici i u takvom poretku nemaju nikakvu funkciju i stoga odumiru i najzad netragom nestaju. Srbija je još uvek, na žalost, društvo i kultura kontrole uverenja, a još uvek ne, nažalost, društvo i kultura kontrole posledica uverenja. U tom smislu ništa se nije promenilo mučnom konverzijom iz neuspešnog socijalizma u neuspešni kapitalizam, iz benignog internacionalizma u maligni nacionalizam, iz slavnog antifašizma u zaslepljeni antikomunizam, iz jednopartijske diktature u višepartijsku diktaturu, iz ateizma u pobožnost, itd. Konverziju je sproveo Slobodan Milošević, a vlast koja je došla posle njega nije u stanju da demontira paklenu mašinu i iluziju kojoj je sve u Srbiji podređeno: ekonomija, vladavina prava, obrazovanje i kultura, kvalitet života, budućnost, integritet…
Ako nismo neposredno u ratu i u borbi sa okupatorom, savest nije i ne može biti nacionalna kategorija i instanca, niti patriotska – bar iz dva razloga: jer je individualna, a ne kolektivna, i jer je nepristrasna. Pošto ovde bezpogovorno vlada primat nacionalnog i patriotskog, savest je tu suvišna, savest tu nema šta da traži. I stoga: savest Srbije je na privremenom radu u inostranstvu. Kao i pamet Srbije, zemlje koja ima najveću stopu odliva mozgova u Evropi. A i Novak Đoković živi u Monte Karlu.
Svojim pisanjem i javnim angažmanom bavim se tim teškim, odlučnim pitanjima za srpski narod i kulturu. Trudim se da razumem i da govorim istinu. Zbog toga ni u jednom domaćem književnom časopisu nije izašao prikaz mog poslednjeg romana i zbog toga te knjige nema ni u najširim listama razmatranja za neku od nagrada, dok istovremeno van Srbije o toj knjizi govore kao jednoj od najznačajnijih u poslednjih dvadeset godina u srpskoj književnosti. Zbog toga me u medijima i kulturnim i javnim krugovima takozvane patriotske orijentacije neumorno optužuju i javno prozivaju da sam izdajnik, samomrzitelj, autošovinista, strani plaćenik, itd. Međutim, za mene je kompliment, znate, kad, na primer, u političkom nedeljniku koji vode desna ruka Slobodana Miloševića i leva ruka Mirjane Marković redovno izlaze čaršavi tekstova čija je jedina namera da me difamiraju, izvređaju i da mi prete. Pa ako takvi ne podnose to što radim i pišem i govorim, to samo znači potvrdu da radim pravu stvar. Istovremeno, zabrinut sam što je baš takav nedeljnik najčitaniji u Srbiji, kao što je najčitaniji dnevni list baš onaj u kome takođe redovno izlaze trivijalne, vulgarne i beslovesne paškvile protiv mene.
Nisu li u istoriji javnog angažmana intelektualaca baš oni najuzorniji – od Sokrata do Noama Čomskog, od Spinoze do Kiša, od Tolstoja do Sorokina i Peljevina, od Saramaga do Bernharda, od Džojsa do Džimija Hendriksa – svi bili etiketirani i optuživani za autošovinizam? Džejms Džojs je tvrdio da Dablin nije grad nego dijagnoza i da je Irska krmača koja proždire svoje prasiće. Vi ste mlađi od mene, ne znam jeste li čuli Hendriksa kako svira američku himnu na Vudstoku, u vreme američkih zločina u vijetnamskom ratu. Virtuozno. To je jedno razarajuće iskustvo, to je demitologizacija i uznesenje istovremeno. To je dekonstrukcija i distorzija, transformacija, beskompromisna, slobodna, samosvesna. Posle koncerta, pozove ga čuveni tv-voditelj Dik Kavet u najgledaniji šou, javljaju se gledaoci i protestvuju, da je takvo sviranje neprimereno, da je to uvredljivo, da je to antiamerički gest, antipatriotski, da je to nesnosna buka i divljaštvo i sramota… A Džimi na to mirno odgovara: „Ne mislim tako, meni je to istinito i lepo.“
* U eseju Srpska antiteza, u jednom kratkom pasusu pominjete Kosovo i skup iz 1989. na Gazimestanu. Taj pasus je, čini se, aktuelan i dan-danas?
Jeste aktuelan. Ali u čitanju i tumačenju ne treba brkati pripovedno lice i autora. Taj tekst se sastoji od mnogo fragmenata i oni su svi pisani različitim stilskim, žanrovskim i poetičkim sredstvima i u različitim licima. Ovaj fragment je u zoni visokog patosa, ogorčenja. To je, dakle, neka fiktivna osoba koja je, kao što se kaže u tekstu, ostala da živi na Kosovu jedina od Srba. U jednom trenutku su svi Srbi došli tamo, samo na jedan dan, a onda su svi otišli. Zašto su svi bili tamo i zašto su otišli – znamo. Kao što znamo i koja je posledica svega toga. I to govori o farsičnosti i lažnosti svih tih zakletvi o Kosovu i našem pripadanju njemu i kosovskom pripadanju nama i našem pripadanju Kosovu. Oni koji su se najviše zaklinjali u Kosovo, najviše su doprineli da ga izgubimo. Ova ocena je, bojim se, tim uverljivija, jer je iz prve ruke. Ja sam, za razliku od mnogih Srba koji se kunu u to Kosovo, devedesetih otišao iz Beograda da živim tamo. Poveo sam suprugu, a drugi su ili odlazili odande ili su mi govorili da sam potpuni ludak što to radim. Jeste li primetili da postoji jedna vrlo jasna zavisna relacija između patetičnosti i krupnih reči tih zakletvi u svetost i srpskost našeg Kosova naspram stvarnog zalaganja i delovanja da to zaista bude tako. Što je manje stvarnih napora i dela kojima bismo se mi zaista potrudili da to ostane naše, to raste ova histeričnost, retorika, deklarativnost, busanje u grudi, dramatika… To je vrlo jasan simptom – što je to krupnije i histeričnije, budite sigurni da iza toga stoji manje zalaganja i prave predanosti. I obrnuto. Što je neko više učinio, manje govori, manje je pred mikrofonima, manje je znan.
Taj fragment, između ostalog, govori i o tome. Narator je taj jedan jedini koji je bio dosledan i koji je ostao tamo i na licu mesta se bori za to, dok su svi drugi zapravo folirali. To je sada dobilo potpuno groteskne razmere, gde vi imate u preambuli Ustava zadatu činjenicu koja je u stvari dezinformacija i koja je autoiluzija.
* Praznina Gazimestana traje i danas?
Neopozivo. A, najkrupnija, formalna potvrda je na najvišem mestu konstitutivnog akta gde se govori upravo suprotno. To je to prazno mesto, ili tamno mesto rascepa između principa objektivnosti i delotvornosti tj. realnosti naspram principa srpstva tj principa pristrasnosti, iluzije, mitomanije, neodgovornosti. Kosovo je još tada, 1989. bilo izgubljeno, a ne ‘99. Da povežem to sa temom odnosa politike i umetnosti. Kaže se za politiku da je umetnost mogućeg. A, sama umetnost bi trebalo da bude domen nemogućeg – to je domen gde vi zamišljate kako bi stvari mogle ili trebalo da izgledaju. Šta se ovde desilo? Ovde je domen mogućeg politika potpuno potrošila i upropastila. Kada je to učinila, prešaltovala se na domen nemogućeg i u njemu suvereno vlada. To vam je primer Kosovo je Srbija. To je domen politike nemogućeg. Zašto je on zgodan za politiku? Zato što vas oslobađa odgovornosti da isporučite bilo kakav rezultat. Vi možete beskrajno pričati i zalagati se za nešto za šta svi unapred znaju da je nemoguće. Nikakvo obećanje ne morate da ispunite i to možete da radite beskrajno. Uvek ćete biti na istom. To će uvek biti i ostati nemoguće.
* Kako onda vratiti politiku u domen mogućeg?
To je ključno pitanje i tu vidim funkciju umetnosti. Umetnost mora da povrati domen nemogućeg sebi i da ono što inače u stvarnosti izgleda nemoguće funkcioniše u umetnosti. To je najveća čarolija umetnosti. Naša umetnost se, nažalost, povukla na ove druge pozicije i izgubila je svoj primarni, autentični domen. Ona ga mora vratiti po svaku cenu. Kad god umetnost bude pokušala da vrati sebi domen nemogućeg, politika će biti brutalna jer će se osetiti napadnutom I braniće svoj monopol – monopol nad kontrolom uverenja – svim raspolživim sredstvima. Kad god primetite ubuduće da politika reaguje brutalno – ili ponekad ignorisanjem, što je najsofisticiraniji način poništavanja – budite sigurni da je to trenutak kada je umetnost pokušala da povrati domen nemogućeg od politike.
* Kako izgleda kada se umetnost bavi mogućim umesto politike?
To je sada u Srbiji iznuđeno. Da ilustruje to nekim primerom. Imate filmove kao što su Šišanje, Život i smrt porno bande, Tilva Roš. To su politički filmovi koji su se svesno ograničili na domen političkog, na domen mogućeg i njime se bave, zato što ne mogu da se bave nemogućim jer je to monopolisano od strane naše politike. Oni su relevantni zato što predstavljaju dokument tog stanja koje je potpuno pervertirano. Ali je, naravno, i iznuđeno. Drugačije se ne može raditi dok se politika ne vrati u svoju sferu, a umetnost u svoju.
* Vi ste već neke fragmente iz zbirke eseja Uvod u astronomiju kao i delove iz nekih ranijih proznih knjiga inkorporirali u roman Nezananom junaku.
Inkorporirao sam i jednu priču iz zbirke Bog jezika i druge priče. To je priča o Ruži. Priča Ruža je napisana tako da ima tri dela od kojih svaki može da stoji samostalno i napisan je u potpuno drugačijem poetičkom ključu. Jedan je on the road priča. Dvoje se sastaju na jednom pustom drumu, na putu prema granici. Drugi deo je jedan san. Treći je bajka. S tim da je san ono što sanja jedan od njih dvoje, muškarac, u trenutku kada oni bivaju ubijeni u snu. Vi čitate šta on sanja u trenutku dok ga gas guši, a treća priča je ono što ona sanja. U romanu sam taj postupak samo nastavio unapred i unazad. Tako što sam unapred napisao sledeći deo u četvrtom poetičkom ključu, koji govori kako dolazi jedna jedinica specijalizoana za čišćenje terena i uklanja ta dva leša. Ta je priča napisana u formi formulara koji pripadnik te jedinice popunjava, gde se vidi koje leševe su zatekli, šta su imali od odeće, imovine… U nastavku vidite da su ti leševi utovareni sa drugim leševima u hladnjaču, a potom saznajete kuda ide ta hladnjača i šta se s njom događa. U sledećem delu, opet u nekom novom ključu, otkrivate kako ti leševi vaskrsavaju, zatim zašto vasksavaju i kako izgledaju ti ljudi, prvenstveno žene, koje vasksavaju u Srbiji 2014-te.
Unazad, pak, vidite šta se prethodno dešavalo sa tom ženom koja je ubijena gasom u pograničnom motelu. Vidi se da je saznala da će ostati nerotkinja i da zbog toga želi da ode iz zemlje. Iz zemlje u kojoj bebe odbijaju da se rađaju. Pre toga saznajete ko je ona sve do do sto godina pre vremena dešavanja glavnog toka radnje, sve do 1914. godine.
Na matrici te priče nastao je roman. Roman je formalno razvijen dodavanjem epizoda koje u skokovima razvijaju priču u oba pravca, a sadržinski je ona razvijena tako što su dodati likovi i teme koje mogu sukcesivno da se šire beskrajno. To je kao kada bi Hičkok uradio nastavak Psiha unapred i unazad. To je film koji u sebi ima dva filma: prvi deo je o njoj, a drugi deo o njemu. Kada ona dođe u taj motel potpuno se menja žanr i glavni lik. Ona koja je do tad bila glavni lik postaje sporedni I biva uklonjena. Jer počeo sledeći film, o normanu bejtsu I njegovoj majci. Zamislite priče koje se dalje nastavljaju. Sledeća priča bi bila u ludnici – on je smešten u ludnicu i priča bi se vrtela oko njega, to jest oko nje, nekih lekara i slično. A unazad, priča bi se vrtela oko one ubijene devojke. Kako živi, s kim se druži, možda ima sestru koja je udata I ipred razvodom, na primer. Pa onda bi se na o nadovezao film o jednom od te dece i njegovim doživljajima. I tako dalje. Taj književni postupak niko ovde nije primetio, nije komentrisao. A radikalna je po sebi kao što je sam tematski sklop radikalan i kritičan.I niko o tome nije pisao ni govorio.
* Iako u vašim knjigama preovlađuje književnost, vi ste i filozof. Koji je vaš stav prema filozofiji?
Pre petnaest godina knjizi Infinitiv izložio sam čitav jedan filozofski sistem. Aksiološka teorija o najvišem dobru, sa derivatnim teorijama o naraciji, istoriografiji, etici, estetici, politici, ironiji, toleranciji itd.. Malo ko se ovde usudio na tako nešto. I sve do sad – tajac. Manje je bitno što sam taj sistem pripisao nekome ko je fiktivna ličnost. Onda su se književni kritičari zbunili i rekli da je to filozofska knjiga, dok su filozofi prebacili loptu na teren književnosti rekavši da je to fiktivni lik, da je to književnost. Niko nije hteo da se bavi suštinom, a to je argumentacija i teze koje su tu izložene. Da sam to uradio pod sopstvenim imenom bila bi to filozofska knjiga. A ovako, kao, ona to nije. Predviđajući šta će se desiti, knjigu sam proglasio za roman i svesrdno branio tu tezu. Bilo je zabavno. Uradio sam tako upravo zato što je jedan od ključnih argumenata, između ostalog, odnos između fikcije i argumentacije. Pošto je problem koji izlažem konstutisanje i važenje vrednosti, neposredno se demonstrira ta dvojnost u prirodi vrednosti – racionalna strana i fikcionalna strana. Kažu mi oni retki upućeni da bi neodložno trebalo da objavim drugo izdanje Infinitiva.
Jedna od stvari na koje sam naročito ponosan su upravo i ti neki tekstovi iz filozofije. Pored Infinitiva, autor sam i teorije opraštanja, do koje mi je posebno stalo. Argumentacija te teorije polazi od tri hipoteze koje su potpuno suprotne od onoga što je uvreženo mišljenje i stav o opraštanju. Uspevam, čini mi se, da dokažem da su te tri suprotne teze u stvari ispravne i da branim utemeljujući etički razlog. Treća teorija koju sam izveo je ona o medi-rejdu. Medi-rejd je umetnički koncept suprotan Dišanovom redi-mejdu. To su primeri eminentno filozofskih argumenata i teza koje su kao takve neprepoznate i prećutane na našoj filozofskoj sceni, kao što je prećutana poetika u mojoj književnosti.
* Kako to objašnjavate?
Za književnost mi je mnogo očiglednije zašto je to tako i zašto će i dalje biti tako. Delimično zato što je važeći nivo kompetencije književno-kritičke scene nizak i uskogrud i ideološki zaslepljen. Što se tiče filozofije, ne bih se usudio da direktnije govorim o uzrocima, jer sam iz tog filozoskog života izašao mnogo ranije i nisam u njega neposredno uključen. Iz njega sam izašao onog trenutka kad sam kao asistent napustio fakultet u Prištini, gde sam pisao magistarski rad. Igrom životnih i nekih drugih okolnosti taj put sam prekinuo i pošao sam nekim drugim koji me je doveo ovde gde sam sada. Dakle, nemam dovoljno neposrednog iskustva i uvida da bih se usudio da govorim bliže o stanju na filozofskoj sceni.
Međutim, ono što sam video tada i što indirektno mogu da vidim u onome što pročitam u novinama i stručnim časopisima, jeste da je, čini mi se, najveći nedostatak autorska dimenzija koja potpuno nedostaje. Naša filozofska scena i filozofija je sterilna u autorskom smislu. Ona je možda korektna u akademskom smislu, ima te podele na različite pravce, ima tu akademsku produkciju, ali to je meni manje bitno. Još kao student sam primetio, kasnije i kao asistent i danas kao čitalac – nema autorskih knjiga i tekstova koji se usuđuju da iznose svoje originalne ideje, argumente, hipoteze i da ih predlažu, da njima provociraju i da proizvode filozofski, intelektualni i javni život, dinamiku, dijalog, preispitivanje. Toga nema, nažalost. Tek poneki izuzetak. A kao što znate, filozofija je utemljenje svega ostalog. Ako smo tu tanki, bićemo tanki i u umetnosti i u nauci i istaživanju i u obrazovanjui u privredi i u upravljanju i planiranju i u demokratiji i pravnom poretku itd. Čak i naveći filozofi u našoj tradiciji poput Petronijevića ili Kneževića, bili su u stvari akademski filozofi, tumači i reproduktivci, a ne autori. Toga intelektualno i teorijski izazovnog, rizičnog, najmanje je u srpskoj filozofiji. Meni je to uvek smetalo. Još kao student čudio sam se kolegama sa studija koji ne pišu i ne čitaju na taj način, a onda sam video da je tako na čitavoj sceni. Jer i čitanje takođe može biti autorsko, produktivno, kritičko, ironično, provokativno. A, ne samo korektno, tačno, školsko, a u stvari repetativno, sterilno, dosadno i neinventivno. To je, eto, čini mi se, ključni problem naše filozofije.
* U svojim tekstovima često upotrebljavate sintagmu simbolički poredak. Više je nego jasno da to dolazi iz postmoderne. Odakle ste crpeli inspiraciju?
Pojam sociosimbolički poredak je Lakanov. Ja ga koristim kao sintagmu koja je opšte prihvaćena koja je postala operativni pojam koji svi iole teorijski i politički pismeni prepoznaju. Za sličnu stvar mogu se koristiti drugi pojmovi, poput Fukoove episteme, ili reči sistem, ili iz popularne kulture reč matriks. Sve je to referenca na isto. Ključno je da imamo jako malo ljudi koji su uopšte svesni da je glavni problem u poretku i postupku, da pre svega time moramo da se bavimo. A kako da se time bavimo, kad niko ne primećuje da to uopšte postoji i deluje. Vlada sve prožimajuća nerefleksivnost našeg društvenog i individualnog života. Ljudi nisu svesni onoga što ih određuje i kao da ni ne žele da znaju. Oni sebe doživljaju kao prirodnu datost, kao što svoj identitet doživljavaju bukvalno, naturalno, instiktivno. Zbog toga im se događa sve ovo. O tome mora da se govori i da se uči – ne samo na fakultetu nego i na nižim obrazovnim nivoima, na pedagoški odgovarajući način, naravno. Potrebno je prepoznavati i izdvajati podsisteme i posmatrati njihove interakcije: kako, na primer, funkcioniše pravni sistem u odnosu na ekonomski i politički ili kulturni. Iz takvog načina gledanja na stvari bi vrlo brzo proizašla samosvest i onda bi lakše prešli iz sveta kulture kontrole uverenja u svet i život gde imamo brigu o posledicama.
Što se tiče konkretnih uticaja na moj rad, oni se mogu pratiti po raznim linijama. Po liniji gde nije moguće razgraničiti književnost od teorije filozofije takvih autora ima kroz čitavu istoriju civilizacije. Heraklit je recimo takav. Njegovi fragmenti su istovremeno i književni i teorijski. Zatim Platon, sve do Ničea i današnjih dana. Po drugoj liniji, tu su filozofi koji su u svom pisanju kristalno čisti u tolikoj meri da se to pisanje po nekim svojim formalnim osobinama graniči sa drugim disciplinama kao što su matematika, geometrija, arhitektura, astronomija. Recimo, kada Spinoza piše Etiku imitirajući Euklida. Ili kad Vitgenštajn piše svoj Traktatatus izvodeći ga potpuno u jeziku simboličke logike, iako je to u stvari fikcionalizacija žanra. Ili kada jedan Fihte pokušava da zasnuje svoju filozofiju radikalizujući do ekstrema neke Kantove pretpostavke, ali ne samo u pojmovnom i kategorijalnom, već i u smislu pisanja i izvođenja. Početak zasnivanja Fihteovog sistema od JA i NE-JA pa nadalje je formalno-metodički vrlo slično sa Vitgenštajnovim zasnivanjem sistema u Traktatusu. Imate te atomizirane polazne osnove iz kojih najelegantnijom i najpreciznijom mogućom logikom i misaonim izvođenjem se razgranava celi sistem. Takve stvari mi se dopadaju. Ne volim razbarušeno pisanje, eklektiku, gde sve i svašta dolazi u obzir. Dopada mi se doslednost, radikalnost, preciznost, elegancija iskaza i izvođenja.
Volim da kažem da se ne bavim ni književnošću ni filozofijom, već pisanjem. To je pojam koji supsumira obe stvari. Ne možete ih razgraničiti međusobno. Meni su najvažniji tekstovi oni u kojima tu misao ili tu sliku ili tu emociju ne možete izreći na drugi način, već samo na taj jedan kako je ona izrečena. To je u stvari definicija literature. Literatura je strogi književni stav, ako promenite jedan zarez on pada. Taj kriterijum za mene mora da važi i u filozofiji I u svakoj drugoj formi pisanja. Daću jedan primer iz književnosti: zarezi su kod Crnjanskog su često lektorski nedopustivi. Ali, uklonite li Crnjanskom zarez, uništićete dobar deo čarolije. Ili kod Vitgenštajna – možete taj stav da iskažete samo na taj način, tom formulacijom i nijednom drugom. Ako pokušate da promenite red reči ili da preformulišete taj iskaz, vama će misao iskliznuti, argument će vam iščileti.
Naše društvo mora najpre sebi priznati moralni poraz
* Šta nam ostaje dok čekamo da pređemo iz sistema kontrole uverenja u sistem kontrole posledica uverenja?
Preostaje nam da se ne mirimo sa ovim i da se borimo za tu stvar. Ne samo da nam preostaje, nego smo prinuđeni. Ako bismo odustali i pustili, bili bismo pre ili kasnije satrti. To je nešto što vidimo da se događa svakodnevno. Onaj ko gleda to i ne čini ništa je samim tim neodgovoran. I prema sebi i prema drugima i prema okolini. Ako vidite da je na delu nešto što je po svojim posledicama strašno i da uništava sve što je produktivno i predate se – vi ste deo toga. Za mene tu nema nikakve dileme. Možete da pobegnete fizički, ali od toga se pobeći ne može, jer se ne može pobeći od sebe. Od sopstvene odgovornosti. Koja nije ništa drugo nego sopstvena sloboda.
Morate da se borite protiv toga, da samom sebi dokažete da je moguće drugačije i da prepoznate oko sebe nekog drugog ko je kao vi. Da onda komunicirate i sarađujete. To je otprilke ono što se poslednjih meseci dođa u Magrebu. U prvom trenutku to će biti samo telepatska veza kao u mom romanu. Telepatska veza uvek postoji između onih koji misle na sličan način i razuemeju se bez mnogo pričanja. Daću još jedan primer kako se obistinjuje ono što sam stavio u blisku budućnost romana: ovo što se događalo prošle godine na univezitetu u Hrvatskoj. Pokreti koji se koordiniraju telepatski, koji se uspostavljaju I šire bez konkretnog lidera, gde je neznani junak u akciji, gde komunikacija funkcioniše naizgled bez ikakvog neposrednog fizičkog kontakta. To je u fikcionalnoj formi kod mene u romanu u formi telepatije, a to se zaista događa pred našim očima u aktuelnim istorijskim okolnostima.
Političari u Hrvatskoj su ludeli što nisu mogli da identifikuju vođu. Nisu mogli da izađu na kraj s time da pobunjeni studenti funkcionišu i komuniciraju na taj, za njih političare, potpuno neizdiferenciran način, nekom vrstom neposredne, apsolutne demokratije. To je potpuno nekompatibilno sa okruženjem i zbog toga su studenti bili nerešiva enigma, sve dok sami nisu poklekli. Jer sistem može samo sebi primerenim sredstvima tj represijom na to da deluje. Da su studenti hteli, mogli su da ostanu zauvek nepobeđeni i da tom istrajnošću i širenjem mreže na kraju pobede sistem. Oni to nisu uspeli zato što su bili mladi, zato što je postojao pritisak roditelja, ekonomskih faktora itd, ali teorijski gledano to je recept koji je očigledno dokazao da može da deluje.
* Čini se da to u Srbiji još uvek nije prepoznato?
Nije, zato što smo mi u mnogo dubljem problemu. Mi smo društvo koje je nedavno doživelo poraze neshvatljivih razmera: ne samo vojni, već i politički, ekonomski, pre svega moralni poraz. Naše društvo mora najpre sebi priznati taj poraz. To je početak svih početaka. Vidimo iz svega što se događa oko nas da to još uvek nije slučaj i da ne postoji ni minimum uslova za nešto takvo. To je dodatni veliki raskorak koji nas deli od onoga što je konstelacija onoga što je bilo u Hrvatskoj ili ovoga što se sada dešava u severnoj Africi i na bliskom istoku. To je jedan toliko težak preduslov koji moramo da ispunimo da bismo došli u njihovu poziciju, pa da onda pokušamo da ostvarimo taj podvig kojem oni sada teže.
No, to ne znači da nije moguće. To je jedino moguće, zato što je alternativa tome kraj. Moralni, ekonomski, generacijski i svaki drugi. Možete da birate: ili ćete prihvatiti kraj i onda živeti u ovome što je rijaliti u svakom smislu ili nećete na to da pristanete nego ćete biti nešto što je nekompatibilno i šireći to, uprkos naizgled utopiji, postepeno stvoriti uslove da se to malo čudo desi. U romanu Neznanom junaku to je predstavljeno drugačije – tamo to projektujem u žene koje imaju sposobnost da vaskrsavaju, u decu koja se kriju po metroima i budžacima, u tragovima ima čak i nade u komuniste i još neke krajnje marginalizovane i ostrakizovane grupacije, ali to su samo simboličke indikacije da nije sve izgubljeno i da se negde na marginama sistema kriju niše u kojima je moguća telepatija.
* Kao što ste prikazali u posledjem romanu, sistem smo, zapravo, mi.
Sistem čine ljudi. Nema ničeg izvan nas, mi to činimo. I samo od nas zavisi. Zato kad neko pita, kao što to uvek neko pita: ”Kad će u Srbiji biti bolje?” odgovor je lak: pa kada zaslužimo da nam bude bolje. Kad se osvrnemo oko sebe i pogledamo se u oči, kad priznamo sebi kako i koliko toga ne razumemo, ne znamo, ne možemo, nemamo volje i kad naspram toga sagledamo za šta smo pak nažalost bili sposobni u poslednjih dve ili više decenija, onda je jasno: mi imamo taman ono što smo zaslužili. Kada svojim mišljenjem, odlučivanjem i delovanjem zaslužimo bolje od ovoga, ono će doći.
* Pominjali ste da to što deluje iz pozadine, sa margine, bez obzira na sve, dobro funkcioniše u odnosu na ono što je dominantni model. Postavlja se pitanje da li to što je na margini uopšte može da bude jednom dominantno ili će funkcionisati tako samo dok je na margini?
To je dijalektika. Vi imate nešto u šta verujete i za šta se zalažete. Ako ništa drugo, to je određeno negativno – neću ovo, mislim da može bolje; to bolje će doći pod određenim uslovima, da vidimo po kojim, i onda prionete da ispunjavate jedan po jedan od tih uslova, uporno, dosledno, beskompromisno. Tokom vremena, prepoznate se međusobno, pokrenete neke stvari i ljude, istrajavate i to se na kraju desi. Bar nešto se desi. Onda imate na delu to u šta vi verujete. Vrlo je moguće da će to proizvesti neku drugu alternativu i da će na margini toga što je postalo dominantno nastati nešto drugo tome suprotno ili drugačije što će težiti da vas ospori i nadvlada i da ono postane dominantno. Pitanje je kakva je ta alternativa i šta ona nudi? Postoji bezbroj alternativa – političkih, estetskih, moralnih, etičkih. Meni nekad kažu: ”Ti si na čelu jedne institucije koja je par excellence sistemska, režimska, deo poretka, a sa druge strane glumiš da si neka alternativa.” To jeste paradoksalno, priznajem. Ali ja ne glumim, u tome je stvar. Ono što činim i za šta se zalažem smatram da je za opšte dobro i za dobro naše kulture, javnosti i društva neophodno – da je patriotskije, ako hoćete – baš zato što ga u većini drugih institucija kulture i obrazovanja, manifestacija i medija, na umetničkoj i intelektualnoj sceni nema dovoljno nego naprotiv, dominira i dalje ono što nas je u poslednjih dvadeset godina i dovelo do opšteg poraza, bede i sramote. Pogledajte samo šta deca uče u školi, šta se i ko se još uvek najviše reklamira u medijima, čemu se najviše pridaje pažnje, kome se i kako dodeljuju nagrade, koga se najviše pita za mišljenje.
* Mnogima nije jasno kako uopšte opstajete na toj fukciji?
Tako su i za Zorana Đinđića mislili do 11. marta 2003. To je indirektni deo odgovora. A drugi, direktni deo odgovora, su moji konkretni rezultati u ovom poslu, videli ste koje su to reference. Nikada nijedan upravnik NBS u njenoj istoriji ni približno nije imao takvu reputaciju na međunarodnoj stručnoj sceni. Rezultati se, doduše, mnogo više cene izvan Srbije nego ovde, ali nemoguće ih je zaobići.
* Kakav je, prema tome, odnos države prema sopstvenoj kulturi?
Kultura je potpuno marginalizovana, to je svima jasno. Problem je što je Srbija kao država i kao društvo, kao zajednica suverenih građana, izgubila taj unutrašnji suverenitet, taj minimalni zajednički vrednosni imenitelj i ujedinitelj, taj vitalni socijalni kapital. Potrošen je, a nema volje ni samosvesti da se sagleda u čemu je problem i da se okrene novi list. Mi smo država koja nema zaokružene atribute spoljašnje suverenosti – nemamo definisane granice, na primer, ali nemamo ni, što je još gore, atribute unutrašnjeg suvereniteta. Potpuno je ispražnjen taj socijalni kapacitet i kapital. Nemamo poverenja u naše institucije, ni jedni u druge. Nemamo kohezije, nemamo zajednički jezik sporazumevanja, nemamo međusobne solidarnosti, nema interne komunikacije i interakcije, sve to je potrošeno, sve je imitacija i neutemeljena improvizacija. Jedini izvor da se to obnovi je kultura, kulturni i civilizacicijski standardi, znanje, talenat i kreativnost. Kultura je produkcija vrednosti i vaskrsavanje onoga što je spiskano, osramoćeno, uništeno. Da bi funkcionisao pravni sistem, potreban je određeni kulturni nivo zajednice. Isto važi za obrazovni sistem. I za zdravstveni sistem. I za politički sistem. Da bi funkcionisao parlament i višeparlamentarna demokratija, potreban je određen nivo kulture. Ako ga nema, to se pretvara u svoju suprotnost i vulgarizaciju. To mi imamo na delu. Kultura je vitalna za sve oblasti života. A, nje nema i u nju se najmanje ulaže. To, nažalost, znači da dugoročno oporavka neće biti. Taj preduslov u predvidljivom vremenu neće biti ispunjen i stalno ćemo se vrteti u toj imitaciji svega jer nećemo imati kulturne pretpostavke da bi svi ti sistemi koje sam nabrojao bili stvarni.
Jedan krajnje jednostavan primer koji svedoči o našoj nepismenosti i zaostalosti: kad god odete izvan Srbije u neku bar malo srećniju zemlju, svuda ćete videti izveštaje sa berze, one nama nerazumljive šifre brojeva i slova. Mi smo jedna od retkih zemalja u kojoj niko, 99, 9 odsto stanovništa ne zna šta to znači, a to što se tim brojkama i šiframa beleži neprestano iz časa u čas je vitalno za opstanak ekonomije, odnosno opstanka tih društava. Ti izveštaji moraju biti relevantni za naše živote da bi nama bilo bolje. To je samo jedan tipičan primer vrste nepismenosti i nekulture koja je simptom totalnog poraza, nedostatka strategije i znanja. Berza je, znam, sama o sebi funkcionalna iluzija kapitalizma, ona ne stvara nikakvu dodatnu vrednost, ali dok smo u tom sistemu, moramo znati šta je to i kako funkcioniše i moramo moći upotrbiti je za svoju dobrobit. Ali to je samo jedan od bezbroj primera naše neukosti.
Nije gasovod ni rudnici pretpostavka našeg razvoja, već kultura. Kreativnost, inovativnost, imaginacija – to je nužna pretpostavka razvoja. Znanje je pretpostavka razvoja. Kao i odgovornost. Ničega od toga nema i sva zalaganja su zbog toga prazna i deklarativna. Simptom koji bi ukazivao da to nije deklarativno bio bi na primer udvostručeni budžet za kulturu i nauku. To bi bio znak građanima da se nešto bitno promenilo i da će dovesti do nekih rezultata u nekom predvidljivom periodu. Dok je ovako, možemo biti sigurni da te osnovne pretpostavke koje dolaze iz kulture i obrazovanja neće biti ispunjene i samim tim ćemo se stalno vrteti u krugu do besmisla devalvirane unutrašnje suverenosti i bolno i tegobno nefunkcionalnih društvenih podsistema.
Preuzeto sa prijateljskog portala www.e-novine.com