|
Javno eksponiranje je kao čir pred perforacijom, korak od sepse čovekovog uma, napisao je Srđan Valjarević u svom novom romanu „Narator je stigao“. Zapravo to je pisalo na majici jednog od njegovog junaka, Kineza Lija. Na majicama drugih junaka piše niz drugih stvari; primerice „hipertenzija je čedo pogrešnih odluka i loših navika, kao i radost besmisla“ na majici Frica, „lakoća guranja istorije pod tepih stiče se decenijama pravljenja sranja bez konsekvenci“ na Dobrilinoj spavaćici… I tako, iz dana u dan, na odeći svakog od likova pojavljivalo se tokom noći ili jutra ispisano ono o čemu su razmišljali nižući dane svoje svakodnevice, poput svakog od nas, zapravo rastrzani između nemogućeg i nadrealnog.
No, krenimo redom. Nedavno je, dakle, iz štampe izašla nova knjiga poznatog pisca Srđana Valjarevića u kojoj je izmenio, dopunio, prepakovao, inovirao… tekstove koje godinama piše u „Nedeljniku“. Fric, Dobrila, njihov sin Mate, Poštar, Profesor, Kinez Li i drugi, manje-više u fazi „nikom nije ni do čega“, kako znaju i umeju ipak takaju svoje dane, noći, jutra… i bivaju tako protagonisti svojevrsne socijalne drame koja se svakodnevno odvija danas i ovde, u našoj državi, tj. društvu, odnosno, kako je to na koricama označeno, „želatinsko histeričnoj velikoj nazoviverskoj zajednici“ u kojoj, hteli – ne hteli, funkcioniše zakonomernost da kad spojiš ono čemu su ljudi većinom skloni, a vlast posebno, „prenemaganje i kurčenje“ pre ili kasnije „dobiješ poraz“. Pretapaju se na stranicama i filmovi, pisci, filozofi, stvaraoci raznih fela. Pretočeno u literaturu isijavaju i momenti iz Valjarevićevog životnog iskustva i, zanimljivo, na poseban način dokazuju da kakva god da je iskušenja u životu pisac imao, s čime god da se oči u oči susretao, zahvaljujući talentu to postaje potentno književno štivo. Dobro, iz današnje perspektive, što bi se reklo, kliktabilno bi bilo izdvojiti neki izazovni segment iz njegovog davnašnjeg života, ali je zapravo i bolje, pre svega po nas, i tačnije, znali ih ili ne, osećati njihov književni damar.
Nedavno nedeljno jutro beše prijatno. U simpatičnom kafeu kraj beogradske Botaničke bašte nekolicina posetilaca. Za stolom u prošaranoj hladovini Srđan Valjarević. S pijetetom ispija gutljaje kafe.
Dogovoreni susret počinje u neformalnom maniru, a potom, neposredno, otvoreno, uz poneki uzdah i osmeh govorio je o pomenutom romanu, svom pisanju, našoj zbilji, društvenoj slici…
Šta je bio pokretač nastanka romana „Narator je stigao“ i kako je tekao proces budući, između ostalog, da ste se u jednom trenutku stavili i nasuprot sopstvenih likova?
U početku ni ja nisam znao, ali sam rekao krenuću pa ćemo da vidimo. Ovo je peta godina kako o likovima iz knjige pišem u „Nedeljniku“. Pre 25 godina sam imao slično pisanije u „Danasu“, samo su se likovi zvali Gojko i Dobrila. Tu prvu turu sam prestao da pišem 2001. Milošević beše konačno pao sa vlasti, i ja sam prestao to da pišem, a njih sam iselio u Švajcarsku. Međutim, stvari su postale takve kakve jesu, od Miloševićevog pada nije ostalo ništa, i sad su se moji likovi vratili iz Švajcarske. Gojko je promenio ime u Fric, po reditelju Fricu Langu, tu su sa nama, gledaju gde su se vratili, gde žive. Prate u početku političku situaciju, pa je Dobrila išla na neke demonstracije, pa onda polako odustaju od toga, i od koječega još, zatvaraju se u svoj stan. I sad od situacije do situacije u priču ulaze i drugi.
Kinez, Poštar, Profesor…
To je sve iz kraja, iz komšiluka. Na kraju se sve svelo na neki dovoljan broj ljudi da ja mogu kroz to da pišem, a da bi naposletku naratoru dosadilo, pa i on hoće malo da bude glavni lik.
Gde je više autobiografskog, u sinu Mati ili u naratoru?
Svuda sam. Ima me i u Dobrili (smeh). Koristim svaki lik da napišem ono što je meni važno.
Na njihovim majicama piše ono o čemu razmišljaju, a u stilu pisanja potencirate ponavljanje; „Onda Dobrila kaže“, „Onda Poštar kaže“… Ne ostavlja li to, između ostalog, utisak izvesne opskurnosti, začaurenosti?
U formalnom smislu bilo mi je zanimljivo da bude što jednostavnije. Čak i namerno monotono pripovedanje, po ugledu na Bibliju. Samo nisam hteo iste te izraze. Ali u Bibliji se tako priča. Pozajmljujem i čitav niz citata iz raznih dela. Sve su umetnosti povezane, i književnost i film i pozorište i muzika, i Čarli Čaplin i Majstor Ekhart i Vitgenštajn i Beket i Biblija… i jedno na drugo utiče, prožimaju se, a ja sam to ovde sve isprepleo. A što se natpisa tiče, to njima izbija i pojavljuje im se tokom noći, i oni nemaju pojma odakle im dolazi. Kao i mi što smo prepuni svakakvih informacija. Overdouz po ceo dan čiji je rezultat da ništa ne znaš. Vrlo je teško da ih selektuješ tokom dana.
Nije li ova vaša knjiga zapravo svojevrsna socijalna drama i ozbiljan komentar naše zbilje od detalja svakodnevice do krupnih pitanja?
Meni je važno da se ja dobro osećam dok pišem, ili ako hoćete da se dobro provedem. A ne možeš da ignorišeš ono što živiš i ono gde živiš. Uz to nekog kraja mora da ima. Tako da može da bude socijalna drama. A jeste i komentar.
Sudeći po napisanom, mislite li da smo ogrezli u besmislu?
Sigurno se s tim svako od nas suočava. Ali još kad se u tome udružimo… eto muke. Ovo u čemu živimo se naziva društvo ogrezlo u besmislu ili raspeto u bezizlazu. Mi smo već jednom ovo prošli, onaj kome to godine omogućavaju seća se tog utiska da nema izlaza iz devedesetih. Sad je opet to isto ili slično; ne vidi se izlaz iz onoga u čemu živimo, iako u tom nečemu ropćemo. Ne znam, ponekad pomislim možda smo zavisni od toga, od besmisla, ne znam…
Kako smo se opet obreli u tome?
Lenjošću, inercijom i, budući da traje, ukoliko još potraje postaće, ako već i nije postala, patologija. Nisam pozvan za stručna objašnjenja. To je moj doživljaj.
Između ostalog kritični ste prema religiji?
Ima toga kol’ko hoćeš. Pominjao sam tu i g. Perića Porfirija itd. Crkveni velikodostojnici znaju mnogo bolje od mene, na primer, tekstove i Svetog Isaka Sirina „O smirenoumlju“ ili Jovana Lestvičnika, i razne druge odlične knjige i tekstove iz teologije, što bi značilo ovoj sredini, bilo bi lekovito. Ali naprotiv, oni govore nešto sasvim drugo. Setite se, recimo, onog govora o nekoj ženi koju je izvređao. Ako se ne varam, to je bilo malo posle strašne tragedije u OŠ „V. Ribnikar“. Tako da potpuno kontra dobiješ, od tih u božijoj službi. Oni, koji bi trebalo da brinu o čoveku i duhovnosti, ušli su u ono najniže, u politiku. I duh i um su ovom narodu potpuno razrovani, a crkva ne radi na tome da ih spasava nego naprotiv, urniše dodatno.
Kad već pričamo o mentalnom stanju društva, u knjizi između ostalog kažete „nije moguće probuditi čoveka koji se pravi da spava“, zatim „kada bi mogli svi problemi da se reše, a da mi dupetom ne mrdnemo“, kao i „nikome ni do čega nije stalo“…
Ja mislim da nam je to dijagnoza. Taj problem traje jako dugo. U žargonu se zove „praviš se blesav“. Ignorantski odnos prema onome što se dešava i u bližoj i u malo manje bližoj okolini. Uglavnom jer misliš da ćeš tako zbrinuti svoje dupe. A zbrinućeš ga u najboljem slučaju dok ne dođe na red. Mi imamo iskustvo sa bombardovanjem Sarajeva četiri godine i sa raznim zločinima u Bosni, sa zločinima u Beogradu i po Srbiji i Kosovu, na kraju krajeva i danas to traje. Potpuno ignorantski odnos javnosti, građanstva, prema vašem kolegi Jovanoviću kome je zapaljena kuća u Grockoj tokom noći i čiji život, i njega i njegove žene, iz korena je skršen i uništen. Nikog to ne interesuje. Svašta se dešava i nikog ne interesuje dok ne zaigra mečka na njegovom pragu. Ne znam šta bi moglo da trgne narod. Možda da šimpanza Sami opet pobegne iz zoološkog vrta. Mislim, stvarno ne znam šta bi trebalo da se desi što već nije. I taj Sami, na kraju krajeva, onomad je pobegao zato što nije bio zadovoljan uslovima za život, pa je posle dobio bolji kavez.
Kažete u knjizi „kad se spoji“, ovde dominantno, „ prenemaganje i kurčenje“ zapravo se „dobije poraz“…?
Tako je. Pa pogledajte oko sebe, nema se tu šta pojašnjavati. Ovo je poražena sredina, i onda se s vrha potura laž koja je najbliža istini, laž da smo ugroženi. Nismo ugroženi, nego poraženi.
Na jednom mestu junakinja Tonka, koja živi u Dalmaciji, veli „pratim vaše medije i to mi je ludilo od zabave“…
… To je istinito. Zaista. To je na Korčuli jedna prijateljica rekla da se ludo provodi kad prati srpske medije.
A pratite li vi medije?
Ne pratim televiziju ni ove razne kanale budi bog s nama, ali štampane medije – da.
Šta vam je privuklo pažnju poslednje vreme?
Nešto što mislim da nije samo naš nego svetski problem. Na kraju ti zaista ništa nije jasno. Bilo je na primer otvaranje Olimpijade, veliki svetski događaj. Istovremeno genocid u Palestini još traje, a Palestina se pojavila na Olimpijadi. Ja sam bio potpuno zbunjen. Kako? Šta se dešava? Za mene nije događaj Olimpijada, za mene je događaj to što u Palestini ubijaju ljude. Mislim da je sutradan po otvaranju neka osnovna škola granatirana. Šta je onda svetski događaj? Tako je i kod nas. Sve je kao hoj-ha, napredak za napretkom, a ljudi, u većini, grcaju i rastaču se. Zamislite da šimpanza Sami stvarno pobegne i ode u pravcu Beograda na vodi ili se iskenja na glavu spomeniku Stefanu Nemanji. Taj šimpanza bi odmah bio autošovinista, ili bilo bi da je pobegao iz Đilasovog stana, a ovi drugi bi pisali da ga je doveo „Rio Tinto“. Čista patologija. U tome živimo.
I, šta nam je činiti?
Sve te reči o apatiji su zapravo izgovori za lenjost i neorganizovanost. Jednostavno, ovde ne postoji nijedna organizovana politička, društvena, neka jača stranka. Ne postoji organizovan politički odgovor na po meni najveći problem – na nacionalizam. Nekad je postojao. Ne postoji danas politički odgovor na bilo koje bitnije pitanje.
Nije li danas ključno pitanje i problem litijuma?
Ne kažem da to sa litijumom nije krupno. Naravno. I naravno da sam protiv užasnih zagađenja, ekoloških katastrofa. Samo više volim da pričam o onome što bolje znam, i onome što je prvo po nekom redu. A o užasnim problemima koje donosi nacionalizam – kako god se šta zvalo – znam jer sam se s time susreo pre 35 godina i sjeban mi je, i ne samo meni, život totalno od nacionalizma. I nema ozbiljnog odgovora na to.
Kažete na jednom mestu „kad god hoću da sumiram stvari, zazvoni policija“, a knjiga je, između ostalog, prožeta specifičnom duhovitošću. Eskapizam ili…?
Ako nema humora teško da bih mogao i samog sebe da podnesem. A s policijom nek svako vidi šta će.
Negde u drugoj polovini romana pišete da su „dva stanja u kojima umrtvljeni ljudi mogu da žive: ili potpuna ravnodušnost ili histerija i paranoja“. Kuda to vodi?
To je tako i to vidimo na sve strane. A kuda vodi… U najboljoj opciji vodi ka lečenju. To stanje, naravno, ne može tako da ostane i da se ne pomera. Nema stagniranja, stajanje u mestu ne postoji, stajanje u mestu je nazadovanje, jer ili ideš napred ili nazaduješ. Mi smo non-stop u nekom nazadovanju ka nekom obliku lečenja koje je negde bilo započeto 2000. i nažalost završilo se vrlo brzo ubistvom Zorana Đinđića. Trajao je manje od tri godine taj pokušaj izlečenja. Jako je teško izlečiti se od ovakvih stvari koje nas more. Ako uopšte dođe do novog procesa lečenja, isto će biti jako zeznuto. Kao prvo, na lečenje se ide dobrovoljno, i da si svestan da ti je potrebno. Treba da oslobodiš ljude fantaziranja o nepostojećem napretku, plus da raščistiš sa lažima iz istorije, kojih ima toliko da je to užasno. Tako da u najboljoj opciji, biće jako teško da bi uopšte jednom bilo bolje.
Da li se već može govoriti o novoj knjizi?
Sad sam u četvrtoj knjizi o pominjanim junacima, i to je poslednja. Razrešavam njihove sudbine. Neće biti tragičnih krajeva. Ubiti ih neću, a možda i vaskrsnu. A posle toga, videćemo.