Režiser Ivan Marković za BUKU: Masovni protesti u Beogradu su zamrli jer su pametno i taktički obesmišljavani

"Ovi prostori su već previše dugo bili u vestima, odnosi unutar njih previše konfuzni za bilo kakvu vrstu empatije, a sadašnji status quo verovatno na neki način pogodan"

25. januar 2023, 8:45

Ivan Marković je rođen 1989. godine u Beogradu (SFRJ). Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2012. godine diplomirao je kameru, a Master studije filma završio je 2019. godine na Univerzitetu umjetnosti u Berlinu.

Film “Centar” koji prati dugogodišnji angažman radnica i radnika na održavanju tada još neprivatizovanog Sava centra prikazan je premijerno 2018. godine na festivalu dokumentarnog filma DocLisboa, a 2019. godine dobio je nagradu za najbolji srpski dokumentarni film Beldocs festivala i nagradu “Best Balkan Newcomer” kosovskog festivala Dokufest. Iste godine, u sekciji Forum na Berlinalu prikazan je njegov korediteljski film “Od sutra počinjem da” (From Tomorrow on, I will) iz 2018. godine, nastao u saradnji sa Linfeng Wuom, nagrađen nagradom “Prvi koraci’ Njemačke Filmske Akademije.

Motiv pomenutog filma proteklog mjeseca predstavljen je u formatu izložbe u Galeriji Doma omladine Beograda. U produkciji Jelene Radenković, scenografiji Dragane Baćović i zvučnoj instalaciji Katharine Hauke, izložba “Obećani prostori” prezentovala je eksperimentalnu studiju slučaja društvenosti i zajednice u savremenoj živoj strukturi grada, takozvanom idealu doma.

Kako je nastala ideja za “Obećane prostore”?

Film “From tomorrow on, I will” (Od sutra počinjem da), koji sam korežirao sa Linfeng Wu-om u Pekingu 2018, prikazuje skučene, podzemne prostore i svakodnevice migrantskih radnika uporedo sa blistavom površinom megalopolisa u čijoj senci rade i čiji razvitak njihov jeftini rad omogućava. Tokom vremena provedenog tamo, kao i za prethodni film koji smo Wu i ja radili zajedno par godina ranije, susretao sam se i često stanovao u novim ograđenim kompleksima. “Gated communities” tamo već duže vreme predstavljaju dominantni vid stambene arhitekture, njihovom rasprostranjenošću je i sama ideja “eksluzivnosti” kojom se reklamiraju relativizovana, ali u nominalnom smislu eksluzivnost - isključivanje, jeste u srži tih kompleksa. Arhitektura stvara prostorni i društveni vakuum. 

Osnovni princip nastanka ovakvih prostora je, sa manjim ili većom odstupanjima, dosledan: stari gradski komšiluci, prigradska sela ili priroda se brišu zarad stvaranja velikih ograđenih kompleksa sa privatnim parkovima, jezerima, tržnim centrima. Dugačke ograde gradilišta su prekrivene reklamama sa digitalnim renderima - fotorealističnim prikazima ne samo objekata koji će tu nastati, već i životnog stila unutar njih. Slike prikazuju lagodne, suncem obasjane scene poslovnih muškaraca, žena koje se sunčaju, idiličnih porodica koje sede na travnjacima oko dekorativnih jezera ili fontana smeštenih između visokih stambenih zgrada. Iste slike jednako su zastupljene širom Jugoistočne Azije, Bliskog Istoka, Južne i Centralne Amerike, delovima Afrike, a sve više i po Evropi. Od pre nekoliko godina, ovakve reklamne slike predstavljaju redovan motiv i na ulicama Beograda. 

Postoji nešto zavodljivo u lakoći tih reklamnih prizora i u blještavosti novih prostora na šta je teško biti potpuno imun. Mene na ovaj rad jeste pokrenulo i to što sam osetio da jedan deo mene to želi, ili bar zanima kakav je osećaj pripadati tome. Reklamne slike postoje mnogo pre samih prostora, stanovi su često prodati pre nego što fizički postoje, u fizičkom prostoru kompleksi nikad ne mogu da dostignu idilu obećanu na reklamama. U Kini sam viđao novoizgrađene komplekse unutar kojih postoje “šume” potpuno sasušenog visokog drveća koje nije preživelo presađivanje. Iz posmatranja ovih mutacija prostora, odnosa simulacije i stvarnosti, počelo je promišljanje “Obećanih Prostora”. Kako se projekat razvijao, sve veću ulogu dobijala je pozicija radnika koji izgrađuju prostore koji su van njihovog (finansijskog) domašaja, materijalizuju iluziju koja nije njima namenjena. Pored video-instalacije, trenutno radim na pripremama za film koji pripada istom projektu.

Je li pojam zajedničkog prostora “konkretna utopija” ili gotovo marginalizovana pojava? Šta Vas motiviše a šta frustrira u arhitektonskom i urbanističkom konceptu savremenog urbanog i prostornog planiranja?

U reklamnom vokabularu luksuznih stambenih kompleksa širom sveta postoji vulgarizacija pojma zajedništva (reči “community” - sami luksuzni ograđeni kompleksi se zovu “Gated community”) i zajedničkog prostora. U luksuznim kompleksima, zajednički prostor postoji za rezidente, ljude koji mogu da priušte da žive na tom mestu. Plasira se ideja o zajedništvu kao privatnoj utopiji ograđenoj od haosa i opasnosti koju spoljni svet nosi. 

Ovi kompleksi su prostorno otelotvorenje društveno-ekonomske segregacije. Ttaj prostor, iako za elitu jeste zajednički, svakako nije javni. Ne postoji ravnopravni susret ljudi u socijalno heterogenom prostoru. Međuklasni susret je susret poslodavca i radnika koji održava prostor. Ovakvi kompleksi jedu prostor koji može da bude javni, njihove ograde redukuju ulice na puk tranzitni prostor.

Prema kontekstu izložbe “Obećani prostori” u Domu omladine, pretpostavlja se veza sa dešavanjima u Beogradu, koji jesu uticali na rad ali nisu njegov neposredni fokus. "Beograd na Vodi" konkretno nije 'gated community', iako ih u Beogradu sada ima, ali svakako jeste emblematičan primer oduzimanja, privatizacije i komercijalizacije gradskog prostora. Jasan je jezik kojim taj prostor poručuje da se u njemu ne boravi ukoliko se u njemu ne troši novac. On komunicira i privlači tom prevaziđenom i poraženom vizijom luksuza. On jeste javni prostor, ali govori nešto dosta beznadežno o toj javnosti.

Kako gradovi u kojima ste živjeli i živite funkcionišu u kontekstu povezivanja pojedinca i zajednice? Šta percipirate, a šta zanemarujete u tom pogledu?

U periodu posle Drugog svetskog rata, čak i pre, postojale su dobre i neophodne ideje o socijalnom stanovanju, o izgradnji priuštivih stambenih kompleksa u čiju je infrastrukturu utkano promišljanje komšiluka kao zajednice. Postojale su i loše ideje, kao i loše i nejednake implementacije dobrih ideja, ali u svakom slučaju jeste postojalo razmišljanje na idejnom, širokom društvenom nivou o životnom prostoru kao osnovnom ljudskom pravu i potrebi. Potencijal samog jugoslovenskog koncepta samoupravljanja / lokalnih samouprava, kao vida direktnog uticaja stanovnika na zajednički prostor je značajan, zanemaren i skoro zaboravljen. Životni prostor je sada otvoreno i bez oklevanja pretvoren u komoditet. 

U ekonomski razvijenijem okruženju kao što je Berlin, gde živim uporedo sa Beogradom, postoji vreme, volja i kapacitet građana za neku vrstu otpora ekstremnom poskupljenju životnog prostora. U Beogradu, zacementiranom u nešto što nazivamo tranzicijom, kapitalizam je haotičniji i suroviji, osnažen vladajućom investitorskom diktaturom, te čini ideju o otporu naizgled uzaludnom. Postojali su protesti protiv "Beograda na vodi" koji nisu mogli da ga spreče, ali isto tako postoje i dalje grupe udruženih građana koji sprečavaju nasilna iseljavanja. Njihovo delovanje i trud su redak primer direktne solidarnosti.

Kako su covid i postcovid period uticali na Vaše percepcije o zajedničkim prostorima i temama zajednice?

Mislim da suštinski nisu uticali, što jeste problem. Postojala je vrsta nadanja da će pandemija probuditi solidarnost ili makar svest o međusobnoj povezanosti u kojoj smo svi ranjivi i zarazni, da bolest pojedinca postaje bolest svih, pa samim tim briga o sebi samom nije dovoljna, jer dugoročno ne rešava problem. Pandemija jeste donela fizički dokaz o našoj umreženosti, ali je takođe ogolila nedostatak solidarnosti i pojačala sisteme individualizacije, pojedinačnog preživljavanja, društvene (i moralne) samoizolacije - na međuljudskom i međunarodnom nivou.

Bio sam u Berlinu kada je počela pandemija i haotično nagomilavanje namirnicama. Naivno sam mislio da će u Srbiji, sa stažom kriznih situacija, reakcija biti nešto smislenija, ali je samo nešto kasnije došla. Svuda u svetu, ljudi su gomilali hranu i potrepštine, ignorišući neminovnost da time što oni imaju više zaliha, neko drugi ima manje. 

Kao posledicu korone primećujem dalja izdvajanja i podele u tabore mišljenja i teorija, previše dostava hrane i svega drugog, prihvatanje postojanja u nekoj vrsti kapsula. Primećujem želju da se to zaboravi dok i dalje traje. Kao vrsta pretprikaza ekoloških kriza, iz korone smo morali da naučimo da izolovani, na individiualnom ili državnom nivou, možemo samo u veoma ograničenoj meri da se zaštitimo. Kao globalna zajednica, prihvatamo rizik odlaganjem zajedničkog reagovanja.

Kakvo mišljenje imate o društveno-ekonomskim segregacijama u aktuelnom periodu? Kako Vam, kao stvaraocu eksperimentalnog, dokumentarnog filma djeluje današnja politička zbilja u Srbiji i regionu? 

U Srbiji i regionu, osećam sve skučeniji prostor sa sve većom distancom između između bogatih i siromašnih, ljudi koji su naučili da plivaju u beskoordinatnom sistemu tržišta i onih koji nisu.

Segregacija postoji u sličnom obliku već duže vreme, osećam samo sve veću pomirenost nad tim. Postoje trenuci udruživanja i solidarnosti, nažalost često nepotpuni i skoro uvek kratkog daha. Kao da postoji struja koja svaki iskorak brzo vrati nekom od dozvoljenih tokova. Možda treba prihvatiti da promena može da dođe iz niza manjih iskoraka, a možda je zaustavljanje na dozvoljenoj dozi reakcije upadanje u taktičku varku. Primenjuje se elastičnost u “dopuštanju” malih doza bunta da bi se izbegla tačka pucanja, a onda taj bunt takticki obesmišljava. Slično je na medijskom planu: ne postoji potpuna kontrola medija kao devedesetih, postoje sistemi da se dostupna istina učini irelevantnom.

Posmatranje okruženja i okolnosti utiče na ono što stvaram, ali ta reakcija dolazi intuitivno i polusvesno. Često počinje od posmatranja nekog gesta ili telesnog, čulnog osećaja ili iritacije. S jedne strane, postoji tema kojom se bavim, dok sa druge strane, pristup toj temi jeste nerazdvojijv od lične i estetske reakcije koja najčešče polazi od jednog elementa, od kojeg se širi ka širem kontekstu. Pored prostora, u koji su upisani tragovi društveno-političkog konteksta, “nevidljivi” rad ljudi je zajednička nit mojih filmova i radova tokom prethodnih nekoliko godina. U tom procesu mi je značajno provođenje vremena sa ljudima i na lokacijama, traženje mere i odnosa pri spajanju dokumentarnog i fiktivnog na neki način. 

Šta Vas motiviše a šta frustira u masovnim okupljanjima?

Poslednja velika okupljanja u kojima sam učestvovao su bila u Beogradu pre nekoliko godina, ako ne računamo pokušaj prajda ove godine. Masovna okupljanja i protesti u Beogradu su zamrli jer su pametno i taktički obesmišljavani. Mislim da je bitno reći pametno, jer govorimo o okupljanjima koja su protiv režima koji vrlo svesno i pametno razmišlja o marketingu, PR-u, o tome kako i kome deluje, te sprovodi istovremeno različite taktike na međunarodnom i unutrašnjem nivou.

Okupljanja su obeshrabrena sistematičnim infiltriranjima ekstremno desničarskih grupa, sistematičnim obesmišljavanjem opozicije, kontrolom medija u zemlji, ali i nedostatkom vidljivosti u svetskim medijima. Veliki protesti u Beogradu pre par godina, koji su se činili najvećim od devedesetih, na svetskim medijima bili su tek kasnije i u relativno maloj meri zastupljeni. Čini mi se da je u Srbiji devedesetih, iako sam na tim protestima bio dete, postojao jasnije definisan revolt i makar osećaj vidljivosti ili podrške koja može da dođe od spolja. Ta vidljivost sada izostaje. Ovi prostori su već previše dugo bili u vestima, odnosi unutar njih previše konfuzni za bilo kakvu vrstu empatije, a sadašnji status quo verovatno na neki način pogodan. I dalje mislim da su protesti nezamenljiv vid zajedništva i pobune, i da za njih je ponovo potrebno naći  ličnu i kolektivnu snagu i istrajnost - čak i kada ne znamo jasno ka čemu se ide, već samo od čega. 

Kako se ta manipulacija zajedništvom u regionu može učiniti irelevantnom ili potpuno nedostupnom?

Manipulacija zajedništvom se zasniva na nametanju i potenciranju nacionalnih, etničkih i religijskih identiteta. Ona uspešno opstaje već par decenija, mutira takički, uspešno odoleva istoriji (borbe protiv fašizma), odoleva i savremenosti i globalizaciji. Pada mi na pamet nedavno vandalizovan nekropolis u Mostaru, delo Bogdana Bogdanovića. Udružena grupa neonacista je za jednu noć uništila 700 spomen-ploča udruženih boraca Narodno-oslobodilačke borbe. Sada taj nekropolis postaje obeležje današnjeg doba. U spojenom delovanju neoliberalnog kapitalizma i nacionalizma, nacionalnim identitetima se spekuliše kao i teritorijom, privatizacijama i novcem. Za javnost uspostavljen kao svetinja, nacionalni identitet postaje politički alat. Mislim da se ta manipulacija može dekonstruisati upornim ogoljivanjem nedoslednosti i besmisla na kojima se zasniva, ukazivanjem da sama stvara strah kojim se hrani. 

Gdje vidite prostor zajedničke pobune i zajedničkog djelovanja? 

Slike i sadržaji koje nas okružuju su osmišljeni, čak dizajnirani tako da se mogućnost promene zaboravi, uguši i učini irelevantnom. U regionu postoji umor i dezorijentisanost, zaglavljenost između iluzija nacionalnih identiteta, prošlosti i tranzicije. Postoji bes što obećana tranzicija ne izgleda drugačije i politički narativ da je odgovornost za to uvek negde drugde, što sve doprinosi suštinskoj letargiji. Mislim da je uzaludno pričati o strukturnim promenama bez direktnih promena u svom ponašanju i okruženju, jer susretom u svakodnevici najviše utičemo jedni na druge. Time počinje i stvara se mogućnost udruživanja. Ne mislim samo na svakodnevno bivanje odgovornim, pa čak i solidarnim građanima, već o budnosti. Prostor pobune prvenstveno postoji u nama i između nas. Postoji svuda gde postoji eksploatacija i potrebna je promena, na mikro i makro planu. Više nego motivacija, potrebna je disciplina za držanje toga u svesti.