U Srbiji mjesecima traju protesti “Srbija protiv nasilja”, a kao glavni generatori protesta često se afirmišu glumci i glumice, reditelji i rediteljke. Među njima je i rediteljka Milica Kralj koja često kritikuje vlast i stanje u Srbijanskom društvu. No, pored aktivizma svi rade i stvaraju nova umjetnička djela. U pauzama od aktivizma i izlaska na ulice i rediteljka Kralj aktivno radi na novim pozorišnim komadima. Nedavno je održana premijera njene nove predstave “Akademija smeha” koja se bavi pitanjem cenzure. Izgleda da je u balkanskim društvima ova tema uvijek aktuelna, a o samoj predstavi, protestima i odnosu vlasti prema umjetnicima Kralj je govorila u intervjuu za BUKU.
BUKA: 30. juna održana je premijera Vaše predstave “Akademija smeha” japanskog pisca Kokija Mitanija čija je glavna tema cenzura. Kako cenzura i komedija?
Što ozbiljnija tema to bolji temelj za komediju. Komediju doživljavam ozbiljnim žanrom, i za postavku i za igru, a smatram da ni pozorišnog gledaoca nije lako nasmejati. Vešti pisci umeju uz obilje smeha da vam serviraju ozbiljne teme, pa se na kraju pitate šta je tu zapravo bilo smešno. Takva je i naša predstava – smešna doslovno sve vreme, a ustvari vas ošamari.
BUKA: Predstava se od septembra nalazi u redovnom repertoaru na sceni koja nosi ime Vašeg oca Petra Kralja. Koliko Vam je to bitno i značajno?
Važno mi je i srećna sam što sam dobila priliku da se vratim sceni na kojoj sam diplomirala, a posebno jer ona sada nosi ime glumca sa kojim sam na toj sceni radila predstavu Brana. Sve se ovde poklopilo tako da se osećam ispunjeno – komad koji je sjajan poligon za igru, dva glumca koji se na sceni poštuju i kreativno dopunjuju i koje je uživanje pratiti i gledati, vedra atmosfera u saradnji sa autorima i tehnikom – baš kako Petar Kralj zaslužuje… Naša se radost prelila u publiku.
BUKA: Ko su najveći cenzori današnjice u Srbijanskom društvu?
Najveći cenzori kod nas su autocenzori. Autocenzura je pošast našeg društva. Opasna je ona koja dolazi iz strahotnog ulizištva i ta nam je devastirala društvo Ona pak autocenzura koja dolazi iz osećanja straha i lične ugroženosti je tužna slika naše realnosti.
BUKA: Rekli ste nedavno da vlasti Srbije vrše nasilje nad građanima Srbije. Možete li nam pojasniti kako vidite to nasilje i na koji način se ono provodi?
Nasilje je izvršeno nad svakim segmentom društva, nad svime što vam padne na um – nad institucijama, nad sistemom vrednosti, nad pravdom, nad ustavom, nad zakonima, nad obrazovanjem, nad shvatanjem kulture, nad istinom, nad vaspitanjem, nad zdravim razumom, nad rekama, nad vazduhom… Provodi se forsiranjem nakaradnog sistema nevrednosti i ćutanjem, pristajem naroda na sve to.
BUKA: Kako vidite ulogu filma, pozorišta i umjetnosti u savremenom društvu? Smatrate li da filmska i pozorišna može imati utjecaj na promjene i društvene teme?
Umetnost može da menja pojedinca, a pojedinac svoj mali svet. Kada bi svako iz svog malog sveta menjao ono što ne valja i to bi bilo dobro u konačnom zbiru, Ozbiljna država trebalo bi da stvara publiku, to su ljudi koji promišljaju svet, kritični su i umeju da razumeju različitost.
BUKA: Prije ili nakon svake predstave u Srbiji čita se proglas u kojem se govori o napadima vlasti na glumačku profesiju. Je li do sada bilo rezultata ove prakse?
Najveći rezultat je sloga i solidarnost koji su glumci pokazali kada su ugroženi i to bi moralo da postane putokaz za sve profesije.
BUKA: Zašto su glumci baš toliki trn u oku vlastima Srbije?
Mogla bih da kažem – zato što ohrabruju ljude jer ih ljudi vole, ali verujte mi da ja ne umem niti želim da tumačim tako duboko predstavnike vlasti, a napasti glumce je nešto što je prilično daleko od pameti pa još teže za tumačenje.
BUKA: Nekako se čini da su glumci i glumice, reditelji i rediteljke ključne figure protesta. Je li to tako i očekuje li se previše od filmskih i pozorišnih radnika?
Mislim da su ključne figure protesta i ljudi koji nisu u javnosti prepoznatljivi, posebno mladi ljudi, sve su to hrabri ljudi, a u protesnoj koloni svi smo jednaki i svi delimo istu muku.
BUKA: Ne štedite riječi kada govorite o vlastima Srbije, štede li oni Vas? Jeste li imali problema?
O, verujte da štedim reči, pažljivo ih biram jer lako čovek u neverici šta vlastodršci sebi dopuštaju da rade može da sklizne u jeftine reči, u mračno raspoloženje. Probleme jesam imala ali ni blizu takve kao što ih imaju ljudi koji nisu javne ličnosti, tako da su oni zanemarljivi. Mislim da je danas obaveza javno istupati, ali i biti u potpunosti spreman da to ima svoju cenu.
BUKA: Vjerujte li da će protesti “Srbija protiv nasilja” dovesti do promjena i kad Vas pitaju zašto podržavate proteste, šta odgovorite na to pitanje?
Verujem da se za promene moramo boriti, a svaka druga vera koja podrazumeva predvidjanje šta će biti i da li će borba uspeti je za mene nedokučiva. Proteste podržavam jer je to moja gradjanska dužnost i zato što se protestujući protiv vlasti koja je devastirala moju domovinu i svaki sistem vrednosti osećam kao čovek.