Reditelj Stevan Filipović jedan je od najglasnijih kritičara
vlasti u Srbiji. Tabloidizacija društva i medija, nasilje vlasti, pritisci i
ubistva novinara tema su njegovog najnovijeg filma „Pored tebe“, koji će
svjetsku premijeru imati na 70. Pula film
festival, a film će zatvoriti i 15. OFF
Omladinski film festival Sarajevo. Tim povodom, sa Filipovićem razgovaramo o
filmu, stanju u društvu, napadima na glumce i drugim temama.
BUKA: U Filmu “Pored tebe”
kritikujete režim u Srbiji, a film se našao i u programu 15. Telemach
Omladinskog Film Festivala Sarajevo. Izgleda da je tajming odličan. Očekujete
li reakciju vlasti, Filmski centar Srbije Vam je već odbio dati novac za film,
i seriju novih napada?
Vlast je odavno provalila savršenu reakciju – samo vam ne
daju novac. Na taj način ste praktično isključeni iz svog posla, i to me prati
celu karijeru. Nema veze koliko smo gledalaca imali, koje nagrade smo dobijali,
gde su sve prikazivani moji filmovi (od Parlamenta Velike Britanije i Oxforda,
do Novog Zelanda i studija petostrukog Oskarovca Sir Richarda Taylora),
“zna se” da na glavnim domaćim konkursima po pravilu ne
dobijam novce. Što, efektivno, znači da sam isključen iz profesije. Samo
ludački i rizični poduhvati, poput filma “Pored tebe”, gde producent
i članovi ekipe preuzimaju sav rizik, mogu u takvim uslovima da se nadaju da će
dočekati mrak bioskopskih
dvorana. Nas su sa tim filmom (i pored činjenice da u njemu glumi dobitnica
BAFTA nagrade Miriam Margolyes) 4 ili 5 puta odbili u FCS, od čega nekoliko puta
– sa već snimljenim, izmontiranim i dostavljenim filmom (!), na konkursu gde
svi ostali konkurišu samo sa scenarijima, što je, valjda, istorijski presedan.
Zanimljiva su imena ljudi koji su sedeli u komisijama koje su nam odbijale film
– svega tu ima, od Srdana Golubovića, preko Biljane Srbljanović, onog
Kecmanovića sa RTS-a… Ukratko, ekipa koju ne viđam na protestima.
Ipak, da budem fer, kad je završen film, na “malom”
konkursu za post-produkciju, na kom zaista svi filmovi koji ispunjavaju minimum
kriterijuma dobijaju pomoć, mi jesmo dobili sredstva bez kojih prosto ne bi
bilo filma, zahvaljući nekim časnim ljudima koji su sedeli u toj komisiji.
Ali, da se vratim na pitanje – nažalost, tajming je uvek
odličan, kad snimate relevantne filmove. Problem je što je, za 10 godina pakla
Vučićevog režima, ovo prvi film koji se eksplicitno bavi stvarnošću u kojoj
živimo. Ja nekako mislim da je to moj posao i da je to normalna stvar, no, veliki deo kolega izgleda ne deli te stavove, i draže su im mrvice sa
diktatorovog stola.
BUKA: Šta najviše zamjerate režimu? Prevashodno
mislim na odnos prema cijeloj javnost, ali i specifično prema umjetnosti?
A, joj… Pa, ne znam da li bih umetnost tu rangirao u top
5… Nažalost. Voleo bih da nam je to najveći problem.
Mislim da je ovaj režim abominacija. Neko čudovište koje
nikad nije smelo da bude rođeno. One sekunde kad je Vučić rekao “sto
muslimana za jednog Srbina” u Skupštini, to je morao da bude kraj njegove
političke karijere. Bombardovanje i ratni zločini na Kosovu koji su mu
prethodili su morali da budu kraj SPS-a i Radikala. Te partije je trebalo
zabraniti, a sve koji su bili članovi lustrirati posle 5. oktobra i promene
vlasti. Ti ljudi su odgovorni za genocid u Srebrenici, za početak. Za ubistva,
progone i ratove. Odgovorni su za potpunu devastaciju srpske države i srpskog
društva. Ne mogu baš da ih poredim sa Pavelićem, ali mu se opasno približavaju
sa mržnjom prema ovom narodu (što ne isključuje mržnju prema drugim narodima,
naprotiv). Ovi danas nisu neki drugi ljudi, da se razumemo. To je bukvalno isto
zlo iz devedesetih. Milošević i Šešelj, i njihovi tadašnji učenici, Dačić i
Vučić. Razlika je što su sve ratove sa susedima izgubili, pa su sad fokusirani
da unište ono što je preostalo od države i društva u Srbiji. Držali su neku
groteskno lažnu proevropsku masku koliko su morali, ali nisu se promenili ni za
milimetar. Umetnost je tu kolateral. Fokusiraju se na umetnike i prave od nas
mete zato što među umetnicima ima još nas koji se nisu prodali, još nas koji
pamtimo zarđale kašike i koji nismo zaboravili nacionalizam, ratove, sankcije,
bombardovanje, zločine i zločince. Bocka ih to malo.
BUKA: U filmu se bavite i napadima na
novinare, ubistvima novinara. Koliko su Srbiji potrebni novinari i iz Vaše
perspektive reditelja, koliko je teško biti novinar u Srbiji?
Novinari – mislim na prave istraživačke novinare, vođene
etikom i kodeksom profesije – su danas najhrabriji ljudi u Srbiji. Svi
mainstream mediji su pod većom kontrolom vlasti nego što su bili u vreme
Miloševića. Vučić uređuje sve nacionalne frekvencije i lično autorizuje sve
tekstove u svim novinama, a bogami, stiže i da broji lajkove na Tviteru. Ne
znam da li isto radi i diktator Severne Koreje. Moguće.
Ono što možda mnogi iz međunarodne zajednice ne vide, ili se
prave da ne vide, jeste činjenica da RTS nije više glavni državni medij –
mainstream u Srbiji je Pink. Dnevnik 2 nije glavna informativna emisija, sad su
to Marić i Zadruga. Isto je i sa novinama. Ako vas zanima šta stvarno misli i
koji rečnik koristi režim u Srbiji, pogledate Informer i Kurir (mada ne
zadržavajte pogled predugo, da ne dobijete rak očiju). Dakle, vlast je
privatizovala i tabloidizirala sve medije, i pomoću tog đubreta, te reke laži i
beskrajne mržnje i nasilja koji kuljaju sa svake stranice i iz svakog piksela,
oni formatiraju novu generaciju glasača. Glasača krojenih po njihovoj meri,
znači, više zveri, nego ljudi. Dodajmo ovoj slici i armiju plaćenih botova na
internetu, kojima je doslovce posao da pišu komentare u kojima se obračunavaju
sa protivnicima režima.
E, sad, zamislite u toj situaciji biti novinar ili novinarka
nezavisnog medija. Ja se tim ljudima divim. Ali me zanima i ljudskost ove druge
strane. Da li je potpuno ubijena? Da li ima nekog ko je na pola puta, ko se još
bori? Otud ideja za film o protagonistkinji Kseniji (Mina Nikolić), koja radi u
jednom treš tabloidu, ali potajno želi da postane istraživačka novinarka. Želeo
sam da istražim i otvorim vrata nade. Mislim da su ljubav i nada najveći pank
na Balkanu danas.
BUKA: Pojave kojima se bavite:
tabloidno novinarstvo, korupcija, kriminal, zloupotreba vlast… sve su to radnje
koje nastaju usljed nedostatka morala i odbacivanja etike. Je li to malo čudno
u državi sa velikim brojem religioznih ljudi i gdje je nestala etika i moral?
Po zvaničnoj statistici, Srbija ima tek nešto manje
religioznih ljudi nego Iran, najviše pravoslavaca, pa muslimana. Kako smo za
manje od pola veka od SFRJ došli do Irana je pitanje na koje su istoričari
uglavnom dali odgovore. Međutim, za razliku od Irana, ili nekih protestantskih
zajednica, religija u Srbiji je više mera nacionalne pripadnosti, dakle, više
je plemenska stvar, a mnogo manje dogmatska. Srbi ne znaju Bibliju napamet,
većina je nije ni čitala. Kao ateista, i kao neko ko jeste čitao i Bibliju i
Kuran, ne bih rekao da se neka kompleksnija etika može izvući iz zastarelih,
mizoginih i patrijarhalnih metafora tog štiva, nastalog u pustinjama pre par
hiljada godina, ali većina “vernika” ovde ne zna čak ni te
najbanalnije etičke poruke Starog ili Novog Zaveta, ukratko, ne znaju da
nabroje ni 10 zapovesti. SPC je ponajviše kriva za ovo. To je prvenstveno
politička organizacija, njihovo sveštenstvo je neobrazovano,
vero”nauka” u školama je zapravo kurs predvojničke obuke i
indoktrinacija. Kod njih ni u poslanicama za Božić nema hrišćanstva ili
ljubavi, isključivo politika, nacionalizam i Kosovo. SPC je zapravo nosilac
najretrogradnijih politika u Srbiji, jako dugo. Štite pedofile u svojim
redovima, a podstiču mržnju prema LGBT zajednici. Lože mlade da “vraćaju
Kosovo”, a sede u vilama, ližu se sa svakom vlašću, broje novce i voze
Audije i Mercedese. Koliko će im to potrajati, ne znam, ali se nadam da će se
“stado” probuditi iz tog tamjansko-opijumskog sna i shvatiti da su
građani, a ne ovce, ili baterije u nekom mantijaškom Matriksu.
BUKA: Zašto režimu toliko smetaju
glumci i zar oni imaju toliku moć i uticaj da je potrebno da angažuju svoje
ljude koji će biti generatori diskreditirajućeg sadržaja usmjerenog prema
glumcima?
To sa glumcima malo nije fer prema nama ostalima. Jeste
reflektor sad na njima, i jesu na udaru, i zbog toga smo se svi solidarisali sa
njima, ali neki od nas su protivnici ovog režima od samog početka, i trpimo sve
posledice svojih odluka. Tad nije bilo masovne podrške, i mnogi od pomenutih
glumaca su godinama lepo sarađivali sa Vučićevim fantomskim firmama za pranje
novca. Sad, kada je đavo došao na njihova vrata, kao u onoj priči pastora Martina Niemöllera, mnogi su se probudili. Ne kritikujem previše, mislim da je
buđenje dobro, i da su nam saveznici potrebni. Samo da u priči o zaista
nezamislivim pretnjama upućenim glumcima direktno iz Skupštine ne zaboravimo
sve dosadašnje žrtve Vučićevog režima: od kampanje koja je prethodila ubistvu
Olivera Ivanovića, preko ilegalnog rušenja u Savamali, smrti odlikovanog pilota
Omera Mehića, ubijene žene i izbrisanog snimka sa naplatne rampe Doljevac,
prebijanja opocizionih poslanika, naroda na demonstracijama…
Vlast ima moć i uticaj da vređa, zloupotrebljava institucije,
preti, podstiče na nasilje, i oni to rade od 2012. Sad je stvar eskalirala.
Međutim, mislim da je matematika na našoj strani. Građana i građanki Srbije je
uvek više nego korisnika mafijaške skupine zvane SNS, i sad je samo pitanje
modela kako ćemo tu prednost da artikulišemo u političkoj areni.
BUKA: Čini se da u Srbiji glumci imaju najveću
moć mobilizacije naroda i da je njihov uticaj veći čak i od uticaja akademske
zajednice i slično. Zašto je to tako?
Ne mislim da
je to slučaj samo sa Srbijom. Odavno je pop-kultura zamenila mesto koje je
akademija ili nekad religija imala, u većem delu sveta. Ljudi bi pre slušali
šta o vakcinama ima da kaže osoba koja nema korektno završenu ni osnovnu školu,
poput Novaka Đokovića, nego nekog hemičara, dobitnika Nobelove nagrade. To je
bizarna nus-pojava digitalne revolucije, gde granice još nisu lepo
uspostavljene, i gde su normalizovane stvari koje nikako nisu normalne. Mislim,
super je Novak da udara tu lopticu i pobeđuje u tenisu, ali ideja da od njega
slušamo šta i kako da radimo u vezi sa zdravljem i medicinom je, najblaže
rečeno, sumanuta. Ista stvar je sa estradom i umetničkim svetom. Bitno je imati
mišljenje, ali smo došli dotle da se očekuje da glumci imaju mišljenje o
kvantnoj fizici. Apsurd. Međutim, tako je, kako je, i sad treba živeti u tom
novom svetu.
S druge
strane, u Srbiji je liberalniji i proevropski deo akademske zajednice suviše
dugo stigmatizovan, ljudi su proglašavani izdajnicima, “autošovinistima”,
anti-Srbima, stranim plaćenicima… Mnogi su i napustili zemlju. Mnogi su
autoritet izgubili zbog prevelikih sujeta i neuspešnog mešanja u politiku. Ako
su glumci ostali oni koji mogu da inspirišu ljude da izađu na ulice, neka tako
bude. Samo da se posle klone politike i ne traže od nekih potencijalnih novih
vlasti da naplate svoje “usluge”, kao što se dešavalo posle 5.
oktobra.
BUKA: Vi ste vrlo angažovan umjetnik, reditelj, no u vašoj profesiji ima i
onih koji su uz vlast. Podržavaju je, na predizbornim su listama. Kako jedan
glumac ili reditelj sebi dozvoli da bude sluga vlasti, umjestno sluga naroda?
I ja se to
pitam. Iskreno, gori su mi ovi koji ćute i ne mešaju se, nego ti bednici koji
su se eksplicitno prodali Vučiću. Sa njima bar znaš na čemu si. Ovi drugi…
Sve je to laž, pretvornost, muljanje, maske… Ali, u pravu ste, to je upravo
izbor. Ne može i jare i pare. Ili ćeš da budeš sluga, ili ćeš biti slobodno
biće, umetnik. Istorija ne pamti primere puno velikih umetnika koji su bili
sluge režima.
A šta njima
prolazi kroz glavu dok odlučuju da se prodaju, ne mogu ni da zamislim. Bavimo
se najlepšom profesijom na svetu, tuga je da radimo bilo šta drugo. A zamislite
koliko loše mišljenje o sebi i o svojim dometima u toj profesiji imaju oni koji
se svesno, sa punim znanjem o tome koliko će morati da se ponižavaju javno,
odluče da budu sluge ovakve manijakalne mafijaške autokratije? Oni sebe više ne
smatraju umetnicima, posebno oni obrazovaniji i pametniji. Jer, čak i oni znaju
da je Vučić sadista, i da biti rob njemu znači beskrajni ciklus javnog
ponižavanja. A on uživa u tome da ponižava ljude, nisam video da ga išta drugo čini
toliko srećnim. Posebno ljude koje je učinio svojim robovima. Truli su temelji
takve vlasti. Neće biti puno potrebno da neko od tih robova shvati da ima neke
ostatke kičme, i da se, kao Grima iz Gospodara prstenova, okrene protiv svog šefa.
Već vidimo kako taj proces počinje da se dešava.
BUKA: Stalno
slušamo o tome kako su u Srbiji ugroženi: sloboda govora, govora kritičke
misli, sloboda mišljenja, ali ko su najugroženiji u Srbiji? Koje su to marginalizirane
grupe kojima je najteže?
Mislim da
smo došli dotle da je svima koji nisu SNS – najteže. Oni su kao neka mafijaška
hobotnica koja je pustila pipke u sve sfere društva, i svi koji nisu
“njihovi”, i koje ne mogu da kupe, su potencijalne žrtve. Ali, dok
ste njihovi, možete biti i lezbejka koja ima ženu i dete (iako u Srbiji nemamo
osnovna LGBT prava), i muftija – političar u Ministartvu prosvete (iako je
Srbija sekularna država), i kriminalac huligan koji melje ljude u mašinici za
mlevenje mesa, i nekad ugledna spisateljica na kokainu, i čuveni glumac – ruski
špijun, i vladika SPC koji ima porno snimke sa mladićima… bićete
nedodirljivi.
Sad čitam
ovaj spisak, zvuči kao nabrajanje loše napisanih likova iz nekog baš jeftinog
filma. Nažalost, istina je. Sve je istina. Eto vam mera groteske u kojoj
živimo, eto vam razlog zašto desetine hiljada ljudi izlazi svakodnevno na
ulicu.
Najugroženija
grupa u Srbiji su svi građani koji nisu SNS. Vrlo jednostavno.
BUKA: Dobitnik
ste nagrade “Pravi muškarac” organizacije Centar E8, zbog zalaganja za ljudska prava, rodnu
ravnopravnost, toleranciju, humanost i nenasilje. Osim ličnog osjećaja za
pravdu, šta Vas motiviše da bude glas stigmatizovanih, potlačenih,
obespravljenih?
Nije teško
pronaći ličnu motivaciju, ako imate javnu platformu, glas koji ljudi čuju, i
minimum empatije, svesti da vaše reči mogu zapravo da pomognu nekim pravim
ljudima, koji nemaju tu privilegiju koju ja (istina, sve manje) imam. Meni,
naravno, motivacija ide i iz toga što sam gej. Sam prolazak kroz pakao
autovanja samom sebi, pa onda najbližima, a na kraju i javnosti je dovoljan da
razumete šta to znači za nekoga ko nema podršku od prijatelja i tako divnu
porodicu kakvu sam ja imao (i još imam). Svaki e-mail, svaka poruka na
društvenim mrežama (a bilo ih je baš puno) od ljudi kojima su moji filmovi ili
moje reči bar malo pomogle u životu, daje dodatnu motivaciju. Na kraju,
motivacija je i to što ne želim da živim u zverinjaku. Postoji odgovornost, i
deo te odgovornosti svako od nas mora da ponese, u pokušaju da se napravi
pristojnije društvo.
BUKA: Pomislite
li ikada da odustanete, je li vam teško boriti se za nešto što bi trebalo da
imamo rođenjem – jednakost?
Lagao bih
ako bih rekao da ne pomislim, i lagao bih rekao da nikad ne razmišljam o
odlasku. Ali, dok sam ovde, boriću se.