U Srbiji je i dalje trodnevna žalost nakon masovnog ubistva osmoro djece i čuvara Beogradske osnovne škole “Vladislav Ribnikar.” Samo dan kasnije u Mladenovcu novo masovno ubistvo. Ovi događaji pokrenuli su niz protesta, reakcija i propitivanja stanja u društvu, ali pokazali i dodatni problem. Djeca širom Srbije imitiraju ponašanja dječaka iz Beograda koji je ubio devetoro ljudi, a TikTok obiluje opravdavajućim sadržajem i video zapisima u kojima se imitira i ismijava sam događaj. Šta su uzroci ovakvih ponašanja i zašto djeca na neprimjeren način reaguju na tragediju u BUKA intervjuu odgovore daje psihološkinja Ivana Jakšić
Istraživanja pokazuju da se efekat oponašanja zločina u neposredom periodu nakon njihovog izvršenja pojačava onda kada su medijski izveštaji vrlo detaljni i slikoviti.
BUKA: Nakon ubistva u beogradskoj osnovnoj školi, sutradan je prijavljeno više od 20 imitacija ovakvog ponašanja u školama. Zašto je djeci to zanimljivo i zabavno iako se radi o tragičnom događaju?
Svi mi, pa i deca, imamo pojačanu pažnju na negativne događaje u okruženju. To je adaptivno ponašanje, kako bismo se zaštitili i pripremili za slične pretnje u budućnosti. Zato je i nama odraslima, pa i deci, teško da se isključimo i prestanemo da pratimo vesti. I reakcije nekih odraslih mogu biti neadekvatne, ali usled nedovoljne razvijenosti socijalno-emocionalnih kapaciteta i veština, kod dece češće srećemo reakcije koje mogu varirati od manjka empatije do vrlo neprilagođenih, pa i bizarnih reakcija. Kod neke dece, takve reakcije su svojevrstan mehanizam odbrane. Usled nemogućnosti da se nose sa negativnim emocijama i strahovima koje je u njima događaj izazvao, ka okolini pokazuju ponašanje koje je u suprotnosti sa onim što zaista osećaju. Oni neće biti osetljivi, tužni, uplašeni i nemoćni, već će se pretnji smejati u lice, zbijati šale i praviti podvale. Za jedan manji broj dece koja se suočavaju sa problemima u socijalnom funkcionisanju u okviru porodice i/ili vršnjačkih odnosa, takva ponašanja način su da skrenu pažnju na sebe, baš kao što su i mimo ove situacije, neprilagođena ponašanja često jedini način na koji neka deca umeju da komuniciraju svoju potrebu da budu viđena i da imaju problem. Takva ponašanja, poput objavljivanja spiska u jednoj beogradskoj školi, treba tretirati kao ozbiljnu pretnju, ali pre svega kao poziv u pomoć deteta koje pati. Upravo zato je razgovor sa decom o tragičnim događajima koji su obeležili prethodne dane neophodan, kako bi se utvrdilo njihovo razumevanje događaja i motivi za različite reakcije, na osnovu čega se razumevanje koriguje, podstiče empatija i podučavaju adekvatne i svrsishodne reakcije.
BUKA: Može li događaj iz Beograda ohrabriti drugu djecu, biti primjer rješavanja konflikata ili slično i izazvati domino efekat?
Radi se o tome da dok određeni način ponašanja nismo ni imali u misaonom repertoaru, nismo ni u stanju da ga primenimo. Naravno, znali smo i ranije za školske pucnjave i masovna ubistva, ali misli o njima bile su vrlo apstraktne. Sada imamo vrlo konkretnu sliku takvih događaja i deci i mladima koji ne uspevaju da reše svoje probleme na prilagođen način postalo je lakše da zamisle sebe kako primenjuju ovu ekstremno antisocijalnu strategiju. Upravo zato istraživanja pokazuju da se efekat oponašanja zločina u neposredom periodu nakon njihovog izvršenja pojačava onda kada su medijski izveštaji vrlo detaljni i slikoviti. Naši mediji su na žalost sasvim podbacili u ovom pogledu, ali takve greške napravile su i osobe na najodgovornijim pozicijama u društvu. Možemo opravdano sumnjati da su na taj način delimično odgovorni i za incidente koji su usledili nakon tragedije u OŠ Vladislav Ribnikar.
BUKA: Može li se o uzrocima govoriti iz perspektive stanja društva, obrazovnog sistema, opštih moralnih standarda…? Je li bilo moguće prepoznati promjene ponašanja kod maloljetnog napadača?
U fokusu našeg društva sada mora biti rad na unapređenju bezbednosti i pružanje podrške svim osobama čija dobrobit je ugrožena tragičnim događajima. Tek nakon toga multidisciplinarni tim stručnjaka i stručnjakinja mora pristupiti kvalitetnoj analizi i proizvesti preporuke. Kada je reč o psihološkoj perspektivi, vrlo je teško pružati objašnjenja ponašanja konkretnih pojedinaca, posebno kada ne raspolažemo sa dovoljno podataka i u stanju povišenih emocija u kojem se svi još uvek nalazimo. Nauka svoje zaključke izvodi na osnovu podataka sa velikog broja slučajeva, a oni se na konkretne osobe primenjuju sa manjom ili većom verovatnoćom. To znači da imamo opšti uvid šta su manje ili više važni faktori rizika, no nikada ne možemo sa sigurnošću tvrditi koliko je svaki od tih faktora odigrao značajnu ulogu za postupanje pojedinca. Imajući u vidu da ovakve tragedije srećemo širom planete, u veoma različitim društvenim sistemima, plodnije je za uzrocima tragati u domenu individualnog funkcionisanja. Naravno, neki društveni faktori nisu zanemarljivi, poput dostupnosti i kontrole oružja. Takođe, društva mogu biti u različitoj meri orijentisana na unapređenje individualnih kapaciteta svojih članova. Atmosfera nasilja i nekažnjivosti u našem društvu svakako ne ide na ruku takvim nastojanjima.
Ono što su zajednički imenitelji za osobe koje su počinile slične zločine jeste da su, uz vulnerabilniju psihološku konstituciju, imale i probleme u socijalnom funkcionisanju u okviru primarne porodice i sa vršnjacima. To su porodični odnosu koji su hladni i distancirani, u kojima dete ne oseća da je autentično prihvaćeno onakvo kakvo jeste, dok je u okviru vršnjačkih odnosa isključeno ili trpi nasilje. Ipak, važno je razumeti da čak i osobine koje su u različitoj meri nasledne, a predstavljaju rizikofaktore, poput niske saradljivosti i emocionalne nestabilnosti, podržavajuća sredina može značajno korigovati. Takođe, nepodržavajući i hladni odnosi sa važnim osobama u okruženju proizvode nepovoljni začarani krug – takvi odnosi ne samo da izazivaju negativne emocije, već i otežavaju razvijanje emocionalnih kompetencija nepohodnih da se takve emocije prevaziđu. Ovde uviđamo značaj koji sistemska podrška može imati u jačanju roditeljskih vaspitnih kapaciteta, kao i kapaciteta nastavnika/ca da za učenike kreiraju atmosferu saradnje i međusobnog uvažavanja i prihvatanja.
BUKA: Koliko su opravdane kritike na račune države, društva, rijalitija…?
Ne možemo biti sigurni da li bi ovaj događaj mogao biti izbegnut ukoliko bi politike naše države bile drugačije, da su rijalitiji manje dostupni deci i mladima. Kao jedan uzrok istaknuto je korišćenje interneta kod mladih i video igrice. Istraživanja nam dosledno pokazuju da se prekomernoj i problematičnoj upotrebi interneta okreću uglavnom deca koja u realnosti imaju probleme u socijalnom funkcionisanju, dok između igranja video igrica i nasilnog ponašanja nema značajnih korelacija. Koliko god radili na prevenciji i podizanju bezbednosti, vrlo je teško potpuno eliminisati sve rizike i opasnosti. Socijalna realnost je kompleksna i obeležena nepredvidivošću i neizvesnošću. Takva spoznaja je za ljude vrlo teška, zato i žurimo da objasnimo sebi nemile događaje po svaku cenu i pronađemo krivce, ne bi li povratili osećaj kontrole. Deo sazrevanja je da se ta ideja prihvati i da naučimo da se nosimo sa njom. Svi mi smo ovih dana bolno podsećeni na to, ali za decu je to posebno teška lekcija. Svet nije bezbedan, pa ni škola. Na nama je da im pomognemo kako da se nose sa tom spoznajom.
Poznajući uzroke ovako ekstremnih oblika ponašanja, sa nešto većim stepenom sigurnosti mogli bismo pretpostaviti da bi veća društvena podrška psihološkoj dobrobiti i mentalnom zdravlju dece možda mogla napraviti značajnu razliku. Reč je o programima podrške roditeljima u jačanju vaspitnih kompetencija. Roditeljstvo se uči, a u našem društvu još uvek ne govorimo dovoljno o tome koliko su topli, podržavajući i prihvatajući odnosi u okviru porodice vitalno važni za mentalno zdravlje dece, niti takve ideje pretačemo u akcije. Gotovo da uopšte ne govorimo o emocionalnom opismenjavanju dece, a ono je preduslov harmoničnih odnosa sa drugim ljudima. Kada umemo da prepoznamo svoja osećanja i potrebe, znamo i da posegnemo za adekvatnim ponašanjem, ali i da kod drugih ljudi prepoznamo njihova emocionalna stanja i potrebe. U nekim zemljama, pored redovnih zdravstvenih pregleda, redovno se prati i porodično funkcionisanje, stručnjaci posećuju decu u kućnom okruženju, pružaju smernice, itd. Kada je reč o obrazovnom sistemu, psiholozi/škinje su važni/e, ali podrška deci u problemu traži ceo sistem i uključuje i roditelje i sve nastavnike/ce. Ni naši učitelji/ce ne uče dovoljno o problemima u ponašanju i izazovima u psihološkom funkcionisanju, a vaspitne kompetencije tek su vrlo slabe kod predmetnih nastavnika/ca. Rad sa decom koja imaju probleme u socio-emocionalnom funkcionisanju je naporan i traži puno vremena i resursa, nekada je teško prozreti kroz njihova neprilagođena ponašanja i uvideti gde su povrede, odakle potiču strahovi i bol. Naši nastavnici/ce vrlo malo znaju o tome i zbog toga ili odustaju od dece ili i uprkos želji, ne znaju kako da pomognu.
No, čak i ukoliko bi se ispostavilo da sistem nije mogao da spreči ovaj događaj, nema opravdanja za reakcije koje su usledile. Figure sa najviših pozicija moći iznosile su paušalne i površne interpretacije koje skreću pažnju sa potencijalnih pravih uzroka (ministar prosvete krivi zapadne vrednosti, internet i igrice), predlažu se populističke mere (predsednik predlaže testiranje dece na narkotike, snižavanje uzrasta krivične odgovornosti, povećanje broja policajaca), mediji, policija, pa i sam predsednik republike izneli su ogromnu količinu nedozvoljenih podataka o tragediji, iako je poznato da takvo izveštavanje pogoduje kopiranju i pojavi sličnih zločina u bliskoj budućnosti, ministarstvo prosvete nije izdalo adekvatne smernice za nastavnike/ce kako da razgovaraju sa učenicima, ali i kako da pomognu sebi u regulaciji straha i anksioznosti.
BUKA: Šta nas čeka u danima koji slijede: nakon šoka i tuge, kakvo će biti stanje nacije i kako će nam se osjećati djeca u školama?
Ljudski kapacitet za adaptaciju je ogroman. I ovu krizu ćemo prevazići, a od načina na koji se budemo odnosili prema njoj, zavisi kako. Od stepena povezanosti sa tragičnim događajima i ličnim faktorima rizika zavisi i kakva podrška treba da bude i kakve se posledice mogu očekivati. Našem društvu će biti potrebno puno snage i mudrosti da izađe iz ove situacije, a očigledno je da urušene institucije nemaju kapacitet za adekvatne reakcije. Ipak, vidljivo je da se različite grupe organizuju u cilju pružanja podrške i u tome značajnu ulogu imaju i socijalne mreže. Nastavnici/ce takođe dižu svoj glas i u tome ih moramo podržati. Ipak, čak i za one koji će iz ovoga izaći očuvanog mentalnog zdravlja, asocijacije na školovanje nužno će biti prebojene negativnom notom koja ranije nije postojala. Nadam se da u budućnosti te percepcije neće biti pojačavane.
