Razgovarali smo sa Predragom Azdejkovićem, (prvo)borcem za prava LGBT zajednice u Srbiji i kako se to kolokvijalno kaže “a i šire”. Šta su odistinski problemi LGBT zajednice, a šta izmišljeni, koliko je važno što Srbija ima ministarku koja pripada ovoj populaciji i može li to ikako pomoći uljuđivanju Bosne i Hercegovine po pitanju prava manjinskih i diskriminisanih grupa, saznajte iz intervjua. I da, hoće li Predrag Azdejković biti budući ministar? Čitajte BUKA intervju.
Negdje si napisao “Na prajd se poziva, ali se na prajd ne dolazi”. Koliko je poražavajuće u 21. vijeku iznova i iznova pričati o važnosti prajda? Ili je to balkanska neminovnost?
Hajde da napravimo paralelu. Kada kažemo da je na primer, muzika važna za kulturni život svakog čoveka, sledi potpitanje, čija i kakva muzika i sledi velika rasprava. Slično treba biti i sa Prajdom. Čiji i kakav Prajd ima važnost. U tome leži glavni problem, jer kada nekom strancu, donatoru, kažete Prajd, on zamišlja Prajd u svojoj zemlji i rezultate koje je taj Prajd postigao, te naivno misli da je to svuda tako, da će tako biti u Beogradu i bez ikakvih potpitanja kaže, to je super, to treba finansirati, to treba podržati. Žao mi je, ali Prajd je samo reč i ništa više, mnogo je bitnije da pričamo o politikama i vrednostima koje Prajd zastupa, koliko uključuje LGBT populaciju koju zastupa, koje rezultate postiže i kakvu sliku javnosti šalje. Tako da bi moj odgovor bio, Prajd nije važan, važno šta on uspe da postigne.
Logično je da te upitam postoji li nešto organizovano i institucionalizovano, a što se zove LGBT zajednica u Srbiji? I, ako postoji, ko su vam “unutrašnji” neprijatelji. Ove spolja smo upoznali.
Postoje mikro LGBT zajednice unutar LGBT populacije, koje se okupljaju oko neke potrebe, grupe ili ideje. Možemo da kažemo da postoji LGBT zajednica koja ide na WB gej žurke koje se organizuju svakog meseca u beogradskom Mikseru, LGBT zajednica koja se okuplja oko majora Helene i organizacije Egal… Često govorim da su nama najveći neprijatelji u samoj LGBT populaciji, što može da zvuči oštro, ali to moje 15-godišnje iskustvo u LGBT aktivizmu pokazuje. Pojedini aktivisti aktivno primenjuju politiku „što gore, to nama bolje“, jer je količina novca iz donacija direktno vezana za ugroženost LGBT populacije u Srbiji, te im pozitivna promena ni malo ne odgovara. Problem je što Srbija više nikome nije interesantna, da se novac za LGBT projekte seli u Afriku i Aziju, gde su problemi mnogo veći, tako da u Srbiji trenutno imamo scenario „mala bara, puno krokodila“. Mnoge organizacije su prestale sa radom, a ostale kukumavče kako novca nema. Jedna važna priča koja dokazuje moju tvrdnju da su nam unutrašnji neprijatelji mnogo opasniji jeste donošenje Zakona protiv diskriminacije. Srpska pravoslavna crkva je pravila probleme oko tog zakona u kome se spominjala seksualna orijentacija i rodni identitet. Seksualna orijentacija je ostala, ali je rodni identitet otpao, sa sve blagoslovom aktivista za ljudska prava koji su na njemu radili, kako bi se napravio kompromis sa SPC. Aktivisti će prodati interese LGBT zajednice onog trenutka kada su njihovi lični interesi u pitanju. Pogledajte nam političare, aktivisti su isti takvi, samo što političare možemo da promenimo na izborima, ali aktiviste ne možemo, jer ih nismo ni birali.
Imate li prijatelje. Ljude od pomoći. U vlasti i van nje.
Postoje političari na vlasti i u opoziciji koje možemo da smatramo za prijatelje, naravno sa ograničenjem, jer svi gledaju svoje interese i šta mogu da dobiju ili izgube. Tu sada već na scenu stupa sposobnost LGBT aktivista da od političara na vlasti i van nje pravi prijatelje ili neprijatelje. Najviše prijatelja LGBT zajednica ima među kulturnim radnicima i na estradi.
Tu je i portal “Gayecho”. Šta radite? Uspijevate li u tom svom naumu. I u konačnici, jesu li se Srbi prestali hronično bojati homoseksualaca?
Gej lezbejski info centar čiji sam predsednik radi jedini gej magazin u Srbiji i regionu „Optimist“, news portal „GayEcho“, vodič kroz gej Srbiju „Gej.rs“ i Međunarodni festival kvir filma „Merlinka“ koji se održava u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Podgorici, Sarajevu i Tuzli. Svi ovi projekti imaju sličan cilj, da osnažuju i ohrabruju LGBT populaciju i da utiču na smanje homofobije.
Situacija u Srbiji se menja, sporo, ali se menja. Homofobi se polako, ali sigurno osećaju u manjini i da su izgubili u toj borbi. Često ponavljam da najveća odgovornost za položaj LGBT populacije leži na samoj LGBT populaciji. Ako očekujemo da će nam aktivisti, političari ili neko treći rešiti probleme, onda smo jako naivni. Neki kažu da LGBT populaciju čini 3% stanovništva, neko kaže 10, ali hajde primera radi to bude 5%, odnosno 350 hiljada ljudi u Srbiji je LGBT. Ti ljudi imaju roditelje, braću, sestre, rodbinu, prijatelje, od kojih mogu da naprave saveznike za LGBT pitanja. Hajde da uzmemo da svaka LGBT osoba ima minimum 4 osobe oko sebe koje mogu da mu budu saveznici, to je skoro milion i po saveznika, koji mogu da brane LGBT osobe kad neki homofob krene da priča ili radi protiv. Stvaranje tih saveznika leži na samim LGBT osobama, a aktivisti treba u tome da im pomažu.
Srbija je dobila “prvu gej ministarku”, kako vole reći mediji. Koliko Ana Brnabić zaista može osvijetliti gej populaciju? Ona, prirodno, treba raditi svoj posao, ali ipak je to značajan korak za Srbiju. Ili možda nije?
Odgovornost za to da li će nam Ana Brnabić biti prijatelj ili ne leži na LGBT aktivistima. Ali, kada uzmemo u obzir politiku „što je gore, to je nama bolje“ o kojoj sam već govorio, ne treba da čudi da su pojedini aktivisti za ljudska prava kritikovali njen izbor i unapred govorili da ona neće ništa da uradi za LGBT populaciju i da je sve to nebitno… Naravno, ti isti su se posle nedelju dana uputili u njen kabinet da traže podršku za Paradu ponosa, što se u mojoj knjizi definiše kao licemerje.
Sam čin da u vlasti imamo autovanu lezbejku je revolucionaran i time ni mnoge zemlje na zapadu ne mogu da se pohvale. Svaki put kad je građani Srbije vide na televiziji, videće lezbejku koja je na vlasti, jer posle pisanja svih medija, svi znaju da je ona lezbejka. Kako će to aktivisti iskoristiti za dobrobit LGBT populacije?! Pa mislim nikako, jer im ona izbija iz ruke argumente kako se u Srbiji ništa ne menja, kako vlast ništa ne radi, kako je strašno, kako je grozno, kako je…
Da li je Vučić opet ušminkao određeno društveno polje. Sve po Maksu Veberu?
Vučić je jedan odličan medijski manipulant i odlično ume da baci koske javnosti i opoziciji kojom se oni igraju, dok on završava svoje poslove. Javno autovanje Ane Brnabić jeste jedna koska, jer su se svi bavili samo njom, danima, nedeljama, dok činjenica da nam je Vlada ostala skoro pa ista zanemarena.
Bosna i Hercegovina je jedina zemlja u okruženju u kojoj nema gej prajda. Postojao je pokušaj u Sarajevu i znamo ili bi trebalo da znamo kako se to završilo. Možeš li nam prenijeti malo slobodarske gejoće sa ove strane Drine?
Ne vidim zašto se insistira na tome da se gej parada mora imati. Ako nema uslova, nema uslova i tačka. Prajd treba da bude sredstvo koje će da obezbedi LGBT populaciji bolji život, a ne državi status civilizovane u očima Evropske unije. BIH može da uči na primeru srpskog Prajda, da uči na tuđim greškama i kako ne treba da radi. Mi smo ove godine imali prvi alternativni prajd, nazvan Ponos Srbije, koji je organizovan 25. juna, sa vrlo malo policije, koji je prošao centralnim ulicama koje su bile pune ljudi, koji su nam mahali i pojedini pridružili šetnji… To je prajd kakav treba da bude, a ne sa hiljadama policajaca, u tampon zonu, u tri zaštitna kruga, bez ljudi koji taj prajd mogu da vide.
Ozbiljno, kako da obezbijedimo u ovoj srednjevjekovnoj sredini vidljivost drugih i drugačijih. Slabo to i incidentno ide do sada.
Da se opet vratim na odgovornost LGBT populacije. Niko neće da se izbori za naša prava umesto nas. Glavno pitanje je da li ti drugi i drugačiji žele tu vidljivost i da li ona njima odgovara. Društvo treba da se postara da stvori okruženje i atmosferu u kojoj se LGBT osobe osećaju slobodno i prihvaćeno, a na njima samima je da odluče da li žele da budu vidljivi ili ne. Ako neće, šta da se radi, ali im je obezbeđeno sve da to tako bude.
Kakvu Srbiju i okruženje vidi Predrag Azdejković za desetak godina?
Nadam se da će se za desetak godina ekonomska situacija u Srbiji i okruženju biti bolja. Jebeš LGBT prava, kad živiš u siromaštvu. Znate koliko jednoj LGBT osobi znači da li može da se venča, kad nema posao i od čega da živi?! Apsolutno ništa. Iskreno se nadam da će se to promeniti, da može pristojno da se živi.
I što je važnije, gdje sebe vidi Predrag Azdejković, za deceniju?
Živ, zdrav i ministar da budem.
Razgovarao: Dragan Bursać