Pored aktuelnih studentskih i građanskih protesta u Srbiji, društvene mreže od prošlog petka su preplavljene i slikama događaja u Bogatiću, kada je grupa poljoprivrednika, ekoloških i građanskih aktivista prekinula javnu prezentaciju Nacrta prostornog plana ove mačvanske opštine od 2025. do 2035. godine, jer je u tom planu ostavljena mogućnost za geološka istraživanja litijuma i bora na plodnom poljoprivrednom zemljištu. Ovaj prekid se dogodio usred masovnog antilitijumskog protesta ispred opštinske zgrade, čija su vrata bila zaključana, a okončao se tako što su, pod pritiskom demonstranata ali bez upotrebe sile, opštinsko rukovodstvo i odbornici vladajućih SNS-a i SPS-a sami izašli iz opštinske sale gde je prezentacija trebala da se održi. Jedino je šef odborničkog kluba SNS-a izveden „na guranje“ iz sale, s tim da su ga dvojica demonstranata bukvalno pridržavali sve vreme do izlaska iz opštinske zgrade, kako bi ga zaštitili od većih neprijatnosti. Interesantno je da se sve to dogodilo iako su predstavnici vladajućih partija samo koji dan ranije javno saopštili da će tražiti da se u primedbe na nacrt prostornog plana uvrsti i njihovo protivljenje otvaranju mogućnosti za istraživanje litijuma i bora. To, međutim, nije pomoglo da umanji bes ljudi koji se od ranije protive tim istraživanjima: njihov revolt samo je porastao nakon što su vladajuće partije bile uzdržane prilikom nedavnog glasanja u lokalnom parlamentu o deklaraciji za zabranu istraživanja i eksploatacije litijuma i bora, koja se odnosi i na Mačvu i na Jadar, a koju je predložila opoziciona grupa građana „Pobeda za Mačvu“. Konačnu odluku o pomenutom Nacrtu prostornog plana opštine Bogatić doneće lokalni parlament, verovatno u martu, kako je najavljeno, a do kraja ovog meseca ostavljen je rok za dostavljanje primedbi na dokument. Među onima koji će dostaviti pisane primedbe biće i pravnik Sreten Đorđević iz Valjeva, čija se advokatska kancelarija poslednjih godina specijalizovala za pitanja zaštite životne sredine, a sam Đorđević je zastupao nekoliko ekoloških organizacija u Srbiji. „Ovo što se dešava u Bogatiću je način da se stvari rešavaju u svojoj kući“, kaže Đorđević tim povodom na početku razgovora za Buku.
Šta je pravno sporno u nacrtu prostornog plana opštine Bogatić kojim se uvodi mogućnost istraživanja litijuma i bora na području ove lokalne zajednice?
Sporan je zakonski osnov za planiranje istražnog područja za primenjena geološka istraživanja litijuma i bora. Prema dokumentaciji koja je raspoloživa, taj zakonski i planski osnov ne postoji. Međutim, mislim da se u konkretnom slučaju radi o pritisku koje je ministarstvo rudarstva Srbije svojevremeno izvršilo na lokalnu samoupravu u Bogatiću: u jednom dopisu uneli su iskaz o tome da je ministarstvo prihvatilo aplikaciju kompanije „Edelweis Mineral Exploration” doo Beograd za istražno područje za primenjena geološka istraživanja litijuma i bora, iako oni nisu dobili dozvolu za ta istraživanja. Pre par dana iz ministarstva je stigao odgovor u kome oni navode da nikakva dozvola za istraživanja litijuma i bora nije dobijena, čak su i javnosti poslali demant da ta firma ima dozvolu za istraživanja. Imajući u vidu da ne postoji ni zakonski ni pravni osnov za tako nešto, to praktično isključuje takvu mogućnost, imajući u vidu da ne postoji ni zakonski ni pravni osnov da u prostorni plan opštine Bogatić uđe područje za primenjena i geološka istraživanja. Šta više, u samom dokumentu, u nacrtu ovog plana, stoji da se on prevashodno odnosi na istražna područja nemetaličnih sirovina, za pesak, kamen i šljunak, a da ne postoji zakonski i planski osnov za druge, metalične sirovine, u šta spada i litijum. Dakle, ne postoji nijedan razlog da opština Bogatić u svoj prostorni plan uvrsti takvo istražno područje. To bi bilo veoma opasno. Ovo je sada najbolji trenutak da se u startu spreče budući pokušaji primenjenih geoloških istraživanja litijuma na ovom području.
Kakva su iskustva u tom pogledu na ostalim područjima zapadne Srbije?
Pomenuću da je u trouglu Valjevo-Loznica-Šabac tokom poslednje decenije bilo osam istražnih područja za litijum, površine po oko 100 kvadratnih kilometara, znači ukupno 800 kvadratnih kilometara je bilo zauzeto privremenim geološkim istraživanjima bora i litijuma. Smatram da se to ne radi slučajno, jer projekat Jadar, sam po sebi, nije nešto što ima svoj kraj. On ima svoj početak, ali, po svemu sudeći, do realizacije tog projekta neće doći, jer građani Srbije to jednostavno neće dozvoliti. Kada bi se to dozvolilo, taj rudnik bi radio na području Jadra, a onda bi se širio na sledeća eksploataciona polja. Zbog toga je tako veliki broj zahteva za primenjena geološka istraživanja, jer kada se završi eksploatacija jednog polja, ide se na sledeće itd. Kada se jednom uđe u tako nešto, dokle god postoji ruda i ekonomska isplativost, kompanije rudare. Očigledni primeri za to su Bor i Majdanpek, veliki rudnici koji, kada se jednom otvore, više se ne zatvaraju dok tamo ima rude.
Kakve su šanse da ljudi u Mačvi i Jadru spreče resorno ministarstvo da izda dozvolu za istraživanje, odnosno eksploataciju litijuma i bora?
Rudarske kompanije se ne boje vlasti, one imaju neograničene finansijske resurse i dolaze u države u kojima je koruptivni potencijal dovoljno visok da mogu da realizuju svoje projekte, prosto zbog toga što rudarska industrija u ovom trenutku ne može da zadovolji ekološke standarde. Dakle, oni se ne boje vlasti, administracije i političara, jedino čega se boje su nauka, struka i narod. Zbog toga je neophodno da se narod probudi: narod je već probuđen, ali treba da ostane budan i uporan koliko god treba da spreči realizaciju svakog ovakvog projekta već u samom začetku. Smatram da je srpski narod trenutno jedan od ekološki najosvešćenijih naroda na planeti. To pokazujemo već pet godina unazad i mislim da to obeshrabruje rudarske kompanije, pogotovo Rio Tinto, koji je ovde uložio značajna sredstva, ali mislim da će taj projekat morati da se obustavi, na ovaj ili onaj način. A najsigurniji način je pobuna naroda.
Bilo je priče da će se Rio Tinto povući iz projekta Jadar uz odštetu koju bi isplatila država Srbija ili putem međunarodne arbitraže. Koliko je to moguće?
Smatram da nije u interesu Rio Tinta da ide na međunarodnu arbitražu, zato što oni tokom razvoja projekta prolaze kroz faze u kojima ja nisam uspeo da nađem nijednu zakonitost. Oni su kršili propise u oblasti zaštite poljoprivednog zemljišta, kršili su propise u oblasti upravljanja otpadom, zatim su kršili finansijske zakone Republike Srbije, kršili su propise iz oblasti dostupnosti informacija, jer su izričito zabranili objavljivanje svih informacija o svom poslovanju tokom realizacije ovog projekta u Srbiji. Mislim da su njihove šanse jako loše na međunarodnoj arbitraži zbog toga što međudržavni sporazumi na koje se pozivaju, na primer Sporazum Kraljevine Srbije sa Ujedinjenim Kraljevstvom, podrazumevaju obaveze i odgovornost Republike Srbije, ali podrazumevaju i ključnu obavezu kompanija koje ovde posluju, a to je da poštuju zakone Republike Srbije. Moja kancelarija nekoliko godina analizira njihovo poslovanje i bukvalno ne možete da nađete nijednu fazu u kojoj su oni poslovali zakonito. Ni u ovom trenutku, kada su u postupku procene uticaja na životnu sredinu za jedan deo projekta Jadar, takođe ne posluju zakonito: imaju nelegalnu studiju izvodljivosti, nemaju idejni projekat, pribavljaju post festum saglasnosti nadležnih državnih organa. Tako da jedini problem koji mi danas imamo u Republici Srbiji jeste nepostojanje pravne države, jer je sistem pravne države urušen, sistem zaštite životne sredine je urušen, a za to je odgovorna državna administracija. Kada bismo imali malo odgovorniju državnu administraciju, projekat Jadar bi odavno prestao da bude tema u ovoj državi, jer je njihovo poslovanje zasnovano na zloupotrebama i ignorisanju zakona Republike Srbije.
Za potencijalne istražne radnje na području Mačve ne pominje se Rio Tinto, već druge kompanije. Ko stoji iza njih?
Oni su personalno povezani. Imate gospodu Grubin, jedan od njih je ‘pronašao jadarit’, aktivan je u okvirima kompanije Rio Tinto, a njegov rođeni brat je vlasnik i suvlasnik različitih kompanija koje se bave primenjenim geološkim istraživanjima litijuma i bora. Imate fluktuaciju radne snage, rudarskih inženjera i geologa i ostalih iz kompanije u kompaniju, takva je situacija bila i na području Valjeva, gde već treću godinu imamo privremenu meru zabrane primenjenih geoloških istraživanja koja je izrečena kompaniji „Euro litijum Balkan“. Valjevo je takođe izuzetan resurs i potencijal za rudarske kompanije. U nekim dokumentima EU navodi se da je projekat Valjevo najperspektivniji projekat za eksploataciju bora i litijuma, uz projekat Jadar. Smatram da postoji pakleni plan rudarskih kompanija da se stvori lozničko-šabačko-valjevski rudarski basen, po ugledu na Bor i Majdanpek. Ako to dozvolimo, mi ćemo izgubiti zapadnu Srbiju, izgubićemo jedno od najvrednijih podzemnih rezervoara pitke vode na našim prostorima, izgubićemo poljoprivredu, izgubićemo sve. Dakle, kompanije između sebe sarađuju, dovoljno je da pogledate njihove godišnje konferencije i da shvatite koliko su oni bliski jedni drugima.
Šta su institucije Republike Srbije učinile da bi sprečile takvo delovanje rudarskih kompanija?
Država Srbija je tokom poslednje decenije, a posebno zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima iz 2015. godine, koji je menjan 2018. i 2021. godine, stvorila jedan takav zakonski okvir za realizaciju rudarskih projekata u Srbiji, koji rudarske kompanije smatraju jednim od najboljih pravnih okvira za njih na svetu. Kada to imate, onda istovremeno možete da kažete: takva ekspanzija regulative u oblasti rudarstva potpuno uništava zakonodavstvo u oblasti životne sredine, prirode, zdravlja i neka druga ljudska prava, a među njima posebno ljudsko pravo na nepovredivost doma, imovine i privatne svojine. Međunarodnim privatnim kompanijama omogućeno je zakonima Srbije da, zarad svojih finansijskih interesa i profita, eksproprišu imovinu građana Srbije. Nažalost, naša vlast je učinila taj korak duboko na štetu svojih građana. Posledice takvog dizajniranja propisa mogle bi biti katastrofalne kada bi došlo do realizacije rudarskih projekata.
To bi dovelo do raseljavanja stanovništva iz zapadne Srbije?
Svakako bi došlo do raseljavanja stanovništva, ali neće moći da rasele sve. Posledice po životnu sredinu i po zdravlje ljudi, rasprostranjenost i površina štetnih posledica u vidu zagađenja vode i vazduha su takve da ne možete da iselite stotine hiljada ljudi. Možete da raselite ljude koji žive u okolini rudnika, nekoliko stotina ili hiljada ljudi, ali su posledice i rizici po zdravlje mnogo veći, kao i rizici po zagađenje životne sredine.
Ali, u tom slučaju bi se ubrzo raselili i ljudi koji ne žive u neposrednoj blizini rudnika?
Tako je, to je jedan kataklizmični scenario. Srbija nije velika država i nema mnogo prostora za raseljavanje. Ali, ako pogledate Nacrt prostornog plana Republike Srbije do 2035. godine, koji nije usvojen a godinama je u nekoj proceduri, videćete da je planirano 40 mega rudnika na teritoriji Srbije, a to su rudnici litijuma, bora, zlata, bakra itd. To su najprljavije tehnologije koje možete da zamislite. I kada govorimo, na primer, o ugroženosti stanovništva Jadra, vezano za realizaciju projekta Jadar, nisu samo oni ugroženi. U toku je izgradnja linijske infrastrukture: imate brze saobraćajnice od Šapca do Loznice, od Valjeva do Loznice, imate planove za igradnju Železničke pruge, imate gasovod koji vodi od Ibarske magistrale do Loznice – to su sve projekti koji su, po aktima Vlade Srbije, realizovani za potrebe realizacije projekta Jadar. Zašto je to opasno: zato što, na primer, imate enormne količine utroška raznih kiselina, sumporne kiseline u stotinama hiljada tona godišnje, a posledice prevrtanja jedne cisterne sa takvim otrovima mogu da odnesu veliki broj života. Dakle, nisu ugroženi samo ljudi u Jadru, ugroženo je celo područje zapadne Srbije. Dalje, u javnosti se često čuje da još nije počela eksproprijacija za projekat Jadar. To nije tačno. Realizacija svih ovih projekata linijske infrastrukture koji vode do projekta Jadar već nekoliko godina ima za posledicu hiljade postupaka eksproprijacije: ljudima se masovno oduzima zemljište, a ako nisu zadovoljni bednim cenama koje im nudi Poreska uprava, oni budu upućeni na sudske postupke, ali im prehodno bude oduzeta imovina, a izvođači ulaze u posed njihove imovine. To je drastično obespravljivanje građana Srbije u korist interesa krupnog kapitala. I u tom smislu mi jesmo zapravo u neokolonijalnom položaju.
Ukoliko bi došlo do realizacije projekta Jadar, a zatim i širenja, kako bi to uticalo na najbliža susedna područja u Republici Srpskoj kao delu Bosne i Hercegovine?
Povezana su područja na kojima se vrše primenjena geološka istraživanja litijuma ili pokušavaju da se vrše, to je sve deo jedne celine koja se zove Vardarska zona ili Vardarska greda. Kompanije između sebe sarađuju, velike kompanije imaju svoje satelite, male kompanije koje vrše primenjena geološka istraživanja. Tako je i ovde na području Mačve i Kolubare. Otvaranje bilo kog takvog rudnika, kako u Srbiji, tako i u Bosni i Hercegovini, odnosno u Republici Srpskoj, dovelo bi do jednog domino efekta koji bi duboko oštetio građane ovog regiona. Zbog toga ni po koju cenu narod ne sme da dozvoli da prvi bager uđe na eksploataciono polje. Kada prvi bager uđe, kada se prva lopata zabije u zemlju, tog trenutka se šanse da se ljudi izbore protiv ovih kompanija svode na minimum. Zbog toga te kompanije treba sprečavati u najranijim fazama ishodovanja bilo kakvih dozvola, saglasnosti, usvajanja prostornih planova itd. Prostorni planovi su opaka stvar, jer građani mahom ne idu na javne rasprave, ne shvataju koliko su opasni ti postupci po njihova buduća prava i interese. A prostorni planovi posebne namene su pravni osnov za eksproprijaciju imovine građana. Poslednjih godina ljudi su se aktivirali i idu na javne rasprave i bore se protiv toga, jer shvataju da su to najranije i najopasnije faze realizacije budućih projekata koji mogu da uslede za 15-20 godina. Ljubi obično misle ‘ma, nema od toga ništa’, ne shvataju da kada se nešto pogrešno desi danas, da će ih to koštati za 10 ili 20 godina, njih ili njihovu decu. Kada bismo dozvolili realizaciju ovakvih rudarskih projekata u Srbiji, mi bismo od Srbije napravili rudarsku koloniju.
Kako je u celoj toj priči vidite uloge EU, Kine i Rusije?
Podrška koju predstavnici EU daju realizaciji rudarskih projekata u Srbiji za mene predstavlja dokaz da EU nema nameru da nas pozove u svoje članstvo. Evropski ‘zeleni dogovor’ o kome se stalno priča, ima i svoje naličje, to su zone žrtvovanja, a Srbija je zelena zona žrtvovanja EU, da bi tamo imali čistu energiju i vozili električne automobile. Imamo izjave visokih zvaničnika Evropske komisije koji to zapravo potvrđuju. Dakle, nemamo podršku Evrope, nemamo podršku Kine koja takođe ima svoje rudarske interese u Srbiji, nemamo podršku Rusije koja takođe ima svoje energetske interese u Srbiji. Mislim da to nije ni loše, došao je trenutak kada Srbi, svi građani Srbije, moraju da reše problem u svojoj kući. Ne treba nam niko, možemo sami i mislim da ćemo se izboriti.
Koliko ste upoznati sa projektom eksploatacije litijuma na Majevici u RS, koji je i dalje u opticaju, iako se ljudi tome protive?
Najbolje je da se projekat saseče u korenu i da se sprečava dobijanje dozvole. Ja sam vrlo zabrinut za perspektive ljudi u RS zbog velikog broj dozvola koje su tamo izdate. Mislim da je poslednji trenutak da se narod i građani podignu protiv toga, da se u tome ujedine bez obzira na nacionalne i verske razlike, jer je to pitanje njihovog opstanka na tim područjima. Bilo bi dobro da se narod i građani, po uzoru na nas u Srbiji, organizuju i da naprave jedan korak više od javnih tribina ka narodnom buntu. To je jedini način da se ovakve stvari spreče, pogotovo u ovim poodmaklim fazama dobijanja dozvola. Ponavljam, rudarske kompanije najviše se plaše bolje organizovanog naroda.