Pedesetjednogodišnji poljoprivrednik Milan Pajić iz sela Badovinci u Mačvi, jednog od najvećih sela u Srbiji, jedan je od najpoznatijih vođa poljoprivednika i boraca za njihova prava u Srbiji. Milan i članovi Udruženja „Naše mleko“, koje vodi, često su na meti vlasti u poslednje vreme, ali oni, kako kaže u razgovoru za BUKU, ne nameravaju da posustanu u svojoj borbi. Kada smo proteklog vikenda razgovarali na Milanovom imanju, sve što je ispričao moglo bi se sažeti u jednu rečenicu: da je ceo njegov život borba i da će tako i ostati, uprkos sve učestalijim pritiscima od strane vlasti. „Poslednjih godina bavim se isključivo stočarstvom, jer nemam dovoljno zemlje da bih se bavio ratarstvom. Na početku sam u svom vlasništvu imao 2 hektara zemlje sa kućnim placem, a za sve ove godine uspeo sam da kupim još samo jedan hektar zemlje. Ranije sam se bavio povrlarstvom, uzgojem krmača za prašenje, pa uzgojem ovaca, a poslednjih godina prešao sam isključivo na proizvodnju mleka: imam 70-80 grla, od toga 40 muznih krava, a ostalo su junice i ženska telad. Godišnje proizvedemo 250.000 litara mleka, ali ne povećavamo, niti možemo više, a kakve su tendencije, mislim da ćemo da još smanjujemo. Ranije su bili mnogo bolji uslovi, ja sam objekte pozidao kada sam proizvodio 200-250 litara mleka dnevno, bilo je momenata da smo proizvodili i 500-600 litara dnevno, pa čak i do 1.000 litara, a sada smo to smanjili i ne možemo da kupimo ništa. Traktor i radne mašine sam kupio polovne, ništa nisam kupio novo. Od proizvodnje školujemo decu: jedna ćerka studira veterinu na Univerzitetu u Novom Sadu, druga je u srednjoj školi u Šapcu, a najstarija ćerka se udala, pa sam postao i deda. Na gazdinstvu su nam deca uvek pomagala, radimo supruga i ja i pomaže nam majka kojoj je 71-va godina, a radio je i otac, ali se razboleo i nepokretan je već par godina“, počinje Milan Pajić priču za BUKU.
U poslednje vreme na Vas i članove vašeg udruženja učestali su pritisci preko pripadnika BIA i MUP-a Srbije. Zašto?
Zbog aktivizma našeg udruženja „Naše mleko“ koje funkcioniše od 2012. godine, a pod ovim imenom deluje poslednje dve godine. To je jedan vid stalnog pritiska, žele da nam stave do znanja da moramo biti poslušni, da nas zastraše. Moj prvi susret sa pripadnicima BIA bio je kada su me sačekali na njivskom putu, dok sam razbacivao stajnjak po njivi, to je bilo pošto je Miloš Vučević postao premijer. Mi smo, kao grupa nezadovoljnih udruženja poljoprivrednika, trebali da potpišemo jedan sporazum sa predstavnicima Vlade, ali smo se bunili jer ni prethodni sporazum nije ispoštovan u celosti. Mi smo protestovali, oni su nas pozvali, a ovi iz BIA su došli da mi kažu da je taj sporazum dobar za nas, da bih i ja trebao da odem i da to potpišem. Posle su druga udruženja potpisala taj sporazum, a naše udruženje i „Udruženje za spas i opstanak stočara zapadne Srbije“ koje vodi Zlatko Kokanović iz Gornjih Nedeljica u Jadru nismo potpisali, jer nismo želeli da se odričemo novca na koji se Vlada prethodno obavezala da će isplatiti svim poljoprivrednicima. Mi smo nastavili sa borbom za naša prava, ali su svaki dan pritisci sve veći, posebno na naša dva udruženja, jer smo povezani i borbom protiv otvaranja rudnika litijuma, pa smo stalno na meti ove nakaradne vlasti.
Šta se desilo u poslednjih desetak dana?
Kada je 29. decembra trebala da se otvori deonica puta Loznica-Šabac, planirali smo proteste zbog neispunjenih zahteva. Mene su pratili kada sam kupio nekoliko kutija farbe u Šapcu za svoje potrebe, bila je u gepeku auta, a veče pre protesta pošli smo na sastanak sa Zlatkom u Nedeljice da se dogovorimo oko nekih detalja protesta: oni su trebali da prave protest u Loznici, a mi u Badovincima. Kada smo krenuli u Nedeljice, videli smo da nas policija prati i na pola puta prema Loznici, u Novom selu, zaustavila nas je patrola policije, uzeli su nam dokumenta i proveravali 20-30 minuta, pa zatražili da otvorim gepek gde je bila ona farba i neke sitnice. Onda su rekli da moramo da pođemo sa njima u Loznicu da damo izjave, pa su nas u našem automobilu sprovodili u koloni sa po jednim policijskim automobilom ispred i iza sa uključenim rotacijama. Tu su bila još dva vozila sa pripadnicima BIA, koje smo prethodno videli parkirane ispred kuća nekih ljudi za koje pouzdano znamo da imaju saradnju sa njima: mala je ovo država, a sve ovo suviše dugo traje, pa se već sve zna. Kad smo stigli tamo, bilo je smešno, da nije žalosno: jedan kaže da iznesemo iz gepeka samo farbu. Mi smo, u međuvremenu, kontaktirali ljude iz Nedeljica, pa su nas oni sačekali sa advokatom. U policiji u Loznici su napravili zapisnik i rekli da se ja moram javiti u Šabac u MUP da dam iskaz. Advokat je pitao zašto smo zadržani, a oni su rekli da je razlog što je u Šapcu prijavljena krađa farbe i da oni sumnjanju da je to ta farba u mom gepeku. Ja sam pitao šta ako vam pokažem račun za kupovinu te farbe, a ovaj jedan kaže da on nema ništa s tim i da ja moram da idem u Šabac da tamo njima pokažem. Pošto sam imao račun, vratili su mi farbu, bez izvinjenja za maltretiranje. Sutradan su Zlatko i njegovi održali protest u Loznici, a mi smo u centru Badovinaca traktorima blokirali saobraćaj na par sati. Ja znam da su to nepopularne mere, nije nama drago da to radimo, ali mi u ovom trenutku nemamo drugog izbora. Onda smo krenuli da se provozamo traktorima do Pavlovića mosta i da se okrenemo i vratimo, ali tamo nas je sačekala žandarmerija i blokirala. Ja i još jedan kolega dobili smo krivične prijave, zatim su stigle krivične prijave još dvojici naših ljudi, pa je onda još jedan naš čovek dobio istu prijavu i pozvan u policiju u Bogatić 8. januara. Mi nismo planirali da za Novu godinu i Božić protestujemo, ali smo se 3. januara morali okupiti s traktorima ispred MUP-a u Bogatiću i blokirati saobraćaj u vreme kada su nas saslušavali. I tada smo policiji rekli da nećemo za Božić protestovati, a oni su za drugi dan Božića, 8. januara, zakazali saslušanje našeg kolege i zato ćemo tog dana opet izaći i napraviti skup. I ne znam dokle će sve ovo da ide.
Proglasili su vas za opasne ljude za državu zato što ste nekoliko puta na po par sati blokirali saobraćaj?
Mi smo postali opasni i koristimo opasna sredstva da ugrožavamo živote, kako piše u tim krivičnim prijavama. To je sramota, ali mislim da ljudi shvataju i da će nam se priključiti u većem broju. Ovo su prvi naši protesti od 2012. godine, gde mi ne tražimo nikakav novac, već tražimo da se uredi tržište, da se uredi ministarstvo poljoprivrede, da ljudi koji su krivi i koji su mešetarili odgovaraju za svoja dela, da mi poljoprivrednici možemo da živimo od svog rada. Znači, nije u pitanju visina subvencija, već je u pitanju kriminal, a mi moramo da stanemo na put kriminalu da bismo mogli da radimo. Dakle, pored ostavke premijera Vučevića, mi tražimo ostavke ministra poljoprivrede Aleksandra Martinovića i predsednika Odbora Skupštine Srbije za poljoprivredu Marijana Rističevića: Martinoviću smo još u julu prošle godine rekli da on više nije naš ministar, jer nećemo da nas zastupa ministar koji se zalaže da se otvori rudnik litijuma i da se za te svrhe preimenuje poljoprivredno zemljište, da nas rasele iz Mačve i Jadra. Za nas to nije ministar poljoprivrede. To je neprijateljski odnos prema nama. To se videlo i kada su pokušali da nam ukinu aktivni status poljoprivrednih gazdinstava, da nam stave do znanja da mi moramo biti njihovi poslušnici i, ako to ne budemo, da se više ne možemo baviti poljoprivrednom proizvodnjom i da moramo pogasiti svoja gazdinstva. To je izazvalo dodatni revolt i mi smo odgovorili protestima. Oni su nas proglasili lažovima, da smo dobijali subvencije za nešto što nismo trebali, što ispada kao neka krađa. Tek kada smo se žalili, vraćen nam je aktivni status: ja sam imao svu dokumentaciju, kod mene nije bio nijedan propust, a tražili su mi dokumente za 6 godina na mom gazdinstvu plus dokumente za 2 godine koje mi je vodio čovek sa jednog instituta. Na kraju su se čudili kako niko nije uradio ništa kako ne treba. Ljudi su se solidarisali sa nama u ovome, ali time je ispunjen samo manji deo naših zahteva. Mi sada pitamo šta će se desiti sa tim ljudima iz institucija koji su nas bili bespravno stavili u pasivan status: jel’ postoji nečija odgovornost, da li će ministar poljoprivrede koji je to naložio i dalje nastaviti da bude ministar? Da li će inspektor koji je to radio i dalje biti inspektor i opet to da radi? Pa, ne može. Mi smo pokazali da smo u pravu, hajde sad stavite ih lepo iza rešetaka gde im je mesto, pa da pričamo dalje. I nećemo prestati dok ne bude tako.
Da li ste se uplašili nakon poslednjih poziva na informativne razgovore i saslušanja od strane pripadnika BIA i MUP-a?
Da smo se uplašili, ne bismo bili prisutni ponovo na ulicama. Nama to pokazuje samo njihovu slabost. Ovo je njihov očajnički pokušaj da sebe spasu, hvataju se za slamku. Svaki normalan čovek vidi gde vode ova saslušanja i nameštanja. Sa takvim njihovim nastupanjem, mi smo svakim danom sve jači i imamo uz sebe sve više ljudi. Mene izuzetno raduje što se pojavljuju novi ljudi koji do sada nisu bili prisutni na protestima, da se ljudi oslobađaju od straha, da postoje i ljudi koji se ne bave poljoprivredom. koji dođu da nam pruže podršku, jer su svesni da treba da jedu domaću hranu, zdravu hranu, a ne iz uvoza. Time smo zadovoljni, a ne uplašeni.
Vlasti kažu da izdvajaju puno novca za podsticaje u poljoprivredi. Kakvo je iskustvo članova vašeg udruženja?
Podsticaji su takvi da samo anuliraju naše gubitke i da se vrtimo tu negde da smo živi. Podsticaj bi trebalo da znači da država hoće da podstiče rast prozvodnje mleka, mesa i ostalog. Međutim, mi ovde imamo nekontrolisan uvoz mleka, mesa i ostalih proizvoda, pa je naše domaće jeftino. Država stvarno daje neki novac, ali taj novac, u stvari, ne završava kod poljoprivrednika, već kod prerađivača mleka, klaničara i ostalih. Mi bismo najsrećniji bili da nemamo subvencija uopšte, već da imamo normalnu cenu svog proizvoda, a država neka finansira krajnjeg potrošača, penzionere, radnike i druge: kada dođu da kupe domaće proizvode, neka im smanji cenu, a mi da dobijemo novac za svoj proizvod onoliko koliko on vredi. A ovako nam kroz subvencije daju naš novac i pokušavaju da nas kupe našim novcem. To je glavna poenta podsticaja za poljoprivredu u Srbiji: da vam daju vaš novac i kupe vas vašim novcem. I onda vi ulazite u neko dužničko ropstvo, da ga tako nazovem: u našem selu ima dosta proizvođača svinja koji kažu ‘mi ne može da izađemo na proteste, pa nek’ je cena kilograma žive vage i 100 dinara’. Šta reći na to? Ali, mislim da će se ovo jednom završiti, pa ćemo videti ko je sve dobijao subvencije i za šta ih je dobijao i kako je sve to išlo. I da se utvrdi odgovornost za to ko je upropastio selo, gazdinstva. M smo došli u situaciju da nemamo mnogo seljaka, već da ima mnogo ljudi koji žive na selu, a ne proizvode, već se bave drugim poslovima. Vlast se kod nas plaši jakog seljaka proizvođača, jer ako ste jaki i nezavisni, onda je to problem za vlast. Zato oni hoće da seljaci budu nejaki, slabi, da bi mogli da nas kontrolišu. Ovde su seljaci koletaralna šteta, favorizuju se mlekare, klanice i ostalo, lakše je tako da se pojedinci utale.
Učestvovali ste u dosadašnjim protestima protiv odluke vlasti da realizuje projekat „Jadar“ čiji je cilj otvaranje rudnika litijuma kod Loznice. S obzirom da vlast nije odustala, šta nameravate ubuduće?
Mi se možda nećemo baviti poljoprivredom ako uspeju da nas uguše, jer vidimo da smo predodređeni da kupujemo hranu, a ne da je proizvodimo. Ali znam jednu stvar: da rudnika litijuma neće biti! Mi smo rekli i tako će ostati: možda prvo neće biti nas, a kad ne bude nas, možda će onda biti rudnika. Ali, dok smo mi živi, neće ga biti. Znači, mi smo spremni na sve načine da se branimo i koristićemo sva raspoloživa sredstva da se odbranimo. Mislim da je većina ljudi ovde u Mačvi i Jadru spremna da se odbrani, da se neće niko iseliti i da neće dozvoliti otvaranje rudnika litijuma. Neki ljudi su ucenjeni kada je reč o izlasku na proteste poljoprivrednika, jer su dobili nelegalno neke stvari od države, pa moraju da budu poslušnici i da ćute, ali kada dođe u pitanje opstanak života – to već nije tako. Imate ljude koji dobijaju subvencije i sve ostalo, ali je borba protiv otvaranja rudnika na prvom mestu i mislim da ćemo tu istrajati.
Pružate aktivnu podršku studentima, šta očekujete od studentskih protesta?
Podržavamo studente, ostaćemo do kraja uz njih. To su naša deca i to je naša budućnost, mi školujemo svoju decu da ih sutra neko ne ucenjuje, da dođe struka na svoje mesto, da postavimo sve na svoje mesto.