Marko Baljkas, pisac i novinar iz Beograda, ove godine je objavio knjigu poezije i proze “Iz delova”. Ovo je njegova prva knjiga, a za istu recenziju je napisao poznati pjesnik iz BiH, Marko Tomaš. Baljkas je urednik portala Gledišta i saradnik mnogih magazina. Više o svom spisateljskom i novinarskom radu Baljkas je kazao u razgovoru s novinarom Buka magazina.
U svojoj knjizi pišeš o svom rodnom Šibeniku. Kakav je danas tvoj odnos sa tim gradom? Odlaziš li često u taj grad i osjećaš li se nekada “drugačijim” u gradu Beogradu u kojem sada živiš?
Da, jedan deo knjige odnosi se i na moj rodni grad – Šibenik. Ta povezanost je vrlo jaka, valjda sam se samim prvim udahom tog morskog vazduha „zarazio“. Kasnije je došao taj prvi dolazak u grad nakon rata 2002. i onda mi se sve nekako zaokružilo. Tog leta sam se upoznao sa svim tim popločanim ulicama, obalom, tvrđavama, katedralom, specifičnim humorom, ljudima koji tu žive, i toplinom i dušom koja se oseća na svakom koraku. Naravno, jedna velika spona sa tim gradom je i moj pokojni otac i njegova rodbina, kod koga sam provodio mnoga leta, i obilazio sva ona mesta koja i danas obilazim kad sam tamo, a to je barem jednom godišnje. Takođe, rođenjem u tom gradu nosim i drugo državljanstvo, ali u Beogradu se nikad nisam osećao drugačijim, na taj deo biografije sam uvek gledao kao nešto dragoceno, da se u meni susreće više kultura.
Nosiš li u sebi taj dalmatinski mentalitet?
Mislim da imam taj neki mentalitet. Po prirodi sam malo sporiji, vodim opušteniji stil života koji se odvija po izreci tog podneblja „vrag odnija prišu“, a to mi se i najviše dopada kada pričamo o tim krajevima, laganiji način života, što je totalna suprotnost u odnosu na užurbanost metropole kakav je Beograd.
Na koji način ćeš promovisati knjigu? Da li ćeš dolaziti u BiH da je promovišeš i kako čitaoci mogu da dođu do knjige?
Za sada se to odvija putem društvenih mreža, gde delim određeni sadržaj vezan za knjigu. U planu je beogradska promocija koja će biti verovatno u novembru, a pre toga me očekuje beogradski sajam knjiga gde ću imati jedan dan da se družim sa čitaocima. BiH za sada nije u planu ali imam naravno veliku želju da svratim ako se otvore mogućnosti za tako nešto. Što se tiče toga kako oni koji su zainteresovani mogu da dođu do knjige, trenutno je to moguće preko sajta mog izdavača besani.rs https://besani.rs/knjige/iz-delova i u Makart knjižari u Beogradu.
Sarađivao si sa piscima Markom Vidojkovićem i Ognjenkom Lakićević na literarnoj sekciji. O čemu se zapravo radi, da li si ih bolje upoznao, da li ste u kontaktu i druže li se pisci u Beogradu mimo nekakvih književnih dešavanja?
Da, sarađivao sam sa Markom Vidojkovićem na literarnoj sekciji 2015. godine koja je održana pod pokroviteljstvom jedne beogradske opštine. Viđali smo se jednom nedeljno u periodu od mesec i po dana u njihovim prostorijama, gde su se časovi kreativnog pisanja održavali u grupi od oko desetak polaznika. Princip je bio da nakon svakog časa šaljemo kratke priče Marku da bi ih onda analizirali na sledećem času. Bilo je vrlo inspirativno i tu je nastala jedna priča koja se odnosi na Beograd, a koja se takođe nalazi u knjizi. Od tada smo u dobrim odnosima, upravo je sirov rukopis od čega je kasnije nastala zbirka otišao prvo njemu na proveru. Kod Ognjenke je priča bila drugačija, „nastava“ se odvijala putem video linka, u doba korone 2020. , gde je isto bila manja grupa u pitanju i gde bismo isto polemisali ali uglavnom o poeziji. I sa Ognjenkom sam isto ostao u dobrim odnosima, čija poezija mi se lično jako dopada te sam se tako povezao i sa njom. E sad, da li se pisci druže i van književnih događaja, verujem da da, mnogi jedni drugima dolaze na književne promocije i pesničke večeri.
Recenzent tvoje knjige je Marko Tomaš. Kako si došao do njega i da li si imao priliku bolje da ga upoznaš? Kako je teklo to vaše druženje?
On je dao jedan jako lep osvrt na zbirku, koji stoji na poslednjoj stranici knjige. Upoznali smo na jednoj književnoj večeri u Beogradu, nakon čega sam ga i intervjuisao za moj kulturni portal. Kasnije smo se videli još koji put kada je dolazio da promoviše svoju knjigu ili kada je bio gost nekih beogradskih klubova. Kako je on pesnik, i kako se znamo, bilo mi je logično da i njemu pošaljem rukopis sa nadom da bi mogao da mi da neki savet ili eventualnu recenziju na šta je on potvrdno odgovorio. Takođe, i njegov stil pisanja mi leži te mi je tako došao u sferu interesovanja.
Ti si i novinar. Urednik si portala Gledišta. Šta je sa Gledištima danas, mogu li da opstanu neprofitabilni mediji danas?
Gledište će u decembru slaviti osam godina postojanja, sa manjim ili većim prekidima u radu koja su se nekako poklapala sa elanom i entuzijazmom koji sam imao za alternativnu kulturu u određenom trenutku. Taj sajt je zamišljen da bude u službi promocije kulture i umetnosti, gde će biti prilike da se pročita nešto novo, gde će se baciti svetlo na autore i događaje o kojima slabije možemo da pročitamo danas. Krenuli smo tako što sam ja kačio svoje pesme, priče, tražio zanimljive sagovornike, išao na razne događaje sa kojih sam izveštavao, kasnije su se uključili još neki koji su i danas tu i koji su naravno zaslužni za izgradnju brenda. Napravili smo jedan prostor slobode za autore raznih profila, bili prepoznatljivi u načinu na koji izveštavamo, imali smo i lepu čitanost, sagovornike koji su imali mogućnost da kažu sve bez uvijanja i straha da će biti cenzurisani. Možda neka najbolja povezivanja su nastala upravo preko toga, a na kraju krajeva sam se tu izgradio kao novinar. Gledište je danas u nekoj vrsti mirovanja, što opet ima veze sa onim što sam rekao na početku, a odnosi se na entuzijazam koji varira, jer pričamo o nečemu što je ipak još uvek neprofitabilno ili ti nije podržano od strane vodećih struktura. S tim u vezi, opstanak takvih poduhvata je vrlo upitan, i zavisi isključivo od snage volje onih koji žele da izguraju još nešto sem poznatog, jeftinog repertora koji se vrti danonoćno u sredstvima javnog opštenja.
Kakva je književna scena mlađe generacije u Srbiji i regionu?
Ja volim da čitam domaće autore, dosta njih pratim i po mrežama ili kad su veći skupovi, sajmovi, književni festivali. Čini mi se da je scena ipak živa koliko god ipak ima oprečnih mišljenja. Pojavljuju se novi autori koji zavređuju pažnju, imamo i dosta izdavačkih kuća koje rade da ih bude i više i da se za njih čuje, tu bih pomenuo i mog izdavača koji ima čitavu ediciju koju čine novi autori na čijoj se promociji lepo radi. Možda nam fali više festivala, ili mesta gde bi autori mogli da prezentuju svoje stvaralaštvo, tu mislim i na medije koji će to ispratiti. Kao i u svetu filma i muzike imamo poplavu onoga što dolazi iz drugih zemalja i to se najviše prati, dok je ono što nam je bliže malo zapostavljeno, kao da je taj strani proizvod lepše upakovan, nosi veći publicitet – interesovanje. Takođe, trend je da se kultura polako izmešta u alternativne prostore za manji broj ljudi, a da je manje u javnim institucijama, da su oni koji se bave nečim sve češće u podkastima i na onlajn radijima nego u masovnim medijima. Meni alternativa prija ali mora se malo izaći i iz tog uskog kruga.
Koliko politika utiče na pisce danas, postoji li ta nekakva scena salonskih pisaca koji su miljenici vlasti?
Politika utiče na sve pa tako nije zaobišla ni književnost. Ne mali broj autora koji su kritičari režima sa ovih prostora baš i nisu poželjni da se negde pojave, da promovišu svoja dela i slično, stvari su još lošije ako pogledamo medije. Opet ako imamo one nepodobne jasno je da imamo i podobne koji se ne obaziru mnogo na situaciju u državi već gledaju da dobro naplate ono što rade, i njima su vrata širom otvorena, nije to samo u književnosti, trenutno imamo ekspanziju serijskog i filmskog programa koji se finansira preko najmoćnijeg državnog operatera.
Kakav po tebi treba da bude pisac i umjetnik uopšte? Vjeruješ li da loši ljudi mogu biti odlični pisci?
Svi koji se bave nekom vrstom umetnosti pre svega treba da budu iskreni u svom izražaju i istupima. Moraju biti otvoreni, nije loše i da budu samokritični bez sujete, društveno angažovani, oslobođeni od bilo koje vrste predrasuda, samo na taj način će njihovo delo imati težinu i konzumenti će to osetiti. Stvar je tu jasna, kao na sportskom terenu, publiku ne možeš prevariti ili ih dugo zavlačiti, brzo će doći zvižduci, a stolice će ostati prazne. Kada pričamo o nekoj ličnosti i vezi sa njegovim delom tu imamo raznih primera, mislim da se to mora razdvojiti. Super je ako neki umetnik pored toga što je plodonosan i dobar čovek, ali ne mora to uvek da bude pravilo.