Vojislav Voki Erceg pisac je iz Banjaluke. Za sebe kaže da njegova autorska hrono-orgija i nije obimna, radi se o dvije zbirke pripovedaka „Senka” i „Jučer, danas i možda sutra” i dvije knjige prevoda „Pomes Penyeach” i „Đakomo Džojs”. Međutim, osim pisanjem Erceg se bavio i drugim vrstama stvaralaštva, snimao je dokumentarne filmove, osnovao književni magazin, jedno vrijeme bavio muzikom, pa se s pravom može reći da je kao umjetnik Vojislav Erceg i više nego angažovan. S Vokijem Ercegom razgovarali smo na temu književnosti i njegove angažovanosti u istoj.
Od tvoje prve do posljednje zbirke prošlo je sedam godina. Šta si radio sve ovo vrijeme?
Najkraći mogući odgovor je: “Pa radio sam!” Ja jednostavno mislim da se pisac ne ostvaruje samo samim činom pisanja. To je poslednji deo obreda. Duboko verujem da je, na primer, čitalačko iskustvo isto tako bitno za pisca. Prema tome ne treba da čudi da sam jedno vreme uređivao. Inicirao sam i priredio zbornik kratke proze mladih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije „Ja sam priča”, osnovao sam „P(j)eščanik” („Hourglass Literary Magazine”), bilingvalni književni časopis čija je namera bila da na jednom književnom prostoru objedini takozvane ostvarene ili afirmisane sa mladim i neafirmisanim piscima. Bilo bi bilo bi krajnje zanimljivo pogledati proglas tog časopisa i ko je, i na koji način, doprineo stvaranju „P(j)eščanika”. Danteovu „Komediju”, poslednji, autorizovani prevod Kolje Mićevića priredio sam sa Dragicom Mugošom. Izdanje, verujem, tako vredno!, nikada se nije pojavilo na našim prostorima. Priredio sam, takođe, sa Dragicom Mugošom Koljinog Po-a, mislim na zbirku „Gavran i sve druge pesme”. Nakon što sam završio Akademiju umjetnosti shvatio sam da ipak moram da se opredelim: književnost ili film. Mislim da je moja odluka već u izboru teme za diplomski rad jasna za moje opredeljenje: „Božji ljudi” tematizuje problem imaginacije, svakako u jednom širem smislu. Fokus te naše pokretne slike bio je pesnik, šizofreničar koji je počino samoubistvo. Film nikada nije prikazan javno. Osećao sam da, prosto, ne samo da sam izneverio suštinsku nameru filma, smatrao sam, smatram i dalje, da sam učinio jedno od najvećih nasilja koje jedan dokumentarista može da počini, da zloupotrebi svoje junake! „Rad u nastajanju”, moj poslednji i najdraži film je o učenicama i učenicima iz Jajca koji su se suprostavili konceptu dve škole pod jednim krovom, segregaciji i podelama po nacionalnoj, religijskoj osnovi. Ne računajući povremene i mladalačke izlete kao muzičar amater, ne računajući rad na televiziji, jedan od kompromisa koji neću prežaliti i šest-sedam studentskih filmova, a izdvojio bih eksperimentalno-dokumentarni film: “Priča u tri slike”, pitam se: „Malo li je?”
Već neko vrijeme ne živiš u Banjaluci. Zašto si otišao iz ovoga grada?
Meni niko nije naložio da potpišem nekakvu izjavu da „dobrovoljno” napustim Banjaluku, kao što su desetine tisuća „etnički nečistih” Banjalučana, bili sistematski proterivani, upućivani na „dobrovoljni rad” i u logore, uz sistematsko prisustvo paramilitarnih snaga, i uz isto tako sistematsko prisustvo odsustva policije, o udelu medijske propagande, sablasnog ćutanja i nereagovanja recimo Srpske pravoslavne crkve ili indiferentnosti pojedinaca, prvenstveno pojedinaca iz takozvanih intelektualnih krugova koji ne samo što nisu reagovali, već su mahom bili podstrekivači prinudnog raseljavanja, o svemu tome se može govoriti još samo kao o jednom u nizu priloga sveopštoj istoriji beščašća i, istovremeno, primerima našeg „čojstva i junaštva”.
Da se još više približim vašem pitanju: moja generacija je odrastala ne samo uz, već i u odnosu na sve te moguće krike i njihova eha, grčevitu tišinu, rzanja istorije, eshatološke srhe, o čemu uostalom pišem i u zbirci „Jučer, danas i možda sutra”. Duboko sam uveren da je svakom detetu, detetu moje generacije, bilo sasvim uobičajeno – nama su, prosto, roditelji, govoreći s visine, utuvili u glavu – da tamo neka deca, u prostorima koja su direktno zahvaćena ratom, ne samo da nemaju detinjstvo, ne samo da ostaju bez porodica, nego da svakodnevno ginu.
Da skratim, ili pre da pobegnem iz ove nelagode, a već sam obrisao nekoliko pasusa, rad na mojoj prvoj zbirci priča „Senka” sada shvatam, itekako će uticati i na moj odlazak. Tu knjigu pisao sam sa sinom Koljom u rukama, dok još nije imao ni godinu dana, posvećena je osobi koja mi je bila više nego majka i koja je prognana u tim naglim banjalučkim maglama, posvećena je, uostalom i mojoj generaciji. „Senka” je takođe i moj čitalački omaž generaciji poslednjih jugoslovenskih pisaca: Kišu, Kovaču, Davidu, Pekiću. Sa ove vremenske distance čini mi se da je Mirko Kovač u toj knjizi narastao, zauzeo mesto, kakvog književnog meta-junaka. Ta knjiga je i omaž detinjstvu, detinjstvu iz kojeg ipak svi potičemo.
Ostati u Banjaluci, u kojoj su ćirilične parole izvikane na fasadama „Smrt migrantima”, a da o verzalnim – Z – slovima i likovima ratnih zločinaca na istim tim fasadama zgrada i ne pričam, sasvim normalna pojava, gledati u lice jednog sveopšteg nezadovoljstva i straha, tako vidljivog na svakom koraku u Banjaluci, za mene se čini nemogućnim. I po cenu da Banjaluka može da mi obezbedi egzistenciju, a to je pisati i pisati slobodno, preživariti u gustoj senci prošlosti i tražiti kroz religiju, nacionalizam da ta senka izmeni prošlost, čini mi se kao gozbiti se u doba kuge.
Banjaluka, nekad, i kako stvari stoji nikad više multietnički grad, koja sada više nego pre spokojno zatvara oči pred sopstvenom zločinačkom prošlošću, tihuje nad nacionalističkim dogmama, i ne samo što Banjaluku vodi polupismena, bornirana bratija i hajdučija bez srama, ipak se mladom, sentimentalnom i po svemu sudeći naivnom mladom čoveku činilo da se upravo iz te i takve Banjaluke može ostvari dijalog, most, spona. To i jeste bila i namera P(j)eščanika. Ali prepreke, verujem, ne stvara i ne dolaze samo iz Banjaluke.
U znak protesta protiv rata na prostorima ex-YU Mirjana Miočinović dala je otkaz na mesto profesora dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Ja ne želim od sebe da pravim martira niti na bilo koji način želim da se poistovetim sa velikom Mirjanom. Ja prosto želim da kažem: Svako od nas odgovara svojim ličnim primerom i sopstvenom pričom.
Napokon: „Navedite mi razloge da se ostane u Banjaluci!?”
Postoji li u Banjaluci književna scena?
Sigurno da postoji. Mislim da ne postoji tržište.
Banjaluka. Provincija?
Verujem da je ovo pitanje postavljeno zbog moje pogrešno protumačene izjave tokom promocije moje poslednje knjige a ta promocija istovremeno je bila i performans: da je Banjaluka provincija. Ja lično smatram da nema ništa loše u provincijalnosti!
Ja sam tada možda mislio na ono što je Džojs napisao povodom Dablina. Da Banjaluka nije ništa manje hemiplegična nego Dablin s početka dvadesetog stoljeća, ali sada se pitam da li je mogućno, postoji li opravdanje da se Banjaluka, na bilo koji način uporedi sa Dablinom?
Jedan, ne tako zanemariv vremenski period, proveo sam u Turskoj, menjao sam lokacije od Antalije do Izmira, ali ako me sećanje ne vara i pre toga sam čitao Pamuka. Na jednom mestu u memoarskoj knjizi „Istanbul”, parafraziram, Pamuk piše da je Kemal-Paša Ataturk Turskoj nametnuo jednu neproživljenu kulturu. Taj obrazac, s celom svojom težinom može, verujem, da se primeni i na Banjaluku.
Banjaluka je, nakon rata, postala administrativni, ekonomski, politički, akademski, kulturni centar. I najednom palanački duh mora da se preobrazi, u stvari da se pretvara i da se izdaje za ono što nije. Plašim se da je odveć očigledno da Banjaluka nije spremna da podnese taj teret: zavirite u naša pozorišta, poslušajte kako i šta se svira u našim koncertnim dvoranama, ko, šta i kako se predaje na našim fakultetima, čast izuzecima.
Treba takođe imati su vidu da su gradovi, po mom mišljenju, otporniji nego države, trajniji su i postojaniji. U vreme Dantea Aligijerija Italija nije postojala, ali su postojale Firenca, Ravena i takodalje. Istorija je vrlo dobro upamtila gradove, ali i sve koji stoje iza gradskih vrata i ovo ne govorim, da citiram Davida Albaharija, kao prorok, jer niko ne voli proroke, ponajmanje proroci.
I još jednom što se tiče Banjaluke i banjalučkih pisaca, najednom su se, i preko noći, naročito pisci starije generacije, preobratili u nekakve čuvare tradicije, narodne tribune, odjednom su bratsvojedinstveni inventar njihove književnosti zamenili ikona, kandilo, bosiljak, histerična (h)istorija hrišćanstva. A da se i kod pisaca mlađe generacije naslutiti isti taj oportunizam, ni njima nije teško da uskaču u „vozove istorije” i koji se – ipak – prepuštaju opštem slavlju i radije kažu ne Danteu: „Segui il carro e lascia dir le genti.”
Imamo tu i dobitnike prestižnih nagrada. Da li to znači da se ovaj grad književno uzdigao?
Što se mene tiče jedino što se u Banjaluci, da prostite na izrazu, uzdiže je prosečnost. Ponoviću: čast izuzecima. Naravno, preterujem, da ne kažem: šalim se!, sigurno da u nedostatku književne kritike nagrade, ma koliko podložne raznim uticajima, znače autoru.
Prošle godine si objavio zbirku priča. Na čemu radiš ovih dana?
Zapravo dosta toga. Krajem avgusta upoznao sam Hansa Valtera Gablera, nakon intervjua koji bi trebalo da se pojavi u novosadskim „Poljima”, upravo profesor Gabler me podstiče na novi prevod – ne „Uliksa” – već „Ulisa”. Preveo sam i prokomentarisao „Epifanije” Džejmsa Džojsa, i dalje radim na prevodu „Kamerne muzike”. Prevod koji sam započeo pre deset godina. U međuvremenu i dalje pokušavam vrlo jednostavnu stvar, da napišem, da ispričam jednu priču.