Pavle
Ilić je glavni urednik časopisa Kontranapad, glasila organizacije Marks21. Po
zanimanju je diplomirani sociolog, a radio je kao novinar, predavač i
prevodilac.
“Država
u kapitalizmu je država buržoazije i ona će uvek braniti
interese kapitalista od svih pretnji – na prvom mestu od pretnje koju joj
predstavlja borba za interese radničke klase. Cilj
revolucionarne politike je, stoga, da dovede do rušenja buržoaske države koja
brani interese kapitalista i da izgradi radničku državu koja će braniti
interese radnika od osvete kapitalista koji nakon revolucije gube veliki deo
svoje političke moći, uticaja i bogatstva” – kaže Ilić.
Koju mogućnost političkog organizovanja daju protesti „Srbija protiv
nasilja“?
U ovom
trenutku, protesti „Srbija protiv nasilja“ nalaze se u fazi potpunog gašenja.
Politička platforma koju oni nude ispražnjena je borbenog i iole smislenog
političkog sadržaja i svedena na jalovo kukanje mejnstrim proevropske
opozicije. Samim time, malobrojni pojedinci koji se još uvek uzdaju u politički
potencijal ovih protesta mogli bi se smatrati najodanijim i najaktivnijim
pristalicama te političke opcije.
Međutim,
na svom vrhuncu, ovaj pokret izvodio je na ulice mase kakve nismo imali priliku
da vidimo još od rušenja Slobodana Miloševića 2000. godine. Protesti protiv
nasilja su tada užasavali i režim i mejnstrim opoziciju jer su bili
nedvosmislena demonstracija potencijalne snage masa u pokretu. Nažalost,
činjenica da je opozicija koja se plaši i režima i masa i sopstvene senke
uspela da pokretu nametne svoje političke prioritete i organizacione
(ne)sposobnosti, dovela je do toga da se ta energija neverovatno brzo raspe. Do
toga je došlo uprkos jasnom zahtevu sa ulica da se protesti radikalizuju.
Ukratko,
veliki protesti uvek ukazuju na mogućnost izlivanja politike iz institucija na
ulice (i, potencijalno, prelivanja na radna mesta). Za nas kao revolucionarnu
organizaciju, to je ključno i to se jasno videlo u maju i junu ove godine. Mi
se sada trudimo da nastavimo da jačamo revolucionarne strukture i da u njih
uključujemo sve ljude koji su nam prišli dok smo intervenisali u pokret protiv
nasilja.
Jesu li protesti rezultat višegodišnjeg nezadovoljstva ili početak
kreiranja nove političke baze o kojoj političke organizacije do sada nisu
razmišljale?
Ovi
protesti su deo kontinuiteta masovnih antirežimskih pokreta koji sežu još do
2015/2016. godine i prvih demonstracija protiv izgradnje Beograda na vodi. Na
svakih godinu i po dana javljali su se masovni izlivi besa i nezadovoljstva:
prvo oko rušenja u Hercegovačkoj, onda nakon izbora na kojima je Vučić postao
predsednik, 2017. godine, pa potom 2018/2019. kroz pokret poznat pod nazivom
#1od5miliona, demonstracije protiv policijskog časa za vreme pandemije kovida,
2020. godine (kada je policija više dana krvnički tukla okupljene), sve do
uspešne borbe protiv planova kompanije Rio Tinto da gradi rudnik litijuma u
zapadnoj Srbiji 2021/2022. godine i pomenutog ovogodišnjeg pokreta.
Iz jedne
u drugu epizodu pokreta vidi se jasan rast broja učesnika. Međutim, stiče se
utisak da je ovaj poslednji uspeo da se proširi i na slojeve društva koji su do
sada bili suzdržani i nevoljni da učestvuju u masovnim demonstracijama. To
„osvajanje novih saveznika“ je možda i najbitniji uspeh ovog pokreta – otpor
ucenama režima je prosto bio širi i dublji, pa je njegova mogućnost da
sopstvenom mobilizacijom zaseni pokret koji mu se protivi bila sputana. To je
sve bilo jako inspirativno. Sramota je što je vođstvo pokreta bilo toliko
kukavno i što je protraćilo takav potencijal.
Je li moguće osmisliti novo političko organizovanje, i da li je to
sada teoretski i praktično nužno?
Iskreno
govoreći, nama pre treba povratak nekim davno zaboravljenim i nepošteno
prokazanim tradicijama političkog organizovanja, nego „izmišljanje tople vode“.
Naravno, sve te taktike i strategije – političko organizovanje na radnim
mestima, jačanje sindikata, izgradnja radničke partije, ujedinjenje radničke
klase čitavog Balkana u zajedničke političke organizacije i saveze kako bi ona
mogla da se oslobodi nacionalizama koji je dele i slabe – treba prilagoditi
postojećim okolnostima. Doduše, sa ciljem da se sve one okolnosti koje nam
trenutno ne idu na ruku – niska klasna svest, rascepkanost radništva, raširena
antikomunistička paranoja, itd. – menjaju i prevazilaze.
Kako treba posmatrati koncept „države“ kao garanta ljudskih prava?
Može li taj koncept s drugačijim političkim i ideološkim ustrojstvom posvetiti
dužnu pažnju zaštiti obespravljenih?
Država
je alat klasne vladavine. Ona nije nekakvo neutralno oruđe koje može da se
koristi za ciljeve bilo koje ideologije i koje treba da brani „prava svih
svojih građana“. Država u kapitalizmu je država buržoazije i
ona će uvek braniti interese kapitalista od svih pretnji – na prvom mestu od
pretnje koju joj predstavlja borba za interese radničke klase. Cilj revolucionarne politike je, stoga, da dovede do rušenja
buržoaske države koja brani interese kapitalista i da izgradi radničku državu
koja će braniti interese radnika od osvete kapitalista koji nakon revolucije
gube veliki deo svoje političke moći, uticaja i bogatstva.
Crpi li aktuelna vladajuća većina izvore suvereniteta iz ideja
nacionalizma, šovinizma, postfašizma ili je taj proces kreiranja navodnog
suvereniteta doveden do kraja?
Svaki
režim na Balkanu gradi svoj legitimitet na temelju nacionalističke ideologije.
Kao i državice nad kojima vladaju, oni su potpuno zavisni od svojih stranih,
imperijalističkih gospodara. Njihov opstanak na vlasti podrazumeva stalno
podgrevanje lonca nacionalističke mržnje i potom ubeđivanje velikih sila da su
upravo oni „garant mira i stabilnosti“. To je opasan hod po tankoj žici koji
uvek može se završi tragično, naročito danas kada se imperijalistički sukobi
zaoštravaju.
Da li je moguće predvidjeti „tačku loma“ dominantnog sistema? Kako
taj proces može završiti i može li ikada biti okončan?
Ne.
Politika nije gatanje. Međutim, ono što sa sigurnošću znamo jeste da
kapitalizam teži krizama i da u njih ciklično zapada. Kako će izgledati odnos
snaga između vladajuće i radničke klase nakon neke određene krize? To zavisi od
snaga koje se bore za njihove interese.
Dalje, revolucija
nije događaj, ona je proces. Proces koji počinje borbom radničke klase na
ekonomskom i političkom polju. Te borbe pripremaju radničku klasu za konačnu
bitku za rušenje kapitalizma, a kroz učešće u njima ona se transformiše i stiče
sposobnost da upravlja društvom. Takva, politički iskusna i u borbi prekaljena
radnička klasa, na čijem čelu se nalazi masovna revolucionarna radnička
partija, predstavlja snagu koja može da iskoristi neku od redovnih kriza
kapitalizma i bude okidač novog revolucionarnog talasa. Naši trenutni zadaci
tiču se izgradnje te snage i raznih njenih gradivnih elemenata.
Postoji li danas put društvenog ozdravljenja i koje orijentacije
postoje na tom putu?
Bilo
kakvo ozdravljenje zavisi od radikalnih promena na globalnom nivou. Samo one
organizacije koje se zalažu za potpuno uništenje sistema koji stavlja profit
iznad potreba milijardi ljudi biće spremne da taj put isprate do kraja.
Vjerujete li da se politička snaga ljevice i lijevoliberalnih
krugova može umrežiti na internacionalnom nivou?
Kao što
sam implicirao u prethodnom odgovoru, ciljevi revolucionara i ciljevi liberala
međusobno su veoma udaljeni, a u konačnici su i uzajamno isključivi. Liberali
maštaju o „kapitalizmu s ljudskim licem“. Oni nemaju problem sa nemilosrdnom
konkurencijom koja je uzidana u sam temelj sistema, dokle god su „pravila
poštena“ i „svi imaju jednake šanse“. To je naivno do krajnjih granica. Ako je
igra kapitalističke konkurencije igra na život i smrt (ili, preciznije rečeno,
takmičenje za raj luksuza na zemlji za 0,01% pobednika i neki od mnogobrojnih
krugova pakla siromaštva za ostalih 99,99%), onda svi imaju interes da povećaju
svoje šanse i sabotiraju prilike svih drugih – i, gle, eto odmah korupcije,
kriminala, itd.
S druge
strane, revolucionari i revolucionarke znaju da čitav sistem mora da se menja
tako da borba za profit više ne bude glavna pokretačka sila u društvu. To je
princip koji važi u Srbiji isto koliko u BiH, Albaniji, Tajlandu, SAD ili
Keniji. Ta vizija koju delimo sa milionima potencijalnih saboraca i saborkinja
širom sveta je ono što može i treba da služi kao osnova za međunarodno
umrežavanje.
Mi već
sada pokušavamo da koristimo naš časopis Kontranapad kao osnovu za umrežavanje
revolucionarnih snaga na srpskohrvatskom govornom području i sigurni smo da će
nam naredne godine doneti velike zajedničke borbe, a u njima i pobede. Zato i
sada želim da pozovem sve vaše čitaoce i čitateljke koji žele da se bore za
drugačiji svet da nam se priključe.