Pavle
Ilić je glavni urednik časopisa Kontranapad, glasila organizacije Marks21. Po
zanimanju je diplomirani sociolog, a radio je kao novinar, predavač i
prevodilac.
“Država u kapitalizmu je država buržoazije i ona će uvek braniti interese kapitalista od svih pretnji – na prvom mestu od pretnje koju joj predstavlja borba za interese radničke klase. Cilj revolucionarne politike je, stoga, da dovede do rušenja buržoaske države koja brani interese kapitalista i da izgradi radničku državu koja će braniti interese radnika od osvete kapitalista koji nakon revolucije gube veliki deo svoje političke moći, uticaja i bogatstva” – kaže Ilić.
Koju mogućnost političkog organizovanja daju protesti „Srbija protiv nasilja“?
U ovom trenutku, protesti „Srbija protiv nasilja“ nalaze se u fazi potpunog gašenja. Politička platforma koju oni nude ispražnjena je borbenog i iole smislenog političkog sadržaja i svedena na jalovo kukanje mejnstrim proevropske opozicije. Samim time, malobrojni pojedinci koji se još uvek uzdaju u politički potencijal ovih protesta mogli bi se smatrati najodanijim i najaktivnijim pristalicama te političke opcije.
Međutim, na svom vrhuncu, ovaj pokret izvodio je na ulice mase kakve nismo imali priliku da vidimo još od rušenja Slobodana Miloševića 2000. godine. Protesti protiv nasilja su tada užasavali i režim i mejnstrim opoziciju jer su bili nedvosmislena demonstracija potencijalne snage masa u pokretu. Nažalost, činjenica da je opozicija koja se plaši i režima i masa i sopstvene senke uspela da pokretu nametne svoje političke prioritete i organizacione (ne)sposobnosti, dovela je do toga da se ta energija neverovatno brzo raspe. Do toga je došlo uprkos jasnom zahtevu sa ulica da se protesti radikalizuju.
Ukratko, veliki protesti uvek ukazuju na mogućnost izlivanja politike iz institucija na ulice (i, potencijalno, prelivanja na radna mesta). Za nas kao revolucionarnu organizaciju, to je ključno i to se jasno videlo u maju i junu ove godine. Mi se sada trudimo da nastavimo da jačamo revolucionarne strukture i da u njih uključujemo sve ljude koji su nam prišli dok smo intervenisali u pokret protiv nasilja.
Jesu li protesti rezultat višegodišnjeg nezadovoljstva ili početak kreiranja nove političke baze o kojoj političke organizacije do sada nisu razmišljale?
Ovi protesti su deo kontinuiteta masovnih antirežimskih pokreta koji sežu još do 2015/2016. godine i prvih demonstracija protiv izgradnje Beograda na vodi. Na svakih godinu i po dana javljali su se masovni izlivi besa i nezadovoljstva: prvo oko rušenja u Hercegovačkoj, onda nakon izbora na kojima je Vučić postao predsednik, 2017. godine, pa potom 2018/2019. kroz pokret poznat pod nazivom #1od5miliona, demonstracije protiv policijskog časa za vreme pandemije kovida, 2020. godine (kada je policija više dana krvnički tukla okupljene), sve do uspešne borbe protiv planova kompanije Rio Tinto da gradi rudnik litijuma u zapadnoj Srbiji 2021/2022. godine i pomenutog ovogodišnjeg pokreta.
Iz jedne u drugu epizodu pokreta vidi se jasan rast broja učesnika. Međutim, stiče se utisak da je ovaj poslednji uspeo da se proširi i na slojeve društva koji su do sada bili suzdržani i nevoljni da učestvuju u masovnim demonstracijama. To „osvajanje novih saveznika“ je možda i najbitniji uspeh ovog pokreta – otpor ucenama režima je prosto bio širi i dublji, pa je njegova mogućnost da sopstvenom mobilizacijom zaseni pokret koji mu se protivi bila sputana. To je sve bilo jako inspirativno. Sramota je što je vođstvo pokreta bilo toliko kukavno i što je protraćilo takav potencijal.
Je li moguće osmisliti novo političko organizovanje, i da li je to sada teoretski i praktično nužno?
Iskreno govoreći, nama pre treba povratak nekim davno zaboravljenim i nepošteno prokazanim tradicijama političkog organizovanja, nego „izmišljanje tople vode“. Naravno, sve te taktike i strategije – političko organizovanje na radnim mestima, jačanje sindikata, izgradnja radničke partije, ujedinjenje radničke klase čitavog Balkana u zajedničke političke organizacije i saveze kako bi ona mogla da se oslobodi nacionalizama koji je dele i slabe – treba prilagoditi postojećim okolnostima. Doduše, sa ciljem da se sve one okolnosti koje nam trenutno ne idu na ruku – niska klasna svest, rascepkanost radništva, raširena antikomunistička paranoja, itd. – menjaju i prevazilaze.
Kako treba posmatrati koncept „države“ kao garanta ljudskih prava? Može li taj koncept s drugačijim političkim i ideološkim ustrojstvom posvetiti dužnu pažnju zaštiti obespravljenih?
Država je alat klasne vladavine. Ona nije nekakvo neutralno oruđe koje može da se koristi za ciljeve bilo koje ideologije i koje treba da brani „prava svih svojih građana“. Država u kapitalizmu je država buržoazije i ona će uvek braniti interese kapitalista od svih pretnji – na prvom mestu od pretnje koju joj predstavlja borba za interese radničke klase. Cilj revolucionarne politike je, stoga, da dovede do rušenja buržoaske države koja brani interese kapitalista i da izgradi radničku državu koja će braniti interese radnika od osvete kapitalista koji nakon revolucije gube veliki deo svoje političke moći, uticaja i bogatstva.
Crpi li aktuelna vladajuća većina izvore suvereniteta iz ideja nacionalizma, šovinizma, postfašizma ili je taj proces kreiranja navodnog suvereniteta doveden do kraja?
Svaki režim na Balkanu gradi svoj legitimitet na temelju nacionalističke ideologije. Kao i državice nad kojima vladaju, oni su potpuno zavisni od svojih stranih, imperijalističkih gospodara. Njihov opstanak na vlasti podrazumeva stalno podgrevanje lonca nacionalističke mržnje i potom ubeđivanje velikih sila da su upravo oni „garant mira i stabilnosti“. To je opasan hod po tankoj žici koji uvek može se završi tragično, naročito danas kada se imperijalistički sukobi zaoštravaju.
Da li je moguće predvidjeti „tačku loma“ dominantnog sistema? Kako taj proces može završiti i može li ikada biti okončan?
Ne. Politika nije gatanje. Međutim, ono što sa sigurnošću znamo jeste da kapitalizam teži krizama i da u njih ciklično zapada. Kako će izgledati odnos snaga između vladajuće i radničke klase nakon neke određene krize? To zavisi od snaga koje se bore za njihove interese.
Dalje, revolucija nije događaj, ona je proces. Proces koji počinje borbom radničke klase na ekonomskom i političkom polju. Te borbe pripremaju radničku klasu za konačnu bitku za rušenje kapitalizma, a kroz učešće u njima ona se transformiše i stiče sposobnost da upravlja društvom. Takva, politički iskusna i u borbi prekaljena radnička klasa, na čijem čelu se nalazi masovna revolucionarna radnička partija, predstavlja snagu koja može da iskoristi neku od redovnih kriza kapitalizma i bude okidač novog revolucionarnog talasa. Naši trenutni zadaci tiču se izgradnje te snage i raznih njenih gradivnih elemenata.
Postoji li danas put društvenog ozdravljenja i koje orijentacije postoje na tom putu?
Bilo kakvo ozdravljenje zavisi od radikalnih promena na globalnom nivou. Samo one organizacije koje se zalažu za potpuno uništenje sistema koji stavlja profit iznad potreba milijardi ljudi biće spremne da taj put isprate do kraja.
Vjerujete li da se politička snaga ljevice i lijevoliberalnih krugova može umrežiti na internacionalnom nivou?
Kao što sam implicirao u prethodnom odgovoru, ciljevi revolucionara i ciljevi liberala međusobno su veoma udaljeni, a u konačnici su i uzajamno isključivi. Liberali maštaju o „kapitalizmu s ljudskim licem“. Oni nemaju problem sa nemilosrdnom konkurencijom koja je uzidana u sam temelj sistema, dokle god su „pravila poštena“ i „svi imaju jednake šanse“. To je naivno do krajnjih granica. Ako je igra kapitalističke konkurencije igra na život i smrt (ili, preciznije rečeno, takmičenje za raj luksuza na zemlji za 0,01% pobednika i neki od mnogobrojnih krugova pakla siromaštva za ostalih 99,99%), onda svi imaju interes da povećaju svoje šanse i sabotiraju prilike svih drugih – i, gle, eto odmah korupcije, kriminala, itd.
S druge strane, revolucionari i revolucionarke znaju da čitav sistem mora da se menja tako da borba za profit više ne bude glavna pokretačka sila u društvu. To je princip koji važi u Srbiji isto koliko u BiH, Albaniji, Tajlandu, SAD ili Keniji. Ta vizija koju delimo sa milionima potencijalnih saboraca i saborkinja širom sveta je ono što može i treba da služi kao osnova za međunarodno umrežavanje.
Mi već sada pokušavamo da koristimo naš časopis Kontranapad kao osnovu za umrežavanje revolucionarnih snaga na srpskohrvatskom govornom području i sigurni smo da će nam naredne godine doneti velike zajedničke borbe, a u njima i pobede. Zato i sada želim da pozovem sve vaše čitaoce i čitateljke koji žele da se bore za drugačiji svet da nam se priključe.
