Pavle
Grbović je diplomirani pravnik i predsjednik Pokreta slobodnih građana. Bio je
odbornik u skupštini grada Beograda od 2018. do 2022. godine. U aprilu 2022.
godine izabran je za narodnog poslanika. Zamjenik je šefa najveće opozione
poslaničke grupe „Ujedinjeni“ (SSP, PSG, Preokret, Sloga) i zamjenik predsjednika
skupštinskog odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
„U otetim
državama konvencionalni načini političke borbe nisu toliko efikasni.
Jednostavno morate da pronađete način da prodrete kroz medijski mrak i šumu
lažnih vesti koje vlast sistematski plasira u cilju sluđivanja naroda“ – kaže
Grbović u razgovoru za BUKA magazin.
Koja je budućnost političkog organizovanja koju
nagovještavaju protesti „Srbija protiv nasilja“?
Protesti
“Srbija protiv nasilja” se nastavljaju. I kada su na ulicama bile stotine
hiljada ljudi, a i danas kada je taj broj manji, glavna snaga protesta nije
brojnost već opravdanost postavljenih zahteva i najšira društvena podrška suštinskim
promenama koje građani zahtevaju. Istraživanja su pokazala da veliki broj
glasača vlasti takođe podržava zahteve protesta jer uprkos svom političkom
uverenju ti ljudi ne žele da žive u društvu u kom im decu truju televizije sa
nacionalnom frekvencijom ili se toleriše terorisanje komšija i bahato ponašanje jednog mladića zbog toga
što mu otac radi u bezbednosnom sektoru, sve dok ne ubije osam mladih ljudi.
Nisu to stvari preko kojih bilo ko sme lako da pređe, niti su ti vapaji društva
za normalnošću nešto što smemo da ignorišemo. Upravo zbog toga i nemamo pravo
da naša borba bude vremenski ograničena.
Da li je moguće da istupi protiv nasilja dovedu
do pojave novog političkog subjekta?
Mnogo je
važnija društvena uloga nego politički su subjektivitet brenda “Srbija protiv
nasilja”. Važno je što su iz njega nastali i “Mladi protiv nasilja” i “Studenti
protiv nasilja”. Krucijalno dostignuće ovih protesta jeste ta sinergija između
građana i opozicije, između studenata i njihovih profesora. Više od 2000
akademskih radnika je svojim imenom i prezimenom, svojim titulama i
integritetom stalo iza zahteva protesta. To je nešto što do sada nismo imali i
to dokazuje jednu vrlo važnu istinu – Srbija ima društveni potencijal za
promene na bolje. Uzalud je SNS 11 godina širio zabludu da ako oni nisu na
vlasti da će ljudima pasti nebo na glavu. Neće, jedino će oni pasti sa vlasti,
a sve ostalo će krenuti na bolje.
Traži li se taj novi politički subjekt u
ujedinjenju već postojeće opozicije? Da li je moguće?
Jasno je ko
će biti politićki nosioci promena – one snage koje su od starta verovale u
snagu slobodnih građana koji su nakon nezapamćenih tragedija rešili da nešto
mora da se menja. Naravno da ima mesta i za nove aktere i za intelektualce,
studente, aktiviste, javne ličnosti. Za sve one koji su verovali i koji se nisu
mirili. Za kalkulante koji u početku nisu podržavali proteste, pa su promenili
mišljenje kada su videli reku ljudi na ulici, a sada se opet vratili na
fabrička podešavanja nema mesta.
Da li je potrebno formirati jedan opozicioni
blok? Da li je to realan ili samo deklarativan, imaginaran, privremen čin?
Kada
govorimo o jednom bloku tu se pre svega misli na proevropsku opoziciju. Ne
treba zaboraviti da postoje i nacionalno orijentisane stranke čiji birači
veruju da su oni iskrena opozicija, ali mi sa takvim strankama ne možemo da
pravimo zajedničku listu jer imamo suštinske razlike u pogledu temeljnih
vrednosti. Kad je reč o idelološki srodnim organizacijama, pitanje broja lista
je taktičko pitanje. Nesporno je da ćemo raditi zajedno, da ćemo i tehnički i
politički sarađivati na smeni ove vlasti, da znamo jasan pravac u kom država
treba da krene nakon promena, a da li ćemo to raditi kroz jednu ili više linija
delovanja je ipak sporedno pitanje.
Koji tipovi i načini djelovanja igraju ključnu
ulogu u suprotstavljanju aktuelnoj vladajućoj većini?
U otetim
državama konvencionalni načini političke borbe nisu toliko efikasni.
Jednostavno morate da pronađete način da prodrete kroz medijski mrak i šumu
lažnih vesti koje vlast sistematski plasira u cilju sluđivanja naroda. Međutim,
i pored toga većina ljudi u Srbiji je svesna da ovaj sistem ne valja i da je
tako konstruisan da nužno proizvodi nepravdu koja će pre ili kasnije doći do
svakoga od nas. Po tom pitanju je medijska cenzura nemoćna jer je svakodnevno
iskustvo građana takvo da se trulež ne može sakriti. Ali ono gde taj medijski
mrak pravi veliki problem jeste pitanje da li postoji alternativa. Postoji,
definitivno postoji, ali to nažalaost ne dopire do svih. I to je ono gde moramo
da uložimo dodatni napor. Da shvatimo da izborni uslovi neće biti bolji i da se
vlast neće odreći kontole nad medijima jer za njih gubitak vlasti nije samo
gubitak pozicija, već i gubitak ogromnog i nelegalno stečenog kapitala i na kraju
krajeva slobode. Ali iskustvo nas takođe uči da i u takvim uslovima najmanje
milion građana uvek glasa protiv vlasti SNS. Ti slobodni građani, svaki od njih
je medij za sebe. Svako od njih je prenosilac poruke i čuvar normalnosti. U
živom kontaktu i živoj reči nema cenzure. To je put do promena.
Je li realno očekivati da aktuelna vladajuća
većina pred izbore ipak odluči da postupi po zahtjevima desetina hiljada ljudi
na ulicama?
Ovo je vlast
za koju tragedije u kojima je stradalo 19 mladih ljudi nisu dovoljan podsticaj
da bi nešto promenile u načinu na koji vode politiku, kako rešavaju probleme,
kako se odnose prema neistomišljenicima. Uzaludan je posao uzdati se u njihovu
savest. Oni se neće menjati, oni moraju da budu zamenjeni i poslati tamo gde im
je mesto – na smetlište istorije i u zaborav.
Kako komentarišete neraspisivanje prijevremnih
izbora za predsjednika?
Vučić ne sme
da raspiše vanredne predsedničke izbore jer ne bi imao pravo da se kandiduje za
treći mandat, a niko ispred SNS ne bi mogao ni u drugi krug da uđe, a kamoli
pobedi.
Kakvu predizbornu kampanju možemo očekivati u
narednom periodu?
Uglavnom
terensku, a kad je reč o poruci kampanje ona mora da bude pozitivna. Pokret
slobodnih građana veruje da Srbija može da postane zemlja srećnih ljudi koja je
ravnopravni član evropske porodice naroda. Da bude uređena, demokratska,
građanska, sekularna i evropska država. Država kakva treba da bude i kakvu naši
građani zaslu