Foto: Igor Soban/PIXSELL
Ognjen Ranković je grafički dizajner čiji interesi obuhvataju dizajn ambalaže, brendiranje, tradicionalne tehnike štampe, uličnu umjetnost i fotografiju. Ranković jeautor izložbe "Yugo.logo - Grafička identifikacija u Jugoslaviji", koja je u Hrvatskom dizajnerskom društvu otvorena 11. maja. Na izložbi je predstavljeno više od 400 znakova i logotipa vizualnih komunikacija s prostora Jugoslavije nastalih od polovine 20. vijeka do devedesetih godina. Izložba se oslanja na istoimeni online arhiv koji je pokrenuo Ranković.
Kako je počeo tvoj interes za socijalističko razdoblje, budući da si postjugoslavenska generacija? Šta je ono što te u najširem smislu socijalističkog dizajna privuklo?
Prvi i najsnažniji uticaj na mene je imala socijalistička arhitektura. Gledano iz ove perspektive, uviđam da je ova fascinacija počela još u detinjstvu koje sam proveo u modernističkim kvartovima Beograda.
Kako je došla ideja za ovaj arhiv, na koji način si ga sistematizovao i dopunjavaš? Šta on sve može da da online publici?
U periodu 2017-2020. iznajmljivao sam studio u čuvenoj zgradi BIGZ-a (Beogradski Izdavačko Grafički Zavod). Igrom slučaja sam došao u posed monografije Miloša Ćirića, koji je dizajnirao logo upravo tog preduzeća. Ta knjiga je bila okidač da krenem sa daljim istraživanjem, i oktrivanjem drugih “zaboravljenih” autora i simbola.
Arhiva trenutno postoji u digitalnom obliku, na Instagramu, kao i na sajtu www.yugologo.org, a uskoro je u planu i štampana publikacija. Arhiva je podeljena po kategorijama, tj. po industrijama kojima ta preduzeća pripadaju. Samu arhivu neprekidno dopunjujem i prilagođavam, kako dolazim do novih informacija.
Cilj celog projekta je, pored očuvanja samih znakova, ukazivanje na autore tih rešenja (arhivu trenutno čine radovi 142 dizajnera). U tom pogledu, yugo.logo pruža izvor informacija za dalje istraživanje.
Koja je razlika u recepciji publike online i offline i ko je publika izložbe, jugonostalgičari, dizajneri_ce, istraživači i istraživačice socijalističkog perioda, ili? Zanima li ova građa mlade ljude i da li će izložba još negdje putovati?
Iako je publika od starta (kako online, tako i uživo) dosta raznolika, većina njih spada u mlađu generaciju. To mi je jako drago jer želim da približim široj publici stvaralaštvo sa ovih prostora koje je spletom nesrećnih okolnosti palo u zaborav. U vezi sa daljim planovima, još uvek ništa nije sigurno, ali se iskreno nadam da će izložba posetiti ceo region.
Na koji način si logotipe prilagodio za izložbu u Zagrebu? Koji su sve dizajneri zastupljeni i zašto si baš njih odabrao?
Izložba “Grafička identifikacija u Jugoslaviji” predstavlja “pun krug” celog projekta. Iz analognog, preko digitalnog, kompletna arhiva je ponovo vraćena u fizički prostor.
Što se tiče istaknutih dizajnera, to je u ovom slučaju bilo ograničeno prostorom, te su samo tri autora ušla u “hall of fame”. Odlučio sam se da to budu Milan Vulpe, Ivan Dvoršak i Miloš Ćirić jer smatram da su njih trojica, svaki na svoj način, vrlo uticajni i bitni za regionalnu dizajnersku scenu. Oni naravno nisu jedini koji su napravili značajan doprinos, te na izložbi možemo videti radove i autora poput: Borisa Ljubičića, Judite i Petera Skalar, Branka Gavrića, Mirjane Martinović, Sanje Iveković, Kostadina Tančeva, Blaženke Kučinac, Majde Dobravec, Matjaža Vipotnika, Mojce Vogelnik, Josipa Estera, Vasila Micevsk og, Jania Bavčera, Dušana Bekara, Ljubomira Pavićevića, Nenada Novakova, i mnogih drugih.
Ko su bili ljudi koji su u Jugoslaviji odlučivali o vizuelnom identitetu proizvoda, događaja, kompanija, itd. ? koliko je dizajn bio važan u to preddigitalno doba?
Sami autori su često bili samo jedni od radnika u industriji, te su u dosta slučajeva ostajali anonimni. Takođe, neretko su pripadali drugim sferama vizuelne umetnosti (likovni umetnici, industrijski dizajneri, arhitekte, vajari itd), s obzirom na to da je (grafički) dizajn kao grana definisan malo kasnije. Mislim da je i pored svega toga, struka u to vreme imala veći uticaj i autoritet kada je bilo u pitanju donošenje odluka. Iako je poslednju reč uvek imao “klijent”, verujem da su se sami dizajneri više trudili da “proguraju” dobar dizajn i makar malo podignu standard vizuelne kulture i grafičke komunikacije. Naravno, to im nije uvek polazilo za rukom, te imamo neka sjajna rešenja koja su zauvek ostala na nivou koncepta i skice.
Može li se kroz razvojni put idejnih rješenja logotipa posmatrati društveni i politički kontekst, etape nastajanja, uspona i kraja Jugoslavije?
Svakako. Dizajn je uvek jednim delom odraz vremena u kojem je stvoren.Tako i u ovom slučaju, neke paralele postoje i uz dublju analizu bi mogle da se opišu (uspon - zlatno doba - pad).
Kako određeni simboli koji su ostali komuniciraju danas u svijetu digitalnog marketinga, hiperprodukcije, digitalnog dizajna..?
Za razliku od savremenog/digitalnog dizajna, koji je nažalost većinski postao samo još jedno od “oruđa prodaje”, dizajn se u svojoj suštini trudio da bude (koliko je to moguće) večan i univerzalan. Upravo doživljaj da ovi simboli i dalje “rade”, iako su mnogi od njih nastali pre više od pola veka, bio je jedan od motiva da započnem ovaj projekat.
Budući da si i sam grafički dizajner, da li te jugoslovensko razdoblje inspiriše i na koji način?
Jedna od karakteristika jugoslovenskog dizajna je funkcionalnost. Bilo da govorimo o logotipu, stolici, zgradi ili čitavom naselju, funckionalnost je bila primarna vodilja. Ovaj standard nastojim da ispunjavam i u svom ličnom radu.
Jedan si od saradnika na projektu Spomenik Database koji arhivira zanimljiva arhitektonska i spomenička zdanja bivše nam države. Kako tumačiš interes popularne kulture za ovom baštinom?
Činjenica je da su spomenici izuzetno vizuelno efektni i arhitektonski zanimljivi. Primarni razlog za veliki odziv i divljenje pronalazim u ljudskoj sposobnosti da prepoznaju kvalitet.
Kroz upliv određenih spomenika u pop kulturu, oni nadilaze svoju primarnu funkciju komemorativnog mjesta. Smatraš li da ih nova čitanja banalizuju i spektakularizuju i kako povrh svega toga izostaje interes nadležnihda se ti spomenici obnove i konzerviraju?
Kao i za mnoge druge stvari danas, mislim da je “pažnja publike” površna i kratkotrajna, što nije toliko kritika publike, koliko vremena u kojem živimo. Konstantno smo bombardovani sa nebrojano mnogo novih informacija, te su ljudi vremenom na sve počeli da gledaju kao na dobro mesto za “selfie”. Kada su nadležne institucije u pitanju, verujem da su im spomenici jednostavno neprofitni, a celo nasledje antifašizma prilično daleko.
Baš zbog svega toga, smatram da su projekti poput Spomenik Database-a korisni i dragoceni.
Prethodno pitanje možemo primijeniti na kompletno jugoslavensko naslijeđe. Možeš li odrediti neku nultu tačku kad je krenuo taj val interesa. Ima li to veze sa izložbom o Jugoslaviji u MoMA muzeju u Njujorku, ili smo se dovoljno odmaknuli od tog vremena, odnosno stasale su nove generacije koje interesuje to razdoblje?
Smatram da je među stručnom publikom to interesovanje krenulo još ranije, zahvaljujući dobrim stranama modernog doba i digitalizacije. Izložba u MOMI nas je svakako “stavila na mapu” nekoj široj publici, i odradila dobru promociju kada je u pitanju kulturno-umetničko nasleđe iz tog perioda.
Iako si rođen za vrijeme raspada Jugoslavije, da li te ljudi nazivaju jugonostalgičarem? Kako tumačiš nostalgiju bivših Jugoslovena i Jugoslovenki? Nekad je banalna, nekad glorifikujuća, nekad vrlo revizionistička, šta ti to govori?
Verujem da ljudi vole da romantizuju stvari koje su prošle (sve je lako kad si mlad). Kada je u pitanju jugonostalgija, odgovor nažalost nije jednostavan. Ja sam pripadnik generacija koje se Jugoslavije ne sećaju iz ličnog iskustva, ali su svesni sadašnjosti u kojoj žive. Takođe, postoji svest da stvari nisu kategorički jasne kada je u pitanju procena Jugoslavije. Ipak, verujem da postoji tendencija ka povratku nekim mirnijim vremenima, kroz prepoznavanje bazičnih ljudskih vrednosti koje su se zagubile.
