Foto: Igor Soban/PIXSELL
Ognjen
Ranković je grafički dizajner čiji interesi obuhvataju dizajn ambalaže,
brendiranje, tradicionalne tehnike štampe, uličnu umjetnost i fotografiju.
Ranković je autor izložbe “Yugo.logo – Grafička identifikacija u
Jugoslaviji”, koja je u Hrvatskom dizajnerskom društvu otvorena 11. maja.
Na izložbi je predstavljeno više od 400 znakova i logotipa vizualnih
komunikacija s prostora Jugoslavije nastalih od polovine 20. vijeka do
devedesetih godina. Izložba se oslanja na istoimeni online arhiv
koji je pokrenuo Ranković.
Kako
je počeo tvoj interes za socijalističko razdoblje, budući da si
postjugoslavenska generacija? Šta je ono što te u najširem smislu
socijalističkog dizajna privuklo?
Prvi i najsnažniji uticaj na mene je
imala socijalistička arhitektura. Gledano iz ove perspektive, uviđam da je ova
fascinacija počela još u detinjstvu koje sam proveo u modernističkim kvartovima
Beograda.
Kako
je došla ideja za ovaj arhiv, na koji način si ga sistematizovao i dopunjavaš? Šta on sve može da da online
publici?
U periodu 2017-2020. iznajmljivao sam
studio u čuvenoj zgradi BIGZ-a (Beogradski Izdavačko Grafički Zavod). Igrom
slučaja sam došao u posed monografije Miloša Ćirića, koji je dizajnirao logo
upravo tog preduzeća. Ta knjiga je bila okidač da krenem sa daljim
istraživanjem, i oktrivanjem drugih “zaboravljenih” autora i simbola.
Arhiva trenutno postoji u digitalnom
obliku, na Instagramu, kao i na sajtu www.yugologo.org, a uskoro je u planu i štampana
publikacija. Arhiva je podeljena po kategorijama, tj. po industrijama kojima ta
preduzeća pripadaju. Samu arhivu neprekidno dopunjujem i
prilagođavam, kako dolazim do novih informacija.
Cilj celog projekta je, pored očuvanja
samih znakova, ukazivanje na autore tih rešenja (arhivu trenutno čine radovi
142 dizajnera). U tom pogledu, yugo.logo pruža izvor informacija za dalje
istraživanje.
Koja je razlika u recepciji publike online i offline i ko
je publika izložbe, jugonostalgičari, dizajneri_ce, istraživači i istraživačice
socijalističkog perioda, ili? Zanima li ova građa mlade ljude i da li će
izložba još negdje putovati?
Iako je publika od starta (kako
online, tako i uživo) dosta raznolika, većina njih spada u mlađu generaciju. To
mi je jako drago jer želim da približim široj publici stvaralaštvo sa ovih
prostora koje je spletom nesrećnih okolnosti palo u zaborav. U vezi sa daljim planovima, još uvek ništa
nije sigurno, ali se iskreno nadam da će izložba posetiti ceo region.
Na koji način si logotipe prilagodio za izložbu u Zagrebu?
Koji su sve dizajneri zastupljeni i zašto si baš njih
odabrao?
Izložba “Grafička identifikacija u
Jugoslaviji” predstavlja “pun krug” celog projekta. Iz analognog, preko
digitalnog, kompletna arhiva je ponovo vraćena u fizički prostor.
Što se tiče istaknutih dizajnera, to
je u ovom slučaju bilo ograničeno prostorom, te su samo tri autora ušla u “hall
of fame”. Odlučio sam se da to budu Milan Vulpe, Ivan Dvoršak i Miloš Ćirić jer
smatram da su njih trojica, svaki na svoj način, vrlo uticajni i bitni za regionalnu
dizajnersku scenu. Oni naravno nisu jedini koji su napravili značajan doprinos,
te na izložbi možemo videti radove i autora poput: Borisa Ljubičića, Judite i
Petera Skalar, Branka Gavrića, Mirjane Martinović, Sanje Iveković, Kostadina Tančeva, Blaženke Kučinac, Majde Dobravec, Matjaža Vipotnika, Mojce Vogelnik,
Josipa Estera, Vasila Micevsk og, Jania Bavčera, Dušana
Bekara, Ljubomira Pavićevića, Nenada Novakova, i mnogih drugih.
Ko su bili ljudi koji su u Jugoslaviji odlučivali o
vizuelnom identitetu proizvoda, događaja, kompanija, itd. ? koliko je dizajn
bio važan u to preddigitalno doba?
Sami autori su često bili samo jedni
od radnika u industriji, te su u dosta slučajeva ostajali anonimni. Takođe,
neretko su pripadali drugim sferama vizuelne umetnosti (likovni umetnici,
industrijski dizajneri, arhitekte, vajari itd), s obzirom na to da je
(grafički) dizajn kao grana definisan malo kasnije. Mislim da je i pored svega
toga, struka u to vreme imala veći uticaj i autoritet kada je bilo u pitanju donošenje
odluka. Iako je poslednju reč uvek imao “klijent”, verujem da su se sami
dizajneri više trudili da “proguraju” dobar dizajn i makar malo podignu
standard vizuelne kulture i grafičke komunikacije. Naravno, to im nije uvek
polazilo za rukom, te imamo neka sjajna rešenja koja su zauvek ostala na nivou
koncepta i skice.
Može li se kroz razvojni put idejnih rješenja logotipa
posmatrati društveni i politički kontekst, etape nastajanja, uspona i
kraja Jugoslavije?
Svakako. Dizajn je uvek jednim delom odraz
vremena u kojem je stvoren. Tako i u ovom slučaju, neke paralele postoje i uz dublju
analizu bi mogle da se opišu (uspon – zlatno doba – pad).
Kako određeni simboli koji su ostali komuniciraju danas u
svijetu digitalnog marketinga, hiperprodukcije, digitalnog dizajna..?
Za razliku od savremenog/digitalnog
dizajna, koji je nažalost većinski postao samo još jedno od “oruđa prodaje”,
dizajn se u svojoj suštini trudio da bude (koliko je to moguće) večan i univerzalan. Upravo doživljaj da ovi simboli i dalje “rade”,
iako su mnogi od njih nastali pre više od pola veka, bio je jedan od motiva da
započnem ovaj projekat.
Budući da si i sam grafički dizajner, da li te
jugoslovensko razdoblje inspiriše i na koji način?
Jedna od karakteristika jugoslovenskog
dizajna je funkcionalnost. Bilo da govorimo o logotipu, stolici, zgradi ili
čitavom naselju, funckionalnost je bila primarna vodilja. Ovaj standard
nastojim da ispunjavam i u svom ličnom radu.
Jedan si od saradnika na projektu Spomenik Database koji arhivira
zanimljiva arhitektonska i spomenička zdanja bivše nam države. Kako tumačiš
interes popularne kulture za ovom baštinom?
Činjenica je da su spomenici izuzetno
vizuelno efektni i arhitektonski zanimljivi. Primarni razlog za veliki odziv i
divljenje pronalazim u ljudskoj sposobnosti da prepoznaju kvalitet.
Kroz upliv određenih spomenika u pop kulturu, oni nadilaze
svoju primarnu funkciju komemorativnog mjesta. Smatraš li da ih nova čitanja
banalizuju i spektakularizuju i kako povrh svega toga izostaje interes
nadležnihda se ti spomenici obnove i konzerviraju?
Kao i za mnoge druge stvari danas,
mislim da je “pažnja publike” površna i kratkotrajna, što nije toliko kritika
publike, koliko vremena u kojem živimo. Konstantno smo bombardovani sa
nebrojano mnogo novih informacija, te su ljudi vremenom na sve počeli da
gledaju kao na dobro mesto za “selfie”. Kada su nadležne institucije u pitanju,
verujem da su im spomenici jednostavno neprofitni, a celo nasledje antifašizma
prilično daleko.
Baš zbog svega toga, smatram da su
projekti poput Spomenik Database-a korisni i dragoceni.
Prethodno pitanje možemo primijeniti na kompletno
jugoslavensko naslijeđe. Možeš li
odrediti neku nultu tačku kad je krenuo taj val interesa. Ima li to veze sa
izložbom o Jugoslaviji u MoMA muzeju u
Njujorku, ili smo se dovoljno odmaknuli od tog vremena, odnosno stasale su nove
generacije koje interesuje to razdoblje?
Smatram da je među stručnom publikom
to interesovanje krenulo još ranije, zahvaljujući dobrim stranama modernog doba
i digitalizacije. Izložba u MOMI nas je svakako “stavila na mapu” nekoj široj
publici, i odradila dobru promociju kada je u pitanju kulturno-umetničko nasleđe
iz tog perioda.
Iako si rođen za vrijeme raspada Jugoslavije, da li te
ljudi nazivaju jugonostalgičarem? Kako tumačiš nostalgiju bivših Jugoslovena i
Jugoslovenki? Nekad je banalna, nekad glorifikujuća, nekad vrlo
revizionistička, šta ti to govori?
Verujem da ljudi vole da romantizuju
stvari koje su prošle (sve je lako kad si mlad). Kada je u pitanju
jugonostalgija, odgovor nažalost nije jednostavan. Ja sam pripadnik generacija
koje se Jugoslavije ne sećaju iz ličnog iskustva, ali su svesni sadašnjosti u
kojoj žive. Takođe, postoji svest da stvari nisu kategorički jasne kada je u
pitanju procena Jugoslavije. Ipak, verujem da postoji tendencija ka povratku
nekim mirnijim vremenima, kroz prepoznavanje bazičnih ljudskih vrednosti koje
su se zagubile.