Nakon višedecenijske vojne neutralnosti Finska je postala dijelom NATO saveza. Ova odluka je najveći strah i gnijev Rusije. Kako se mijenjao stav finske javnosti prema članstvu u NATO-u, koliko je jaka finska vojska, je li Putin još jednom poražen, zašto BiH, Srbija i zemlej regije trebaju ući u NATO razgovaramo sa Darkom Obradovićem, programskim direktorom Centra za stratešku analizu.
BUKA: Finska je prekinula tradicionalnu vojnu neutralnost, šta će to značiti za NATO, šta za Finsku, a šta za Rusiju?
Članstvo Finske u NATO je pokazatelj da neutralnost, na evropskom kontinentu, ne znači i garanciju bezbednosti. Finska je skoro 100 godina neutralna, primer je neutralnosti čiju bezbednosnu postavku je narušila ruska agresija. Pristupanjem Finske NATO-u uviđamo da je članstvo u NATO odgovor za ostvarenje i zaštitu nacionalnog interesa, a ne nekakva “tajna” anti-ruska agenda. Da nije došlo do agresije na Ukrajinu Finska ne bi imala razloga da razmišlja o pristupanju NATO-a. Primer Finske nam pokazuje sav promašaj ruske strategije u pogledu zaustavljanja “širenja” NATO-a. Čime se dodatno potvrđuje teza da je priča o “širenju” NATO-a čist propagandni mit. Pod vlašću Putina NATO se proširio na ruskim granicama 10 puta od 232km u doba Jelcina na 2.132km za vreme Putina. U vojno-bezbednosnom smislu NATO nikada nije predstavljao pretnju po odbrambene interese, ali je predstavljao branu za ruski tvrdi uticaj na obnavljanju sfera uticaja u bivšem sovjetskom bloku. Vojnički i strateški je nezamislivo, a nikada nije formalno ni izneto, izvođenje sveobuhvatnog vojnog napada od strane NATO-a na Rusiju. Priče o razmeštanju raketa su jedan od popularnijih mitova. Evroatlantski prostor se ovim prijemom zaokružuje na evropskom kontinentu od Severa ka Jugu, od Istoka ka Zapadu na svim rubnim delovima su članice NATO-a. Neutralne države od sada postaju neutralne u odnosima s državama evroatlantskog sveta a ne trećih zemalja. Rusija je prijemom Finske izgubila geopolitički zalog i doživela krah svoje agresivne politike, formiranje blokovske podele u Evropi je na nivou fantazije.
BUKA: Rusija je zaprijetila kontramjerama ako Finska uđe u NATO, koje su to protumjere?
Vidimo da su ruske pretnje deo dobro poznatog obrasca psihološkog rata odnosno hibridnog rata s hladnoratovskim postavkama. Rusija je pretnjama nastojala da utiče na finsko javno mnenje kao i na odluke ostalih članica NATO-a. Vidimo da su ruske pretnje očigledno adekvatno ocenjene kao neosnovane, a Ruski kapaciteti i sposobnosti kao nedovoljni. Zahvaljujući sveobuhvatnoj zaštiti civilnog stanovništva od ruskih aktivnih mera uviđamo da su Finci članstvo u NATO posmatrali kao više bezbednosti, a ne kao izvor ugroženosti. Zlohudi primer Ukrajine je doneo kontra efekte, dok su stratezi u Moskvi bili uvereni da će primerom Ukrajine izboriti rusko veto na članstvo u NATO. U prilog tome ide istraživanje javnog mnenja po kome u oktobru 2021. podrška članstvu u NATO-u je bila 24% da bi u oktobru 2022. većina odraslih Finaca to članstvo podržavala sa 85%. U karakteru ruskih kontramjera teško je suditi. Finska je zavela svih 10 paketa sanckija, Finski energetski miks ima svega 5% ruskog učešća prema pojedinim izvještajima, agresivna retorika iz Moskve ima malo efekta, Finci su već jednom dokazali da mogu da se odbrane od Rusa. Najava razmeštanja nuklearnog oružja u Belorusiju može se čitati kao ruska protivmera. Ali ne treba imati nedoumice, ta protivmera predstavlja grubo kršenje međunarodnih obaveza. hibridne aktivnosti će sigurno imati svoj udeo u ruskom odgovoru. Setimo se seksističkih napada na bivšu finsku premijerku Sanu Marin, sve to dolazi iz zaostalog KGB-ovskog šinjela. Ozbiljni ljudi kreatori politike nacionalne bezbednosti se na to ne obaziru. Pre agresije na Ukrajinu ruska spoljnopolitička postavka je imala i težine i ozbiljnosti. Potpuno je jasno da je Rusija nedosledan partner, verolomnik koji se služi diplomatijom u cilju obmane.
BUKA: Koliko je sada ojačan NATO savez s obzirom na to da Finska ima 24.000 aktivnih vojnika i 900.000 obučenih rezervista?
U konvencionalnom smislu nema sumnje da je NATO dobio politički stabilnu, vojno sposobnu članicu sa oko 900.000 rezervista. Pojedini eksperti navode da je Finska druga artiljerija Evrope. Finska nesumnjivo značajno doprinosi jačanju severnog krila, a svojim vojnim sposobnostima deluje više nego odvraćajuće na Rusiju naročito u pogledu ruskih ideja da izazovu nekakav totalni rat u Evropi. Umesto da evropske demokratije budu pod pritiskom, sada su autokrate u Moskvi pred nerešivom zagonetkom i verujem da će se kloniti otvaranja novih frontova. Finska vojska godinama održava zajedničke vežbe sa NATO, poseduje visok stepen interoperabilnosti sa ovim vojnim savezom što je čini pogodnom da odgovori potrebama alijanse u ostvarivanju misija sa zadatkom odvraćanja.
Obostrane su koristi od prijema Finske. NATO je koncept koji funkcioniše i povećava bezbednost, a solidarnost je osnovni alat tog koncepta. Uzajamne obaveze stavljaju tačku na ruske baltičke pretenzije. Sa ovako lošim učinkom u Ukrajini, Ruski sveopšti rat bi bio apsolutna ludost. Finska će doktrinarno i iskustveno ojačati NATO. Uzmimo geografsku kartu, blokada baltičkog mora danas je postala realnost.
BUKA: Je li Putin računao na jačanje i širenja NATO saveza prema Rusiji nakon invazije ili je ovo faktor iznenađenja?
Sve više se pojavljuje uverenje da je Putin strateški pogrešio. Osnova te greške je uverenje da se nasilništvom može postići pritisak na liberalne demokratije i da kad se pojave ruski tenkovi svi će se “uplašiti”. Ukrajinci se nisu uplašili slomili su mit o ruskoj vojsci, iz tog razloga Putin se ozbiljno preračunao. Iskreno nije jasno na čemu je zasnivana ova ruska strateška procena. Možda se razbija još jedan mit o ruskoj obaveštajno-bezbednosnoj zajednici. Verovatno je da su Rusi bili uvereni da će napadom na Ukrajinu uzdrmati geopolitičku postavku, da će izostati jedinstven odgovor, a da će njihov monopol fizičke sile biti jedinica mere kojom će se voditi ostale države. Percepcija demokratije kao slabosti, a ne snažnoj zajednici slobodnih ljudi, je možda najveća Putinova greška. Verujem da su u Kremlju računali i na kontra efekte, ali da su ih ocenili kao malo verovatne ili upravljive. Postoji i ona druga teza, da je Putin, računao na ovakav ishod, kako bi mobilisao rusku javnost na “otadžbinski rat” čime bi ostvario strateške preduslove za vođenje dugog, iscrpljujućeg i skupog sukoba sa konačnim ciljem iscrpljivanja Ruzveltovog “arsenala demokratije”. Ono što je definitivno zateklo stratege u Moskvi jeste ekspeditivnost uvođenja sankcija i energetska diverzifikacija. U svakom slučaju Rusija je svojim postupcima isterana iz Evrope.
BUKA: Ukrajinski ministar vanjskih poslova Dmitro Kuleba rekao je kako bi ulazak Ukrajine u Alijansu bila dobra stvar za euroatlansku sigurnost, ali je li taj scenarij uopšte moguć prije završetka rata?
Sa više adresa pre i nakon otpočinjanja agresije čuli smo da Rusija, kao treća zemlja, nema pravo veta na članstvo u odbrambenom savezu osnovanom u skladu sa članom 51. Povelje OUN. Bitno je videti u kakvom će statusu biti Rusija i Ukrajina nakon okončanja rata. U svakom slučaju Ukrajina je dokazala da je hvale vredan i sposoban činilac evropske bezbednosti. Danas se malo o tome govori, ali Ukrajina je spasila i nas na Zapadnom Balkanu. U slučaju uspešnog ruskog blitzkrieg-a mnogo veći izazovi bi bili postavljeni pred evropsku bezbednost. U prvom redu zamislite poziciju Mađarske kojoj su Rusi na granici i to ukrstite sa njihovim istorijskim iskustvom. Krupni poremećaji su sprečeni ukrajinskom borbom za slobodu. Mnoga pitanja koja su mogla biti otvorena danas se ni ne razmatraju. Ukrajina kao suverena država ima pravo izbora a NATO kao savez suverenih država takođe ima pravo izbora. Ostaje da vidimo kada ova oluja prođe kako će se države postaviti prema ovom pitanju. Pogledajte slučaj Litvanije, Latvije i Estonije članstvo u NATO ih je spasilo ruskog revizionizma, te sa tim u vezi ne vidim prepreku da buduće članstvo Ukrajine implicira više bezbednosti i stabilnosti. Agresija na Ukrajinu nije narušila ravnotežu snaga u Evropi.
BUKA: Iako su Švedska i Finska u sito vrijeme izrazile želju za ulazak u NATO zbog člana V Saveza, ali ulazak Švedske blokira Turska. Mislite li da bi ta članica NATO saveza mogla popustiti i dati Švedskoj zeleno svjetlo?
Blokada Švedske je svojevrsno politikanstvo koje će biti prevaziđeno nakon izbora u Turskoj. Čudna igra koju Turska igra donosi podjednako i štetu i korist ovoj strateški važnoj državi Male Azije. Mnogo bitnije je da Tursko i Mađarsko oklevanje ne proizvodi negativne posledice po Švedsku bezbednost. Nakon epizode zahteva za rekonfiguracijom anti-terorističkog zakonodavstva Švedske imali smo hibridno dejstvo paljenja Kurana. I ako je notorna činjenica da je ruski korisni idiot učinio to svetogrđe to zlodelo se sada uzima kao argument od strane Turske. Nije ovde pitanje uverenja turskih vlasti, već percepcije turske javnosti. Na ovom primeru vidimo svu razornost ruskog hibridnog rata i da se takve pretnje ne mogu podceniti. Ovakve akcije moraju biti zvono za uzbunu na Zapadno Balkanu kako bismo sačuvali mir i multietnički sklad, moramo se angažovati na prevenciji ishoda u kojima će nam Rusija svojim dezinformacijama i obmanama formirati uzajamne odnose.
BUKA: Vodeći se i stavom američkog državnog sekretara koji je rekao ovo možda jedina stvar na kojoj mogu zahvaliti Putinu, je li onda ruskom agresijom na Ukrajinu na dobitku NATO, bar po pitanju rasta popularnosti i dobijanja novih članica?
Agresija na Ukrajinu je afirmisala najsnažniji politički adut Amerike, a samim tim i NATO-a, a to je savezništvo. Ako je neko imao dileme kome se privoleti. Danas mu je jasno da je Amerika jedina dosledna super sila koja svojim delima stoji iza svoje politike. Sekundarni efekat agresije na Ukrajinu je jasna globalna poruka da ono što nudi Amerika ne mogu ponuditi ni Rusija ni Kina. Tim sekundarnim efektom Amerika je zacementirala svoju indo-pacifičku postavku. Nikome ne trebaju neodređeni partneri poput NR Kine koja je bila prvi trgovinski partner Ukrajine. Zajedno su radili na kineskim vojnim programima poput rakete vazduh-zemlja da bi danas NR Kina zauzela u potpunosti sramotan stav po pitanju ruske agresije. Ovo nam samo dokazuje da ekonomska partnerstva i zakletve za mir u svetu nisu garancija bezbednosti kada se zapuca već vam trebaju saveznici i to pouzdani. Ova geopolitička utakmica je svakako pet nula u korist Amerike. Da li je koncept savezništva ponovo popularan? Apsolutno. NATO je preživeo test vremena. Sve članice NATO od 1997. su 10 puta bogatije i bezbednije. A Putin je uništio kinesku postavku međunarodnih odnosa i na neki način diskvalifikovao kinesku viziju budućnosti oličenu u Globalnoj inicijativi za bezbednost.
BUKA: Neki analitičari smatraju da je gubitkom posljednje poluge vlasti Mila Đukanovića ugroženo članstvo Crne Gore u NATO savezu. Kako Vi gledate na te ocjene?
Crnogorski izbori su jedan veoma pozitivan događaj. Prvi put su građani Crne Gore birali između dva evroatlantska kandidata. Drugi krug predsjedničkih izbora obeležile su građanske i ekonomske teme a ne etnonacionalizam. Mislim da je Crna Gora na dobitku, pobedila je demokratija i izborna volja. A nazadne anti-zapadne ideje nisu uspele da kreiraju, već viđenu, atmosferu nacionalizma, nerealnih zabluda i izbora između Crne Gore i Rusije. Gospodin Milatović je potvrdio evroatlanske vrijednosti prvog dana nakon izbora, i ne zaboravite budući predsjednik Milatović je sedeo u Vladi koja je Rusiji zavela sankcije. Od suštinske važnosti je činjenica da zadnji krug izbora nije sveden na nerealne i prevaziđene podele.
BUKA: Koliko je za zemlje Zapadnog Balkana bitno članstvo u NATO savezu?
Zemlje Zapadnog Balkana, usled svoje ratne prošlosti, izlaz moraju tražiti u platformama multietničke integracije poput EU, NATO i Otvorenog Balkana. Naši međusobni odnosi su dominatno opterećeni nepoverenje i večitim bezbednosnim dilemama, revizionizmom i otrovnom uticaju autoritarnih režima. Bar dve države Zapadnog Balkana svoje spoljnopolitičke odluke donose u skladu s politikom međunarodnog balansiranja i strahom od destabilizujućih efekata. Politika spoljnjeg duga koju vodi Kina i snažna podrivčka aktivnost koju vodi Rusija sa svim našim objektivnim i subjektivnim protivurečnostima čini destruktivni koktel. Mnogo je urađeno na izgradnji poverenja ali to nije otklonilo duboko u korenje bezbednosne dileme. Jedini način da prevaziđemo ove slabosti je potpuno integrisanje u kolektivni sistem bezbednosti, zasnovan na kooperativnoj odbrani, istim vrednostima, visokim stepenom poverenja, kompatibilnom vizijom ekonomskog razvoja a to nam omogućava jedino članstvo u NATO-u. Nikakvog smisla nema za države na Zapadnom Balkanu da budu poligon obračuna velikih sila. Zašto bi npr. Bosna i Hercegovina ili Srbija sebe držale u nepovoljnom položaju na globalnoj geopolitičkoj mapi. Nama nije potrebno da sebe opterećujemo u pogledu toga šta misli Putin ili Si Ping, ili Tajip Erdogan. Setite se krize oko “legitimnosti” visokog predstavnika. To je bila združena akcija i lakrdija koju su sprovele Rusije i Kina pred OUN, da bi se već nakon nekoliko zasedanja Kina povukla iz tog cirkusa. Kome trebaju lažna uverenja i neizvesna budućnost. Zbog svega toga nama treba stabilnost. Osim NATO-a niko drugi ne nudi bezbednosne garancije i ne otklanja bezbednosne dileme. Članstvo u NATO sa sobom nosi i sekundarne uticaje poput “NATO efekta” a koji je direktno povezan sa stranim direktnim investicijama i unapređenju sveobuhvatnog ambijenta. Ulaskom u NATO na Zapadnom Balkanu nacionalizmi, mržnja, nepoverenje odlazi u prošlost. Takav koncept je više puta potvrđen, po čemu smo mi to drugačiji?
BUKA: Od stavova Srbije zavise i stavovi vlasti u bh. entitetu Republika Srpska. Kada će Srbija oprostiti intervenciju NATO i hoće li ikad postati dijelom NATO saveza?
Ključno je pitanje kako je 78 dana bombardovanja postalo važnije od Prvog i Drugog svetskog rata, kako smo čuvene bitke zamenili za 1999. Emocije su svakako jake, ali nisu uvek i autohtone. Rusija aktivno radi na održavanju neprijateljskih osećanja prema NATO radi ispunjenja svojih ciljeva na Balkanu, a ti ciljevi su sprečiti širenje NATO-a i EU. Neophodno je snažnije se zauzeti u strateškom komuniciranju sa građanima i objasniti im da ukoliko Rusija ispunjava svoje ciljeve to znači da ćemo svi mi biti siromašniji i izolovanije. Tema hibridnog rata je jedna veoma složena oblast, ali kod nas je veoma prisutna. Srbija po najpre treba da redefiniše svoju spoljnopolitičku postavku od četiri stuba – EU, Amerika, Rusija i Kina. Nerešen status Kosova, doveo je do sveobuhvatne kosovizacije srpske spoljne politike, a što je u prethodnom periodu dovelo do određenih ustupaka prema Ruskoj Federaciji. Neki od tih ustupaka je jedan red o vojnoj neutralnosti iskazan u rezoluciji Narodne Skupštine Republike Srbije od 2007. godine, a drugi još pogubniji ustupak je prepuštanje energetskog i naftnog sektora ruskoj državnoj kompaniji. Mislim da trenutni razvoj događaja u velikoj meri koncept politike četiri stuba čini neodrživim. Svakog dana uviđamo da je nespojivo zasnivati razvoj na zapadnom tržištu a istovremeno se vezivati za kinesku nelojalnu konkurenciju. Dobra stvar ove agresije na Ukrajinu je ta što je rusko veto izgubilo svoju vrednost. Mislim da i rukovodstvo u Beogradu razume da je neophodno uspostaviti nove okvire i orijentaciju Srbije u novonastalim okolnostima. Pozitivnih indikatora ima. Jedan od njih je prekid moratorijuma na vojne vežbe, Srbija će u junu 2023. biti domaćin vojne vežbe “Platinasti vuk” koja se izvodi s američkim i NATO partnerima. Drugi indikator je slanje kontigenta mirovnjaka u američki mirovnu misiju na sinajskom poluostrvu. Ovakvim postupcima Srbija jasno stavlja do znanja da neće da učestvuje u ispunjenju ruskih zahteva povodom uspostavljanja blokovske podele sveta i da nije deo te ruske postavke. Po pitanju članstva u NATO-u važno je izvršiti dezinfekciju javnog prostora i promovisati saradnju i aktivnosti s NATO-om onakvim kakve jesu. Građani Srbije, i Srbi generalno, svoje mišljenje o NATO zasnivanju na pogrešnim interpretacijama uloge ovog saveza i međunarodne saradnje. Nismo mi ni prvi ni poslednji u Evropi koji su ratovali i kasnije postali saveznici. Razumljive su emocije građana, ali bi bilo nepošteno ukoliko bismo prihvatili da su te emocije autentične a ne produkt dobro osmišljenog hibridnog dejstva.