Novi Nebojša Milenković je istoričar umjetnosti, pisac, kustos i građanski aktivista. „Kao u slavnoj Andrićevoj pripovetki, mi u Srbiji već deceniju i po čekamo ženu koje nema, samo što se ona više ne zove Jelena nego Zagorka, i po profesiji je Vrhovna državna tužiteljka“ – kaže Milenković u razgovoru za BUKA magazin.
Jesu li događaji nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu inicirali socijalnu dinamiku koja obećava da ovaj put promjene mogu biti suštinske?
Apsolutno! Promene su u toku i deluje da smo ih i kao društvo prvi put zaista svesni. One su vrednosne, mentalitetske i demokratske. Da se razumemo, nije se u Novom Sadu srušila samo jedna nadstrešnica – nama se urušila država, i to je svima belodano jasno. Petnaestoro ljudi koji su se 1. novembra našli ispred Železničke stanice ubijeni su na najsvirepiji mogući način, uz još dvoje koji će, ako prežive, ostati teški invalidi. Ubila ih je korupcija, nemar, otaljavanje sopstvenog posla, namešteni tenderi, poslovi koji se dobijaju „preko stranke“, „gradnja“ zbog ugradnje… Svi koji su mislili kako je „normalno krasti“, i da ih se „korupcija ne tiče – jer je to svuda tako“ suočili su se s činjenicom da ona, sad i doslovno, ubija. Nema građanina Novog Sada koji poslednjih godina nije bar jednom bio ispod te nadstrešnice. Ako ne on, onda neko njegov. Mi više i nismo građani Novog Sada – nego oni koji su imali sreću da se nadstrešnica ne obruši i na njih. Upravo zato ne smemo da zaboravimo one koji tu sreću nisu imali!
Vlast, međutim, misli drugačije. Kako komentarišete tvrdnje da nadstrešnica, zapravo, nije rekonstruisana?
Kad kažete vlast u Srbiji, to danas znači jedan jedini čovek – koji je zaposeo, kompromitovao i obesmislio sve naše institucije. Nadstrešnicu u Novom Sadu „rekonstruisao“ je lično on! Jer ukoliko je već za sve zaslužan – kako to da onda ni za šta nije odgovoran?! Čitav „sistem“ vladanja vidljiv je na tom primeru. Po zvaničnim podacima za zgradu Železničke stanice u Novom Sadu kineskom konzorcijumu isplaćeno je 16 miliona evra, u čitavu prugu Beograd – Subotica novih 65 miliona evra. Po stručnjacima, to je višestruko više od vrednosti (ne)izvedenih radova. Za potrebe izbornih kampanja Stanica je čak dva puta „svečano otvarana“. Dva gradonačelnika Novog Sada (sadašnji i prošli, koji je i aktuelni premijer), dva ministra građevine, pokrajinska premijerka, uzurpator funkcije predsednika Republike i svi drugi koji su se u svrhu političkog marketinga tu slikali saučesnici su u zločinu jer su autoritetom svojih političkih funkcija bili garanti izvedenih radova. Na jednom od „otvaranja“ pokrajinska premijerka čak je izjavila da, po pitanju estetike i bezbednosti, stanica u Novom Sadu, ne samo da je po evropskim standardima – već je i daleko iznad njih. Dodatno, stanica je puštena u rad bez dozvole građevinske inpekcije, bez izvršenog tehničkog prijema – naposletku bez upotrebne dozvole! Što se same nadstrešnice tiče, ne zna se da li je gore da nije rekonstruisana, a morala je biti – ili da jeste, pa je onda pala. Inženjer Zoran Đajić, kao istinski heroj naših dana, dokazao je da se znalo da se na njoj moralo raditi ono što, nažalost, nije urađeno – kao i da se radilo ono što nikako nije smelo. U sklopu istrage Fakultet tehničkih nauka utvrdio je da je na postojećih 50 tona, bez prethodne provere nosivosti, dodato novih 23 tone elemenata i konstrukcija od betona čelika i stakla. Dakle, u pitanju je masovno ubistvo za koje će krivci morati da odgovaraju! Sreća u nesreći je da su tog dana škole bile u štrajku – pošto je ispod te nadsrešnice stalno sedelo na desetine dece te bi broj žrtava bio i veći.
Odgovornost za zločin danas traže studenti?
Upravo tako. Ovo što se dešava na fakultetima, školama i ulicama Srbije predstavlja lekciju Slobode društvu koje je davno zaboravilo značenje termina Pravda, Istina, Solidarnost, Patriotizam… Studenti i đaci, istrajno, fokusirano i nenasilno, zahtevaju državu u kojoj više neće moći nekažnjeno da se laže, da se krade i da se ubija! Zar je to mnogo?! Generacija mladih, koje smo neopravdano smatrali izgubljenom generacijom, danas ima odgovor na sve – pa i na demografsku katastrofu u koju Srbija, ali i zemlje regije, srljaju decenijama unazad. Taj odgovor glasi: Nećemo da se selimo, ali tražimo da ovo bude zemlja i za nas. Kao i 1968, studenti poručuju: „Mi tražimo naše mesto u društvu!“.
Umesto racionalnog pristupa, smirivanja tenzija i ohrabrivanja institucija da „rade svoj posao“, vlast je reagovala histerijom – najpre spinovima, izvođenjem policije i sejanjem straha, a onda, u najboljoj tradiciji kulture nasilja, i time što je umesto odgovornih za zločin počela hapsiti građane koji insistiraju na principima odgovornosti, tražeći da od zverinjaka opet postanemo društvo. U najnovijoj fazi, koja je upravo u toku, režim pokazuje da je spreman i da ubija, što takođe ne čudi pošto je modus operandi „funkcionisanja“ ove vlasti nekažnjivost zločina, endemska korupcija i zakoni koji ne važe jednako za sve.
Koje su karakteristike kulture nasilja?
Navešću par primera: nakon što je uzurpator svih funkcija i institucija u zemlji izjavio kako studenti i građani koji svakodnevnim odavanjem petnaestominutne počasti za petnaestoro ubijenih „ometaju mirne građane koji samo žele da prođu svojim putem“ učestali su teroristički nasrtaji kolima u pokretu na građane koji protestvuju, pa smo tako imali pokušaj ubistva studentkinje Sonje Ponjavić (20). Takođe, pojavljuju se i bezumnici koji na studente nasrću noževima… Nedelju dana ranije petorica maloletnih tinejdžera ispred tržnog centra Promenada, isto u Novom Sadu, bez ikakvog povoda bejzbol palicama pretukli su grupu mladih sportista. Desetak dana pre, ispred jedne novosadske osnovne škole tridesetak maloletnika, pretpostavlja se navijača, zverski je šutiralo čoveka od 45 godina zato što ih je zamolio da ne pale baklje. I tako unedogled, sve do masakra u selima Dubona i Malo Orašje odnosno školi Vladislav Ribnikar… Različiti oblici verbalnog i fizičkog nasilja ovde se promovišu u medijima s nacionalnim frekvencijama. Nasilnike svakodnevno slave toaletoidi koji se, zarad čitanosti ili klikova na netu, ne libe da na najsvirepije načine ponižavaju žrtve. Naposletku, tu je i vrhovni nasilnik u zemlji koji na račun svojih političkih oponenata, javnih ličnosti ili medija koji mu nisu po volji izgovara šta mu god padne na pamet, bez ikakvog osećaja lične ili institucionalne odgovornosti i uz prostaštvo kakvom nema pandana. Karakteristika kulture nasilja je ponižavanje, odnosno svaki vid fizičkog ili psihičkog nasilja nad drugim i drugačijim. Političkim pokroviteljstvom nad nasiljem, njegovim nekažnjavanjem ili podsticanjem, nasilničke postaju i čitave države.
Koji su uzroci te pojave i njene rasprostranjenosti i kako odgovoriti na tu pojavu u društvu?
I na to odgovor imaju studenti – afirmisanjem principa društvene odgovornosti i osnaživanjem nadležnih institucija, pre svega pravosuđa, da konačno počnu da rade svoj posao. Kao u slavnoj Andrićevoj pripovetci, mi u Srbiji već deceniju i po čekamo ženu koje nema – samo što se ona više ne zove Jelena nego Zagorka, i po profesiji je Vrhovna državna tužiteljka. Na funkciju je izabrana još 2010, a teško da iko zna kako izgleda – štaviše, osnovano se sumnja da li ona uopšte postoji. Kao antipod uzmimo Lauru Koveši, rumunsku šeficu Uprave za borbu protiv korupcije a danas i glavnu tužiteljku Evropske unije. Dok se kod nas sa Zagorkom političari sprdaju, kao što i sama od sebe i funkcije koju „obavlja“ pravi sprdnju, evropski političari se od Laure plaše više nego Srbi promaje, struje i duboke vode zajedno. Naravno, snagu Laurinom autoritetu dali su građani – zato političarima, koji su, da se razumemo, svuda skloni korupciji, ne pada na pamet da joj se zameraju a kamoli da vrše pritiske ili je ometaju u radu. U uređenim i razvijenim društvima vlast se plaši građana, svakodnevno im polažući im račune – u despotijama se građani plaše vlasti.
Zašto građani tolerišu nasilničko ponašanje države i imaju li načina da se zaštite?
Naravno, ključ je u strahu, odnosno odbacivanju istog. To je ono naše „Ćuti – može i gore“, „Veži konja gde ti gazda kaže“, „Ćutanje je zlato“, i slično. Dobra vest je da se i hrabrost (baš kao i strah) širi poput virusa. Zato želim da verujem da bi se epidemija Slobode i Normalnosti, koja već dva meseca menja Srbiju, vremenom mogla preliti i na region. Pravo na pobunu ugnjetenih i poniženih među osnovnim je građanskim i civilizacijskim pravima. Pobunom protiv nepravde, zločina i korupcije dokazujemo patriotizam i ljubav prema društvu.
Primere političke nenormalnosti gledali smo i u regionu. Setite se samo onog đilkoški-prostačkog kliberenja Milorada Dodika na Trgu Krajine u Banjaluci u trenutku kad se, nedostojno ljudskog bića, a ne predsednika bilo čega, izrugivao Davoru Dragičeviću samo zato što traži pravdu za ubijenog sina. Nakon toga, u normalnim dražavama, Dodik ne bi mogao da bude ni predsednik kućnog saveta – a kamoli države. Kad smo kod Dodika, a vi to svakako bolje znate, nije mi jasno čemu on uopšte služi pošto je više u Srbiji nego kod kuće. Mislim, i kad je kod kuće, on nije kod kuće, ali sada govorim o adresi. Gde god „naš” uzurpator nešto otvara, bilo da je u pitanju auto-put ili okrečeni klozet u nekoj školi, Dodik je uz njega – neukusno glumeći prvu damu ili dežurnu „političku“ pratilju. I tako je bilo sa svakim predsednikom od Koštunice naovamo. Medijskim nasiljem može se smatrati i mentalni ping-pong kog bez prestanka igraju hrvatski predsednik Milanović i premijer Plenković, uz civilizacijski pomak u dosegnutoj mogućnosti da premijer i predsednik ne budu iz iste političke opcije. U regiji polako kao da zaboravljamo značenje termina dijalog. Jedini dijalog koji je ovde moguć je „dijalog“ istomišljenika. Dok ponovo ne naučimo šta je dijalog i kako se razgovara – nasilje će biti nus-produkt pomanjkanja istog.
Jesu li samo političari pokrovitelji kulture nasilja?
Naravno da nisu samo političari – ali oni imaju realne instrumente da utiču na društvo, odnosno iniciraju proces ozdravljenja i početka lečenja od mržnje. Najpre tako što je neće lično promovisati, potom i time što će snažiti i hrabriti institucije. U srpskoj politici taj civilizacijski iskorak pokušao je načiniti Zoran Đinđić. Nisam previše pratio, ali deluje da je da i u Hrvatskoj to činio predsednik Josipović. Uz političare, pokrovitelji kulture nasilja su i rijalitiji koji se emituju na „televizijama” s nacionalnim frekvencijama. Tabloidno smeće koje se kupuje na trafici ali nisu novine. Skupštine u kojima ne stanuju moral i integritet. Vladajuće, ali i opozicione stranke, suštinski nesposobne da istrpe i primesu kritike na sopstveni račun. Policajci koje postrojavaju kriminalci ili se sa njima sprdaju narko dileri. Ordinarni primitivci koji voze džipove i „šetaju” manekenke koje su nečije ćerke. Kriminalci koji preko noći postaju „investitori” i „ugledni članovi društva”. Sudovi koji rade na „telefonski poziv”. Ratni i ostali zločinci koji se promovišu u „heroje”. Obrazovanje izvrgnuto ruglu. Pristojnost doživljena kao slabost. Reči „izvini”, „oprostite“ ili „hvala“ koje postaju najteže i najređe izgovarane jezika kojim ovde govorimo, sve do institucija koje su izgubile autoritet i svrhu… Naše Augijeve štale su mnogo zasrane ali ćemo, pre ili kasnije, jednom morati da počnemo da ih čistimo.
Kako kulturna scena reaguje na sve ovo? Jesu li se se radnice i radnici u kulturi prilagodili datim okolnostima ili se i tu vidi promjena?
Tu se situacija opet razlikuje zavisno od toga je li u pitanju institucionalna kultura ili nezavisna scena. Institucionalno, čast profesije danas unajvećem brane pozorišta. Najglasniji su, naravno, individualni glasovi što je, rekao bih, i prirodno.
Da li je avangarda nestala u tim okolnostima?
Što se avangardi tiče, sa njima smo raskrstili još tokom sedamdesetih. Skupa s avangaradama, raskrstili smo i sa njihovim, autentično jugoslovenskim, internacionalističkim duhom. Afirmisanjem nacionalističkih inteligencija, početkom osamdesetih, pa nadalje, na kraju smo, nažalost, raskrstili i sa Jugoslavijom. Avangarda se nikad nije fokusirala samo na formalne karakteristike sopstvenog jezika/medija, već je njen medij zapravo uvek bilo društvo, odnosno želja da se ono učini drugačijim i boljim. Iako se možda ne naziva uvek avangardom, ta je želja univerzalna, to jest večita i ona ne može tek tako da nestane. Kad bismo prestali da verujemo u principe dobra i u značaj vrline, tad bismo kao društvo definitivno postali beznadežan slučaj…
Nedavno ste pozvali na bojkot nagrade „Meša Selimović“ koju dodeljuju beogradske Novosti…
Nisam pozvao na bojkot Nagrade, već na bojkot Novosti, kao njenog dodeljivača, i to iz sasvim konkretnih razloga. Naime, nakon što su objavili fotografije putovnica studenata Lazara i Luke Stojakovića koji, budući da su rodom iz Krajine imaju pravo i na hrvatski pasoš, uz tvrdnje kako studentske proteste u Srbiji „predvode Hrvati“ – kao, jelte, dežurni arhineprijatelji – Novosti i njihov glavni urednik Milorad Vučelić (pošto „novinari“ koji sastavljaju ovakve gadosti uglavnom ostaju nepotpisani), uz niz počinjenih krivičnih dela, ispisali su se, ne samo iz profesije, već i iz civilizacije. Pored toga što su anticivilizacijske, ovakve stvari su i izuzetno opasne. Vidimo to po učestalim verbalnim i fizičkim nasrtajima na studente i građane, zbog čega se doslovno nalazimo na ivici građanskog rata. U datom kontekstu, učestvovati u bilo čemu što organizuju ovakve Novosti kosi se, ne samo s postulatima na kojima je sazdano delo Meše Selimovića, već i s principima elementarne ljudskosti. Zato sam kritičare koji učestvuju u glasanju za ovu Nagradu pozvao na bojkot Novosti – samim tim i nekad ugledne nagrade koju tradicionalno dodeljuje ovaj list.
Sudeći prema podršci koju ste dobili od porodice Meše Selimovića djeluje da je apel ispunio cilj. Šta ako se nagrada, čak i uz protivljenje porodice, ipak dodijeli?
Da, porodica je najavila da će razmotriti inicijativu da se ovakvim Novostima ospori pravo da ubuduće dodeljuju Nagradu s imenom velikog pisca. Inicijativi su se priključili brojni kritičari kao i neki od naših najuglednijih pisaca. Zasad nezvanično, saznajem da su se Novostima „zahvalili“ i mnogi članovi žirija. Čak i kad bi se u opisanim okolnostima Nagrada dodelila, bilo bi krajnje indikativno ko bi od pisaca sa ugledom i delom uopšte pristao da, posle svega, primi Nagradu iz ruku jednog Milorada Vučelića?! To bi, priznaćete, bio krajnje simptomatičan čin.
Je li bilo reakcija i iz samih Novosti?
Ako to može smatrati „reakcijom“ sramotnu kampanju protiv studenata Novosti su nastavile varvarskim targetiranjem novosadske studentkinje Mile Pajić. Sadržinu, naravno, neću prepričavati, jer je doslovno jeziva. Što se druge Nagrade „Meša Selimović“ tiče, meni ni ta „situacija“ nije prirodna, a verujem da se i sam pisac povodom svega ne bi osećao prijatno. Pošto i ovaj primer govori o stanju u kom je naš region, to jest o tome u šta su ga takozvani političari pretvorili – ako smem da prejudiciram, nekom vrstom lakmus-testa povratka normalnosti na ove prostore predstavljala bi, recimo, regionalna Nagrada Meša Selimović koja bi se jedne godine dodeljivala u Srbiji, a druge u Bosni i Hercegovini. Verujem da bi obe ove zemlje Meša Selimović danas voleo, makar onoliko koliko ih je zadužio vlastitom literaturom, ako ne i više od toga.
Radnja vašeg posljednjeg romanu odvija se u Beogradu i Sarajevu. Radite li možda na novom rukopisu, i kad bismo ga mogli očekivati?
Radnja mog romana „Savršen antitalenat za sreću“ odvija se, zapravo, između dva pucnja. Prvi je onaj koji je sa krova hotela Holiday Inn ispaljen 5. aprila 1992, kad je iz snajpera pucano na kolonu učesnika Demonstracija za mir, kad su na Vrbanja mostu ubijene Olga Sučić i Suada Dilberović – drugi je ispaljen 12. marta 2003. kad je, takođe iz snajpera, u dvorištu Vlade Srbije ubijen Zoran Đinđić. Između ta dva pucnja smestio sam sudbine troje mojih junaka koji, ometani istorijskim okolnostima, zapravo tragaju za ljubavlju i ljudskom potrebom za srećom, uz tradicionalnu upitanost ovih prostora: mogu li zločinci postati „heroji“. Novi roman koji bih, nadam se, mogao završiti do jeseni, na sličnom fonu baviće se običnim ljudima koji ne svojom voljom postaju igračke istorije, s tim da će se ljubavna tematika ovaj put fokusirati na tradicionalnu srpsku ljubav prema ruskom vođi.