Razgovor vodio David Barsamian
Krenimo u
najveći košmar današnjice, rat u Ukrajini i njegove globalne posledice.
Ali najpre da se prisetimo pozadine. Možemo da počnemo od obećanja
predsednika Džordža Buša starijeg tadašnjem sovjetskom predsedniku
Mihajlu Gorbačovu da se Nato neće pomeriti „ni za inč na istok“ – a
pouzdano znamo da je to obećanje dato. Moje pitanje za vas glasi: zašto
Gorbačov nije tražio da se to stavi na papir?
Prihvatio
je džentlmenski sporazum, što nije tako neuobičajeno u diplomatiji.
Rukovanje i data reč. Dalje, taj papir ne bi ništa promenio. Sporazumi
na papiru stalno se cepaju. Važne su dobronamernost i iskrenost. Buš je
zapravo eksplicitno poštovao dogovor. Čak je napravio korak ka osnivanju
partnerstva za mir, koje bi obuhvatilo zemlje Evroazije. Nato ne bi bio
raspušten, ali bi bio marginalizovan. Zemlje poput Tadžikistana, na
primer, mogle bi da se pridruže iako formalno ne bi bile članice Natoa.
Bio bi to korak ka stvaranju zajedničkog evropskog doma bez vojnih
alijansi, kao što je on rekao.
I Klinton se držao sporazuma tokom
svojih prvih godina. Stručnjaci kažu da je negde 1994. Klinton počeo da
govori na obe strane usta – to je njihov izraz. Rusima je govorio: Da,
poštovaćemo sporazum. Poljskoj zajednici u Sjedinjenim Državama i drugim
etničkim manjinama govorio je: Ne brinite, uvešćemo vas u Nato.
Otprilike 1996-97. Klinton je to prilično izričito rekao svom prijatelju
Borisu Jeljcinu, ruskom predsedniku kojem je pomogao da pobedi na
izborima 1996. Rekao mu je: Nemojte suviše ozbiljno shvatati taj Nato
biznis. Širićemo se, ali meni je to potrebno samo zbog glasova manjina u
Sjedinjenim Državama.
Klinton je 1997. pozvao takozvane
Višegradske zemlje – Mađarsku, Čehoslovačku, Rumuniju – da se pridruže
Natou. Rusima se to nije dopalo, ali nisu pravili veliki problem. Onda
su se pridružile baltičke zemlje i opet je prošlo mirno. Buš mlađi, koji
je bio sasvim drukčiji od starijeg, pozvao je 2008. Gruziju i Ukrajinu u
Nato. Svaki američki diplomata je vrlo dobro znao da su Gruzija i
Ukrajina crvene linije za Rusiju. Rusi će na drugim mestima tolerisati
širenje, ali ovde ne jer su te zemlje u njihovom osetljivom
geostrateškom pojasu. U nastavku priče, Majdanski ustanak 2014. zbacio
je proruskog predsednika i Ukrajina se pomerila ka Zapadu.
Od
2014. Sjedinjene Države i Nato naveliko dostavljaju oružje Ukrajini –
najsavremenije oružje, a ne zaboravimo ni vojnu obuku i zajedničke vojne
vežbe; sve su to potezi koji vode ka uključivanju Ukrajine u Nato. Nije
to nikakva tajna, sve se radilo otvoreno. Nedavno se time hvalisao
generalni sekretar Natoa Jens Stoltenberg. Naravno, to je bilo vrlo
svesno, izrazito provokativno. Znali su da bi svaki ruski lider smatrao
njihov potez nepodnošljivim. Francuska i Nemačka su stavile veto 2008,
ali pod pritiskom Sjedinjenih Država, program nije skinut s dnevnog
reda. I onda je Nato, što znači Sjedinjene Države, nastavio da ubrzava
priključivanje Ukrajine.
Volodimir Zelenski je izabran 2019. s
ubedljivom većinom – čini mi se oko 70% glasova – na osnovu mirovne
platforme, plana za postizanje mira sa istočnom Ukrajinom i Rusijom,
dakle za rešavanje problema. Počeo je da radi na tome i pokušao da ode u
Donbas, ruski orijentisani istočni region, da bi primenio sporazum
Minsk II. To bi značilo nekakvu federalizaciju Ukrajine, sa izvesnim
stepenom autonomije za Donbas, kao što je tamošnje stanovništvo želelo.
Nešto poput Švajcarske ili Belgije. U tome su ga sprečile desničarske
milicije, koje su pretile da će ga ubiti ako nastavi da sprovodi taj
program.
Zelenski je hrabar čovek. Mogao je da nastavi da je imao
podršku Sjedinjenih Država. Sjedinjene Države su, međutim, odbile da mu
je pruže. Nema podrške, nema ničeg, ostavljen je na cedilu i morao je da
ustukne. Sjedinjene Države su bile rešene da Ukrajinu uvedu u Nato,
korak po korak. To se ubrzalo kad je izabran predsednik Bajden. U
septembru 2021. to je pisalo na sajtu Bele kuće. Naravno da su Rusi to
znali. Bajden je najavio program, zajedničko saopštenje o ubrzanju
procesa vojne obuke, vojnih vežbi i isporuke oružja kao dela onog što je
njegova administracija zvala „pojačani program“ priprema za članstvo u
Natou.
U novembru je usledilo novo ubrzanje. Sve se to događalo
pre invazije. Državni sekretar Antoni Blinken potpisao je takozvanu
povelju, kojom je taj aranžman suštinski ozvaničen i proširen. Portparol
Stejt departmenta priznao je da su Sjedinjene Države pre invazije
odbile da raspravljaju o ruskim bezbednosnim brigama. Sve je to deo
pozadine. Putin je 24. februara upao u Ukrajinu – što je bila zločinačka
invazija. Ozbiljne provokacije ne pružaju opravdanje za taj čin. Da je
Putin državnik, uradio bi nešto sasvim drukčije. Ponovo bi otišao kod
francuskog predsednika Emanuela Makrona, prihvatio njegove okvirne
predloge i pokušao da se dogovori s Evropom, da preduzima korake ka
evropskom zajedničkom domu.
Sjedinjene Države su se, naravno, uvek
tome protivile. Možemo to pratiti unazad do hladnoratovske istorije, do
inicijativa predsednika De Gola za stvaranje nezavisne Evrope. Kao što
je on rekao, „od Atlantika do Urala“, dakle udruživanje Rusije sa
Zapadom, što bi bio vrlo prirodan korak, kako iz trgovinskih razloga,
tako i – očigledno – iz bezbednosnih. Dakle, da je bilo državnika u
Putinovom uskom krugu, oni bi prihvatili Makronove inicijative i
eksperimentisali kako bi videli mogu li zaista da se udruže s Evropom i
spreče krizu. Umesto toga, izabrali su politiku koja je, s ruskog
gledišta, potpuno imbecilna. Na stranu zločinački karakter invazije,
Putin je izabrao politiku koja je Evropu gurnula duboko u američki džep.
U stvari, ta politika čak navodi Švedsku i Finsku da uđu u Nato –
najgori mogući ishod iz ruske perspektive, sasvim nezavisno od
zločinačke prirode invazije i vrlo ozbiljnih gubitaka koje Rusija zbog
toga trpi.
Dakle, kriminal i glupost na strani Kremlja, ozbiljna
provokacija na strani Sjedinjenih Država. Možemo li pokušati da okončamo
ovaj užas? Ili bi trebalo da ga održavamo? To nam je izbor.
Postoji
samo jedan način da se to okonča: diplomatija a nju, po definiciji,
moraju da prihvate obe strane. Iako je ne vole, moraju da je prihvate
kao najmanje lošu opciju. Putinu bi na taj način bila obezbeđena
odstupnica. To je jedna mogućnost. Druga je razvlačiti celu stvar da bi
se videlo koliko će svi stradati, koliko će Ukrajinaca izgubiti život,
koliko će Rusija trpeti, koliko miliona ljudi će umreti od gladi u Aziji
i Africi, koliko ćemo dalje zagrevati životnu sredinu sve dok više ne
bude postajala mogućnost za ljudski život. To su opcije. S jednodušnošću
koja dostiže bezmalo 100 posto, Sjedinjene Države i veći deo Evrope
žele da izaberu nediplomatsku opciju. Oni to otvoreno kažu: Moramo
nastaviti da podrivamo Rusiju.
Možete da pročitate kolumne u New York Times-u, u londonskom Financial Times-u
i širom Evrope. Uobičajeni refren glasi: moramo se postarati da Rusija
pati. Nije važno šta se događa Ukrajini ili bilo kome drugom. Naravno,
to kockanje polazi od pretpostavke da će Putin, ako bude priteran uza
zid, ako mu se ne ostavi nikakav izlaz, morati da prizna poraz, da će ga
prihvatiti i da neće upotrebiti oružje kojim raspolaže da uništi
Ukrajinu.
Ima mnogo stvari koje Rusi nisu uradili; zapadni
analitičari se tome prilično čude. Na primer, nisu presekli linije
kojima Zapad snabdeva Ukrajinu oružjem, a koje polaze iz Poljske.
Izvesno bi mogli to da urade. To bi ih vrlo brzo dovelo u direktan sukob
s Natoom, što znači sa Sjedinjenim Državama. Svakom ko je ikad obratio
pažnju na ratne igre jasno je kuda to vodi, da je to penjanje uz
lestvicu eskalacije ka terminalnom nuklearnom ratu.
Dakle, to su
igre koje igramo sa životima Ukrajinaca, Azijaca i Afrikanaca, s
budućnošću civilizacije, zato da bismo oslabili Rusiju, da bismo bili
sigurni da je dovoljno patila. U redu, ako hoćete da igrate tu igru, bar
to otvoreno recite. Ne tražite moralnu osnovu za to jer je nema. U
stvari, moralno gledano, to je užasno. Kad razmislimo o svim rizicima,
vidimo da su ljudi koji drže predavanja o odbrani principa zapravo
moralni imbecili.
U medijima i među političarima u
Sjedinjenim Državama, a verovatno i u Evropi, mnogo je moralnog gneva
zbog ruskog varvarstva, ratnih zločina i zverstava. Nema sumnje da se to
događa, kao što se događa u svakom ratu. Ali zar vam se ne čini da je
taj moralni gnev ipak pomalo selektivan?
Moralni
gnev je sasvim na mestu. Treba osećati moralni gnev. Ali ako odete na
globalni jug, uverićete se da oni ne mogu da veruju u ono što vide.
Osuđuju rat, naravno. To je gnusan čin agresije. Onda pogledaju na Zapad
i kažu: O čemu vi ljudi govorite? Pa vi to nama stalno radite.
Razlike u komentarima su vrlo zanimljive. Čitate New York Times
i njegovog velikog mislioca Tomasa Fridmana. Pre nekoliko nedelja
napisao je kolumnu u kojoj je samo očajavao. Rekao je: Šta možemo da
radimo? Kako možemo da živimo u svetu s takvim ratnim zločincem? Nismo
očekivali da će se takav pojaviti posle Hitlera. Imamo ratnog zločinca u
Rusiji. Ne znamo šta da radimo. Nismo verovali da negde još može da
postoji ratni zločinac.
Kad ljudi na globalnom jugu to čuju, na
znaju da li da se smeju ili da se rugaju. Po celom Vašingtonu šetaju
ratni zločinci. U stvari, mi vrlo dobro znamo šta da radimo sa svojim
ratnim zločincima. Ruska invazija se, zapravo, dogodila 20 godina posle
američke invazije na Avganistan. Podsetimo se, ta invazija nije bila
ničim izazvana i svetsko mnjenje joj se snažno protivilo. U to vreme je
objavljen intervju s počiniocem Džordžom Bušom mlađim, koji je onda
krenuo dalje, u invaziju na Irak – dakle, intervju s velikim ratnim
zločincem objavljen je na stranama Washington Post-a o životnom
stilu. Simpatični, detinjasti deka, kako su ga opisali, igrao se sa
svojim unučićima, šalio se i pokazivao portrete čuvenih ljudi koje je
sreo i naslikao. Divna, prijateljska sredina.
Dakle, mi znamo kako da postupamo s ratnim zločincima. Tomas Fridman nije u pravu. Mi vrlo dobro znamo šta s njima da radimo.
Ili
uzmite, na primer, velikog ratnog zločinca modernog doba Henrija
Kisindžera. Prema njemu se odnosimo ne samo uljudno već s velikim
divljenjem. Najzad, to je čovek koji je preneo naređenje Vazdušnim
snagama o masovnom bombardovanju Kambodže – „sve što leti na sve što se
pomera“, tako je rekao. Nije mi poznato da arhivi sadrže sličan primer
poziva na genocid. Usledilo je vrlo intenzivno bombardovanje Kambodže. O
tome ne znamo mnogo zato što ne istražujemo sopstvene zločine. Ali to
su opisali Tejlor Oven i Ben Kirnan, ozbiljni istoričari koji se bave
Kambodžom. Tu je, zatim, i naša uloga u zbacivanju čileanske vlade
Salvadora Aljendea i uspostavljanju opake diktature u toj zemlji; i tako
dalje. Znamo, dakle, kako da postupamo prema našim ratnim zločincima.
Ali Tomas Fridman nije u stanju da zamisli ništa slično ratu u Ukrajini,
niti je bilo ikakvih komentara na njegov tekst, što znači da su ga
čitaoci smatrali sasvim razumnim. Teško da je reč selektivnost dovoljna.
To je više nego zapanjujuće. Dakle, da, moralni gnev je sasvim na
mestu. Dobro je što Amerikanci konačno počinju da iskazuju gnev prema
velikim ratnim zločinima koje je počinio neko drugi.
S
jedne strane, ruska vojska je nevešta i nesposobna. Moral njenih vojnika
je vrlo nizak, a vođstvo je loše. Njena ekonomija je na nivou
italijanske i španske. S druge strane, Rusija je vojni div koji nas
ozbiljno ugrožava. Zato nam je potrebno još oružja. Hajde da proširimo
Nato. Uspevate li vi da pomirite ove dve protivrečne misli?
Te
dve misli su standard na celom Zapadu. Upravo sam imao dugačak intervju
u Švedskoj o planovima te zemlje da pristupi Natou. Ukazao sam na to da
švedski politički vrh ima dve protivrečne ideje, te koje vi pominjete.
Jedna je naslađivanje činjenicom da se Rusija pokazala kao tigar od
papira koji nije u stanju da osvoji gradove nadomak svoje granice,
gradove koje uglavnom brani građanska vojska. Rusi su, dakle, potpuno
vojno nesposobni. A druga je da su Rusi spremni da osvoje Zapad i da ga
unište.
Džordž Orvel je smislio ime za to: dvomisao, sposobnost da
se u glavi istovremeno imaju dve protivrečne ideje i da se u obe
veruje. Orvel se varao kad je mislio da to može postojati samo u
ultratotalitarnom društvu, koje je satirično opisao u 1984. Pogrešio je. Može to postojati i u slobodnim demokratskim društvima. Upravo gledamo dramatičan primer. I to ne prvi put.
Takva
dvomisao je, na primer, karakteristična za hladnoratovsko mišljenje.
Vratite se na glavni dokument Hladnog rata iz tih godina – NSC-68
(Izveštaj saveta za nacionalnu bezbednost) iz 1950. Ako ga pažljivo
pogledate, biće vam jasno da je sama Evropa, bez Sjedinjenih Država,
bila vojno jednaka Rusiji. Ali, naravno, mi smo i dalje morali da imamo
ogroman rast naoružanja da bismo se suprotstavili planovima Kremlja,
koji je namerio da osvoji svet.
To je bio svestan pristup. Din
Ačeson, jedan od autora, kasnije je rekao da je nužno biti „jasniji od
istine“ – njegove reči – da bi se razbila masovna svest vlade. Želimo da
proguramo veliki vojni budžet i zato moramo biti „jasniji od istine“
tako što ćemo izmisliti ropsku državu koja se sprema da pokori svet.
Takvo mišljenje je tipično za Hladni rat. Mogao bih da vam navedem i
mnogo drugih primera, ali sad opet gledamo vrlo dramatičnu verziju
takvog mišljenja. Vi ste to tačno rekli: te dve ideje opsedaju Zapad.
Zanimljivo
je i to što je diplomata Džordž Kenan predvideo opasnost od pomeranja
Natoa na Istok u vrlo proročkom članku koji je 1997. izašao u New York
Times-u.
Kenan se protivio i idejama iz NSC-68. On je, u
stvari, bio direktor Kadrovske politike Stejt departmenta. Šutnut je i
zamenjen Polom Nicom. Smatrali su ga suviše mekim za tako surov svet. On
je bio jastreb, radikalni antikomunista, i sam prilično brutalan kad je
reč o pozicijama Sjedinjenih Država, ali je shvatio da sukobljavanje s
Rusijom nema smisla.
Mislio je da će se Rusija na kraju sama
raspasti od unutrašnjih protivrečnosti; pokazalo se da je bio u pravu.
Ali sve vreme su ga smatrali odveć blagim. On je 1952. bio za
ujedinjenje Nemačke izvan vojne alijanse Natoa. To je bio predlog
sovjetskog vladara Josifa Staljina. Kenan je bio ambasador u Sovjetskom
Savezu i stručnjak za Rusiju.
Staljinova inicijativa. Kenanov
predlog. Neki Evropljani su to podržavali. Na taj način bi se okončao
Hladni rat. Nemačka bi postala neutralna, demilitarizovala bi se i ne bi
pripadala nijednom vojnom bloku. U Vašingtonu su bezmalo sasvim
ignorisali taj predlog.
Imali smo uglednog stručnjaka za spoljnu politiku Džejmsa Varburga, koji je o tome napisao knjigu vrednu čitanja pod naslovom Nemačka: ključ za mir (Germany: Key to Peace).
Govorio je da tu ideju treba ozbiljno shvatiti. Bio je gurnut u
zapećak, ignorisan, ismejan. Pomenuo sam to nekoliko puta pa sam i sâm
bio ismejan kao umobolnik. Kako možete da verujete Staljinu? E pa
otvoreni su arhivi. Pokazalo se da je Staljin zaista mislio ono što je
predložio. Sada čitate vodeće istoričare Hladnog rata, ljude kao što su
Melvin Lefler, i oni priznaju da je tada postojala stvarna prilika za
mirno rešenje, ali je odbačena u korist militarizacije, ogromnog
povećanja vojnog budžeta. Hajdemo sad do Kenedijeve administracije. Kad
je Džon Kenedi stupio na dužnost, Nikita Hruščov, koji je tada bio na
čelu Rusije, predložio je krupno obostrano smanjenje ofanzivnog
naoružanja, što bi urodilo znatnim popuštanjem tenzija. Sjedinjene
Države su tada bile daleko ispred Rusije u vojnom smislu. Hruščov je
želeo da pogura ekonomski razvoj Rusije, a shvatao je da to nije moguće u
situaciji vojne konfrontacije s mnogo bogatijim protivnikom. Najpre je
tu ponudu izložio predsedniku Dvajtu Ajzenhaueru, koji nije obratio
pažnju, a zatim i Kenediju; Kenedijeva administracija odgovorila je
najvećim mirnodopskim povećanjem vojne sile u istoriji – iako su svi
znali da su Sjedinjene Države već daleko ispred Sovjetskog Saveza.
Sjedinjene
Države su tada smislile „raketni jaz“. Rusija je na putu da nas ugrozi
svojom raketnom nadmoćnošću. Kad su rakete pažljivo prebrojane, pokazalo
se da su Sjedinjene Države mnogo bolje opremljene i u toj sferi. Rusija
je možda imala četiri rakete u nekoj vazdušnoj bazi.
Mogli bismo
dugo ovako nabrajati. Bezbednost stanovništva prosto nije briga kreatora
politike. Bezbednost privilegovanih, bogatih, korporativnog sektora,
proizvođača oružja – to da, ali ne i bezbednost nas ostalih. Ta dvomisao
je stalna, nekad svesna, a nekad ne. Upravo to je opisao Orvel:
hipertotalitarizam u slobodnom društvu.
U članku za Truthout citirate Ajzenhauerov govor „Gvozdeni krst“ iz 1953. Šta vam je tu bilo zanimiljivo?
Trebalo
bi da ga pročitate, onda biste videli šta je zanimljivo. Njegov
najbolji govor. To je bilo 1953, tek što je stupio na dužnost. U
suštini, rekao je da je militarizacija strahovit napad na naše sopstveno
društvo. Rekao je to – on ili možda onaj koji mu je pisao govor –
prilično elokventno. Jedan borbeni avion znači mnogo manje škola i
bolnica. Kad god povećavamo vojni budžet, napadamo sami sebe.
Rekao
je to jasno i detaljno, i zatražio smanjenje vojnog budžeta. Radio je i
on prilično strašne stvari, ali tada je pogodio suštinu. Te reči svima
treba da budu urezane u pamćenje. Bajden je nedavno predložio ogroman
vojni budžet. Kongres ga je još povećao, što je strahovit napad na naše
društvo, kao što je Ajzenhauer objasnio pre mnogo godina.
Opravdanje
nam je da moramo da se branimo od papirnatog tigra, tako vojno
nesposobnog da ne može da se pomeri nekoliko kilometara od svoje granice
a da se ne raspadne. Dakle, čudovišnim vojnim budžetom ozbiljno ćemo
naškoditi sami sebi i ugroziti svet trošenjem ogromnih resursa koji će
nam biti neophodni u ozbiljnoj egzistencijalnoj krizi s kojom se
suočavamo. U međuvremenu, siromašni poreski obveznik sipa novac u
džepove proizvođača fosilnog goriva kako bi ovi mogli da nastave da
uništavaju svet što bržim tempom. Upravo to se događa kad se ovako
povećavaju proizvodnja fosilnih goriva i vojni troškovi. Neke ljude to
čini srećnim. Pogledajte direktore kompanija Lockheed Martin ili ExxonMobil
i videćete da su oni ushićeni. Za njih je to vrelo izobilja. A uz to im
se pripisuju velike zasluge. Hvale ih zato što spasavaju civilizaciju
uništavajući mogućnost života na Zemlji. Zaboravite globalni jug. Kad bi
postojali vanzemaljci, mislili bi da smo svi pomerili pameću. I bili bi
u pravu.
TomDispatch, 16.06.2022.
Prevela Slavica Miletić