Razgovor smo vodili dan nakon što su građani i građanke Novog Sada izašli
da potpisuju peticiju protiv spomenika „nevinim žrtvama 1944/45.“ Prvi dan je
prikupljeno oko hiljadu potpisa.
„Osnovne postavke situacije su takve da je Stranka vojvođanskih Mađara dala
ideju za jednostavan spomenik na kojem bi pisalo „svim nevinim žrtvama 1944/45“
i to je pokušano da se provuče kao neka vrsta neutralnog spomenika, bez
preterane figuracije i teksta. Takvi spomenici postoje i pravljeni su u periodu
fašizma. Široki gestovi koji prelaze preko velikih istorijskih perioda prelaze
i preko detalja. Ono što su antifašisti Novog Sada i građani lepo primetili
jeste da postoje nevine žrtve, ali na tom spisku je u vidu „Državne komisije za
nestale tokom rata“, 2010. godine radio istoričar Srđan Cvetković sa grupom
drugih revizionista i na tom spisku su i svi suđeni za ratne zločine i
kolaboraciju, izdaju, kvinslinštvo tokom rata. Tu su i učesnici „Racije u
Južnoj Bačkoj“ iz 1942. godine.
Paralelno s time, osmog avgusta je naša država u skladu politike sedenja na
svim stolicama raspisala konkurs za „Memorijalni centar posvećen žrtvama u
Južnoj Bačkoj“, odnosno u Raciji, tako da se ova dva memorijalna projekta
potpuno normalno u Novom Sadu paralelno odvijaju.“ – govori Radić Lucati.
Na pitanje da li su počeli radovi na „Memorijalnom centru na Starom
Sajmištu“, naš sagovornik odgovara:
„Objavljen je početak radova, sa predsednikom države i ljudima dovedenim da
li autobusima, ili nečim, kao što se stvari sličnog karaktera ovde dešavaju.
Odjednom su se memorijalni datumi pretvorili u događaje na otvorenom i stajanje
ispred nabrzinu postavljenih slika. U normalnom svetu, ovakvi događaji prođu s
neupadljivom konferencijom za štampu. Memorijalni centar je oformljen i donet
je zakon o njemu. Zakonom je održavljen ceo memorijalni prostor svih budućih
institucija Beograda. Stavljene su pod upravu „Muzeja žrtava genocida“, kao
centralne institucije koja je jedan čudan proizvod Miloševićevog vremena.
Njegov dugogodišnji direktor Veljko Đurić Mišina je bio nemali pristalica
rehabilitacije mnogih, pa i Nedića.
Ono što je problematično jeste da je u najavi Memorijalnog centra
predsednik države rekao da će Staro Sajmište u ime svih nas odati poštovanje
žrtvama, bez obzira na njihovu nacionalnost, veru, rod, ili ideološka
opredelenja. Ovo zadnje može da se odnosi isključivo na četnike koji su u to
vreme bili manji deo populacije logora.
Slična je dinamika i posredne rehabilitacije i svrstavanja dželata u žrtve.
Pitanje je hoće li se jevrejska zajednica očuvati i odbraniti od ovakvog
uticaja koji je izuzetno glasan, agresivan i zahteva učestvovanje u svim
ovakvim projektima države, u kojoj dominira šićarska politika i sedenje na dve
stolice. Ista sudbina je i sa romskom zajednicom, koja je na izdisaju.“
Na pitanje da li se sjeća trenutka kada je počeo masovni historijski
revizionizam i rehabilitacija četničkog pokreta, Radić Lucati se vraća na
početak rata, za vrijeme i nakon kojeg su se te riječi ponovo ustalile u našem
jeziku:
„Četnički pokret je menjao svoju formu, ali je izuzetno dugovečan i ima
svoje višestruke periode na vlasti i u vlasti, te konflikte u kojima je igrao
ulogu odlučujućeg protagoniste. Kraj četrdesetih je bio gori za četnike,
devedesete su bile bolje, dvehiljadite odlične, a danas im je super.“
Komentarišući nakanu Aleksandra Vučića da u privatnoj režiji posjeti
Jasenovac, naš sagovornik govori:
„Kada privatno vladate, svi aranžmani su vam privatni. On uvek istupa kao
ja, ne kao predstavnik države. Takve stvari naše susedne, suverene države ne
treba da dozvoljavaju. Njihovi političari prave svoje gluposti, pa ne znaju da
li da idu u Blajburg ili u Jasenovac, pa su se ipak odlučili za Blajburg kao
Jadranka Kosor. Odgovor jevrejske zajednice u Hrvatskoj je drugačiji, gospodin
Ognjen Kraus ne izlazi na komemoracije koje pravi Vlada, on izađe posle i da
izjavu sa čime se ne slaže.“
Prisjećajući se svoje jedine posjete entitetu Republika Srpska, Radić
Lucati priča:
„Ja sam u svojoj jedinoj poseti tom entitetu i
lokalitetu Gradina sa tvrdnjom da tamo leži 700 000 mrtvih, naišao na izložbu
nagrađenih radova konkursa za dečije crteže koji su se radili po školama. To je
bilo 2017. godine i deca su po starosti od prvog do osmog razreda trebala da
nacrtaju kako ustaše kolju Srbe, sa noževima i krvlju, gde je to bio
eksplicitni zadatak. Memorijalna politika takvih režima i konstrukcija je
utilitarna i stvara komfornu etičku pozadinu koja oslobađa bilo kakve etičke
odgovornosti sledeće generacije od kojih očekujete da izvršavaju vaša
naređenja, bez krivice i zadrške. Ruka koja treba da primi pušku i nož ne treba
da ima bilo kakvu etičku i moralnu kočnicu i kolektivnu svest o tome da je
slušanje naređenja nešto što može dovesti do etički loših posledica, a etike
kao takve nema. Na takvim mestima je sve, pa i historija primenjena umetnost
Govoreći o „Kamenima spoticanja“ instalaciji njemačkog umjetnika Gunter
Demniga čije postavljanje „Centra za Istraživanje i Edukaciju o Holokaustu“
nije podržao, Radić Lucati govori:
„Kao umetniku, radovi Gunter Demniga su mi bili simpatični. To je lepo i
kompaktno rešenje, košta 130 Eura po komadu i postavljeno ih je 80 000 širom
Evrope. Međutim, u zadnjim godinama je Gunter Demnig počeo da širi osnovu toga
ko su žrtve i ko može da dobije Kamen spoticanja. Bilo je ljudi koji nisu imali
veze sa holokaustom po Nemačkoj. U Bavarskoj mu nikada nije dozvoljen rad, pa Kamene
spoticanja nemate u Minhenu. Instalacije imaju nekoliko problema, na zemlji su
i omogućavaju gaženja i zapišavanja, a veći problem je što je neke postavio i
za pripadnike Vermahta. Taj skandal se desio prošle godine u Luksemburgu i
propraćen je veoma oštro u štampi i u stručnoj javnosti. Veliko je pitanje kako
će Gunter Demnig nastaviti rad u Evropi posle toga. Prvo mesto gde se pojavio
nakon Luksemburga je Beograd.“
O izložbi „Stringeri“ koja je u Novom Sadu bila postavljena u sklopu
projekta „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“, naš sagovornik kaže:
„Izložba je prošla jako dobro. O ljudima je koji su medijski radnici i
frilenseri, od perioda holokausta do rata u Ukrajini. U jednom delu priče su
bespomoćni i obespravljeni jer prihvataju honorarni rad u ratnim zonama, a
kasnije se pojavljuju kao svedoci ili deo dokaza. Ta vrsta svedočenja kao oslobođenja
ljudi koji su pre svega humanisti i koji prate ljude i područja koja pokrivaju,
pokušavajući da im pomognu, je okosnica izložbe. Ima i onih koji su se ponašali
drugačije i koji su svedočili. Osim fotografija, tu su bile i pesme Ivane
Maksić iz Kragujevca i rad Vladimira Miladinovića.“