Razgovor smo vodili dan nakon što su građani i građanke Novog Sada izašli da potpisuju peticiju protiv spomenika „nevinim žrtvama 1944/45.“ Prvi dan je prikupljeno oko hiljadu potpisa.
„Osnovne postavke situacije su takve da je Stranka vojvođanskih Mađara dala ideju za jednostavan spomenik na kojem bi pisalo „svim nevinim žrtvama 1944/45“ i to je pokušano da se provuče kao neka vrsta neutralnog spomenika, bez preterane figuracije i teksta. Takvi spomenici postoje i pravljeni su u periodu fašizma. Široki gestovi koji prelaze preko velikih istorijskih perioda prelaze i preko detalja. Ono što su antifašisti Novog Sada i građani lepo primetili jeste da postoje nevine žrtve, ali na tom spisku je u vidu „Državne komisije za nestale tokom rata“, 2010. godine radio istoričar Srđan Cvetković sa grupom drugih revizionista i na tom spisku su i svi suđeni za ratne zločine i kolaboraciju, izdaju, kvinslinštvo tokom rata. Tu su i učesnici „Racije u Južnoj Bačkoj“ iz 1942. godine.
Paralelno s time, osmog avgusta je naša država u skladu politike sedenja na svim stolicama raspisala konkurs za „Memorijalni centar posvećen žrtvama u Južnoj Bačkoj“, odnosno u Raciji, tako da se ova dva memorijalna projekta potpuno normalno u Novom Sadu paralelno odvijaju.“ – govori Radić Lucati.
Na pitanje da li su počeli radovi na „Memorijalnom centru na Starom Sajmištu“, naš sagovornik odgovara:
„Objavljen je početak radova, sa predsednikom države i ljudima dovedenim da li autobusima, ili nečim, kao što se stvari sličnog karaktera ovde dešavaju. Odjednom su se memorijalni datumi pretvorili u događaje na otvorenom i stajanje ispred nabrzinu postavljenih slika. U normalnom svetu, ovakvi događaji prođu s neupadljivom konferencijom za štampu. Memorijalni centar je oformljen i donet je zakon o njemu. Zakonom je održavljen ceo memorijalni prostor svih budućih institucija Beograda. Stavljene su pod upravu „Muzeja žrtava genocida“, kao centralne institucije koja je jedan čudan proizvod Miloševićevog vremena. Njegov dugogodišnji direktor Veljko Đurić Mišina je bio nemali pristalica rehabilitacije mnogih, pa i Nedića.
Ono što je problematično jeste da je u najavi Memorijalnog centra predsednik države rekao da će Staro Sajmište u ime svih nas odati poštovanje žrtvama, bez obzira na njihovu nacionalnost, veru, rod, ili ideološka opredelenja. Ovo zadnje može da se odnosi isključivo na četnike koji su u to vreme bili manji deo populacije logora.
Slična je dinamika i posredne rehabilitacije i svrstavanja dželata u žrtve. Pitanje je hoće li se jevrejska zajednica očuvati i odbraniti od ovakvog uticaja koji je izuzetno glasan, agresivan i zahteva učestvovanje u svim ovakvim projektima države, u kojoj dominira šićarska politika i sedenje na dve stolice. Ista sudbina je i sa romskom zajednicom, koja je na izdisaju.“
Na pitanje da li se sjeća trenutka kada je počeo masovni historijski revizionizam i rehabilitacija četničkog pokreta, Radić Lucati se vraća na početak rata, za vrijeme i nakon kojeg su se te riječi ponovo ustalile u našem jeziku:
„Četnički pokret je menjao svoju formu, ali je izuzetno dugovečan i ima svoje višestruke periode na vlasti i u vlasti, te konflikte u kojima je igrao ulogu odlučujućeg protagoniste. Kraj četrdesetih je bio gori za četnike, devedesete su bile bolje, dvehiljadite odlične, a danas im je super.“
Komentarišući nakanu Aleksandra Vučića da u privatnoj režiji posjeti Jasenovac, naš sagovornik govori:
„Kada privatno vladate, svi aranžmani su vam privatni. On uvek istupa kao ja, ne kao predstavnik države. Takve stvari naše susedne, suverene države ne treba da dozvoljavaju. Njihovi političari prave svoje gluposti, pa ne znaju da li da idu u Blajburg ili u Jasenovac, pa su se ipak odlučili za Blajburg kao Jadranka Kosor. Odgovor jevrejske zajednice u Hrvatskoj je drugačiji, gospodin Ognjen Kraus ne izlazi na komemoracije koje pravi Vlada, on izađe posle i da izjavu sa čime se ne slaže.“
Prisjećajući se svoje jedine posjete entitetu Republika Srpska, Radić Lucati priča:
„Ja sam u svojoj jedinoj poseti tom entitetu i lokalitetu Gradina sa tvrdnjom da tamo leži 700 000 mrtvih, naišao na izložbu nagrađenih radova konkursa za dečije crteže koji su se radili po školama. To je bilo 2017. godine i deca su po starosti od prvog do osmog razreda trebala da nacrtaju kako ustaše kolju Srbe, sa noževima i krvlju, gde je to bio eksplicitni zadatak. Memorijalna politika takvih režima i konstrukcija je utilitarna i stvara komfornu etičku pozadinu koja oslobađa bilo kakve etičke odgovornosti sledeće generacije od kojih očekujete da izvršavaju vaša naređenja, bez krivice i zadrške. Ruka koja treba da primi pušku i nož ne treba da ima bilo kakvu etičku i moralnu kočnicu i kolektivnu svest o tome da je slušanje naređenja nešto što može dovesti do etički loših posledica, a etike kao takve nema. Na takvim mestima je sve, pa i historija primenjena umetnost
Govoreći o „Kamenima spoticanja“ instalaciji njemačkog umjetnika Gunter Demniga čije postavljanje „Centra za Istraživanje i Edukaciju o Holokaustu“ nije podržao, Radić Lucati govori:
„Kao umetniku, radovi Gunter Demniga su mi bili simpatični. To je lepo i kompaktno rešenje, košta 130 Eura po komadu i postavljeno ih je 80 000 širom Evrope. Međutim, u zadnjim godinama je Gunter Demnig počeo da širi osnovu toga ko su žrtve i ko može da dobije Kamen spoticanja. Bilo je ljudi koji nisu imali veze sa holokaustom po Nemačkoj. U Bavarskoj mu nikada nije dozvoljen rad, pa Kamene spoticanja nemate u Minhenu. Instalacije imaju nekoliko problema, na zemlji su i omogućavaju gaženja i zapišavanja, a veći problem je što je neke postavio i za pripadnike Vermahta. Taj skandal se desio prošle godine u Luksemburgu i propraćen je veoma oštro u štampi i u stručnoj javnosti. Veliko je pitanje kako će Gunter Demnig nastaviti rad u Evropi posle toga. Prvo mesto gde se pojavio nakon Luksemburga je Beograd.“
O izložbi „Stringeri“ koja je u Novom Sadu bila postavljena u sklopu projekta „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“, naš sagovornik kaže:
„Izložba je prošla jako dobro. O ljudima je koji su medijski radnici i frilenseri, od perioda holokausta do rata u Ukrajini. U jednom delu priče su bespomoćni i obespravljeni jer prihvataju honorarni rad u ratnim zonama, a kasnije se pojavljuju kao svedoci ili deo dokaza. Ta vrsta svedočenja kao oslobođenja ljudi koji su pre svega humanisti i koji prate ljude i područja koja pokrivaju, pokušavajući da im pomognu, je okosnica izložbe. Ima i onih koji su se ponašali drugačije i koji su svedočili. Osim fotografija, tu su bile i pesme Ivane Maksić iz Kragujevca i rad Vladimira Miladinovića.“
