Nikola Nešić je master inženjer elektrotehnike i računarstva. Poslanik je u Narodnoj skupštini Republike Srbije ispred poslaničke grupe Moramo-Zajedno. Živi u Kragujevcu.
“Građani kao pojedinci i kroz razne nevladine organizacije, nekad i kroz političke stranke, mogu da utiču na kreiranje javnih politika, mada je taj uticaj često mali i mislim da građani to znaju i da se zato slabo uključuju. Takođe, velika većina njih veruje da ne može ništa da promeni, iako verujem da, kada bi svako od njih dao svoj mali doprinos, da bismo kao društvo u celini napravili veliku promenu” – kaže Nešić.
Kako vidite budućnost protesta “Srbija protiv nasilja”?
Velika tragedija koja nas je zadesila 3. i 4. maja ove godine izvela je stotine hiljada ljudi na ulice koji su iz nedelje u nedelju šetali i na taj način izražavali svoje nezadovoljstvo i nepoverenje u državni sistem koji jeste zakazao. Opozicija kao tehnički organizator tih protesta je stala iza zahteva građana i na taj način što su politički lideri počeli da govore na protestima. Više je nego očigledno da je građanima potrebna promena i kao neko ko dolazi iz grada Kragujevca, grada koji nas svojom istorijom obavezuje da ne odustajemo i koji nas isto svojom istorijom podseća da je pobeda nad zlom, nepravdom, korupcijom i nepotizmom moguća, očekujem kulminaciju protesta tako što će građani na izborima, olovkom pokazati da je taj isti sistem zakazao i tako što će dati šansu drugoj političkoj opciji da pokuša da vrati sistem u normalu, kazni odgovorne.
Mogu li istupi protiv nasilja osnažiti obespravljene da podignu glas?
U zemlji preplavljenoj kriminalom i korupcijom danas obespravljene samo javnost može da zaštiti i spase. Inspektore Slobodana Milenkovića i Dušana Mitića, koji su razotkrili aferu “Jovanjica”, javnost štiti od toga da nestanu sa lica zemlje. Rekao bih da od ishoda sudskog epiloga mnogo toga zavisi, pa i to da li će obespravljeni da podignu svoj glas, jer se ljudi plaše. A ne mogu da ne kažem da se plaše sa razlogom, pogotovo kada vide kako su neki ljudi, koji su se suprotstavili ovoj vlasti, završili, poput Olivera Ivanovića, Vladimira Cvijana i drugih.
Na koji način treba tumačiti istupe protiv nasilja: kao glas nove ideologije ili kao akumulisano nezadovoljstvo situacijom u zemlji?
Kao nezadovoljstvo situacijom u zemlji koje se skupljalo iz godine u godinu i koje je kulminiralo nezapamćenim tragedijama početkom maja. Kada političari na sednicama Narodne skupštine godinama “neguju” nasilje, kada se isto ponašaju kada gostuju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i novinari ih prate u tome, onda to prenose na gledaoce koji usvajaju to ponašanje kao normalno, oni to potom prenose na svoje porodice, svoju decu i tako se stvara jedan začarani krug i stvara se atmosfera da je društvo tolerantno na nasilje i ta tempirana bomba mora negde da eksplodira. Dakle, problem je što se nasilje reklamira od strane političara, medija, jer je raspirivanje mržnje vrlo profitabilno za određeni krug ljudi. Smatram da političari, u prvom redu, svojim ponašanjem, treba da daju primer drugima, da negujemo novu političku kulturu uvažavanja sagovornika, tolerancije i da se jedni drugima suprotstavljamo snagom argumenata i činjenica i da kroz svoj lični primer damo doprinos izlaženju iz tog začaranog kruga.
Jesu li protesti čin istraživanja novih načina političkog i društvenog organizovanja?
Protesti bi u svakom demokratskom društvu trebali da budu vid javnog okupljanja koje svaki građanin ima pravo da organizuje ili da na njemu učestvuje ako je to okupljanje mirno i ako na njemu želi da izradi svoje nezadovoljstvo i da zaštiti svoja ugrožena prava. Nažalost, u državi i društvu u kojem živimo ono se doživljava kao nekakav novi vid društvenog organizovanja kojim se skreće pažnja na stanje u društvu i od čije brojnosti zavisi da li će vladajuća većina shvatiti da postoji neki problem u društvu, umesto da se sa svakim problemom uhvate u koštac, bez obzira na to da li protestuje deset, hiljadu ili stotine hiljada građana.
Kako građansku neposlušnost provesti u lokalnoj zajednici? Šta su prednosti tog vida političke pobune?
U lokalnoj zajednici je takav vid borbe teže sprovodiv pre svega jer ljudi strahuju za svoju egzistenciju i najveći je strah od gubitka posla ako se suprotstave moćnijima od sebe, odnosno ljudima koji su na vlasti, iako bi u svakom društvu koje se predstavlja da je demokratsko bilo normalno da se neko pobuni kada ne može da ostvari svoje pravo ili kada mu je to pravo ugroženo.
Kako uticati na javne politike politika na državnom i lokalnom nivou?
U uređenom društvu, rekao bih dijalogom, a u ovom našem, nažalost, jedino političkim pritiskom na ulici i iskreno verujem olovkom na izborima.
Da li društvo ima kapacitet da utiče na kreiranje i primjenu javnih politika?
Građani kao pojedinci i kroz razne nevladine organizacije, nekad i kroz političke stranke, mogu da utiču na kreiranje javnih politika, mada je taj uticaj često mali i mislim da građani to znaju i da se zato slabo uključuju. Takođe, velika većina njih veruje da ne može ništa da promeni, iako verujem da kada bi svako od njih dao svoj mali doprinos da bismo kao društvo u celini napravili veliku promenu. To je isto i sa protestima. Kada se veliki broj građana okupio na Gazeli u vezi zakona koji se ticao zdravog vazduha, vode i zemlje, odnosno svih njih, uticali su na vladajuću većinu da taj isti zakon povuče. Naravoučenije je da moramo i možemo samo zajedno i da samo zajedno i ujedinjeni možemo da promenimo nešto.
Koji su uslovi neophodni za razvoj antirežimske države? Kako raditi na razvoju antirežimske države?
Država mora da se sistemski promeni da bi institucije postale nezavisne. Posle određenog vremena nezavisnog delovanja, građani moraju da veruju da su nezavisne institucije tu za građane i vrate poverenje. Kada budemo imali nezavisne institucije smanjiće se pritisak na građane, ako negde pritisak i ostane, moći će da ga slobodno prijavi. Važno je da budžeti postanu transparenti i da građani budu upoznati kako se javni, njihov novac troši. Građani su totalno isključeni iz donošenja odluka, a razne peticije, protesti upravo pokazuju da su građani zainteresovani da budu pitani.
Koje su prednosti ,a koji nedostaci najavljenih prijevremenih izbora?
Predost je šansa koje je društvo dobilo da se ispune zahtevi protesta “Srbija protiv nasilja” i to je jedina prednost u ovom trenutku, ali događaji iz maja ove godine nas obavezuju da moramo biti odgovorni i preduzeti suštinske mere. Nedostaci su veliki, novo trošenje novca iz budžeta Republike Srbije, dok se sprovode izbori ne donose se važne odluke. Srbija će opet na “pauzu”, dok se Evropa i svet razvijanju. Velika mana su izborni uslovi koje vlast nije želela da prilagodi realnom stanju na terenu, nisu želeli da budu razdvojeni izbori, ponovo će predsednik Republike Aleksandar Vučić trčati trku za gradonačelnika Novog Pazara, Batočine,… Ali zbog svih mana, upravo je šansa da na predstojećim izborima “autokratsku demokratiju” zamenimo pravom demokratijom.
Da li je decentralizacija moći moguća u ovakvom tipu institucionalnog dizajna?
Apsolutno je nemoguća i vladajuća struktura sve više i više centralizuje Srbiju. Na primer, poslednje izmene zakona omogućavaju da se Beograd bavi komunalnim problemima Babušnice, a ne da Babušnica sama odlučuje šta je njima važno. To direktno implicira i angažovanje firmi bliskih vladajućim strukturama, verovatno dislociranim gde će bez odgovornosti da završe posao i požure na sledeći. Žalosno je što su određene, “na papiru” decentralizovane institucije, poput funkcije gradonačelnika pokazale da nisu decentralizovane, jer su na jedan mig predsednika, svi redom podnosili ostavke. Opterećenje lokalnih budžeta dugovima, odnosno preopterećenje, je nemoć donosilaca odluka na lokalu i time je i to dodatni pritisak, jer sve lokalne samouprave u manjoj ili većoj meri zavise od “milostinje centrala”. Primer je Kragujevac kada je početkom ove godine preuzeo dug Republike i isplatio određenja dugovanja jer zašto da Kragujevac raspolaže svojim novcem, kad to može Republika?
Šta treba mijenjati da bi lokalne zajednice imale veću političku moć od ove koju sada imaju?
Zbog velike netransparetnosti i nedomaćinskog vođenja finansija ne smeju se donositi brze odluke već dobro osmišljene sa vizijom i temeljnom analizom prihoda i rashoda. Zatim je neophodno izmeniti zakone koji targetiraju lokalne samouprave i poreski sistem. Suština je vratiti i lokalnu samoupravu i državu građanima, da zaista utiču i na izbor donosilaca odluka, ali i kasnije na trošenje sredstava.